Одлази из Травника Џелалудин паша, а из Стамбола креће у Босну нови везир. Нико жив не зна какав је нови везир и шта чека рају у Босни. „Страх мења облик и брига име. Смењују се везири. Тече живот. Дотрајава царевина. Вене Травник, а у њему живи још чаршија као црв у откинутој јабуци.“ (Андрић)

Враћам се у Лондон из Београда, већ смо изашли на Ла Манш „а сени неке пале на пут“.  Вене ли то Србија, нагриза ли то црв у јабуци? Како то да је Србија постала – или се то варам – гробље у коме има места за све покојнике некадашње наде и оптимизма?

О АУТОРУ

Дејан Лукић је  има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре.

У Србији влада носталгија за јуче, брига за данас и страх од сутра. И сви чекају Великог везира? Велики везир је – Европска унија; сви га чекају, не зна се када ће да дође, ако икада дође; али, свеједно, Србија је увек живела више од сна него од хлеба.

Још један апсурд који човек износи после кратког боравка у Србији: нико не верује политичкој елити да везир долази, али политичкој елити расте рејтинг.

Укините Србији химеру, илузију, сан – ма колико био погрешан извадили сте јој душу.

Велики Андреј Малро има у својим причама сагу која је – зачудо – слика и прилика овога што се Србији и Србима догађа док чекају Великог (ЕУ) везира да дође и у наш Травник:

„У неком афричком селу на рубу пустиње, неки јадник – истакнути уметник у племену – био је због неког греха осуђен на смрт вешањем, али тако да му само врхови ножних прстију додирују песак. Кад се прсти уморе, кад клону, омча око врата ће да учини своје.

Чекајући смрт, уметник је на песку, врхом ножних прстију, нацртао миша. Миш је био тако „стваран“ да је оживео, успузао се уз конопац и прегризао омчу.”

Бриселска омча око српског врата се све више стеже. Кад год нешто зуцнемо о Русији, омча се сузи. Кад зуцнемо нешто о Косову, сузи се још више. Кад прошапућемо да је Путин узурпирао Крим и да смо за „суверенитет“ Украјине, да је, дакле Русија агресор – попусте мало омчу.

Стежу па попуштају, али Срби су – како рече, Јован Рашковић „луд народ“. И даље верују да ће Вучић нацртати у песку миша да ће миш оживети; да ће прегристи нашу омчу, а везир стићи и у наш Травник.

(vesti-online.com)

Ознаке: Александар Вучић, Дејан Лукић, спољна политика Србије, уцене ЕУ