Кад је било извесно да ствар пропада, Милутиновић је предложио Олбрајтовој: „Примите нас у НАТО“. Одговор је био: „Сад је касно“.

Не знам колико ми је била част и задовољство или ноћна мора што сам био члан делегације у својству саветника за тзв. „преговоре” у Рамбујеу. Када се оваj скуп у дворцу Рамбује у Француској организовао и одвијао, био сам амбасадор при УН у Женеви. По налогу из МСП послат сам да помогнем делегацији у процесу преговарања с обзиром да имам искуства из рада на преговорима и усаглашавању текстова из УН. Из Београда је у исту сврху био послат и мој колега амбасадор Златан Кикић.

Државну делeгацију су сачињавали проф. Ратко Марковић, потпредседник савезне владе Никола Шаиновић, Владан Кутлешић и Владимир Штамбук. У делегацији је био и др Предраг Митић, правни саветник МСП. У делегацији су били и представници са КиМ, и то свих мањина. Укупно је делегација имала тринаест чланова.

Конференција је почела 6. фебруара 1999. године. При договору око организације Конференције још се и гајила нека нада да конференција може да оствари неки напредак, који би барем имао почетак краја затегнутости, непријатељства и сукоба на КиМ. Међутим, ствар је била јасна на самом почетку. Већ првог дана пре него што се делегација и сместила у Дворац Рамбује, Шаиновић, Кикић и ја имали смо сусрет у Хотелу Рафаел, где смо били смештени првога дана доласка у Париз са амбасадором Русије Мајорским.

Сва објашњења и убеђивања Шаиновића о потреби помоћи Русије на предстојећим разговорима у Рамбујеу, како би се некако неутралисао необјективан и крајње нападан наступ САД и ЕУ, завршио се само констатацијом амбасадора да, ако не прихватимо то што САД траже, бићемо бомбардовани. Остали смо запањени. Јасно је на који начин ће се одвијати тзв. преговори мада у том тренутку још нисмо били начисто шта ће бити прави садржај онога шта САД траже да ми испунимо.

УСЛОВИ КОЈИ СЕ НИСУ МОГЛИ ПОТПИСАТИ

Убрзо се и то веома јасно сазнало. Предлог САД је био стављен нашој делегацији на разматрање уз захтев за мишљење. Наша страна је веома озбиљно и студиозно приступила проучавању поднетог предлога и веома брзо реаговала амандманима. Суштина је била да је предлог сачињавао одредбе које су давале КиМ атрибуте државности преко „Устава КиМ“, затим „Врховног суда“ и слично. Међутим, највећа препрека могућем договору била је одредба према којој би се три године након постизања споразума одржао „референдум“ о будућности КиМ. Било је одмах јасно шта то подразумева.

Наш предлог да се одржи референдум не само на КиМ већ у целој Србији, наравно, протагонисти независности КиМ нису хтели да прихвате.

Наравно, ми то нисмо могли да прихватимо. Међутим, делегација је наставила да упорно разговара и предаје разне амандмане. Најважније је напоменути да су разговори и размена амандмана били само између наше делегације и представника САД у лику амбасадора Кристофера Хила. Овоме је „веома успешно“ асистирао представник ЕУ бивши амбасадор Аустрије у СРЈ Волфганг Петрич.

Сви наши напори да се коначно обезбеде прави разговори и преговори две делегације нису уродили плодом. Објашњења су била са америчке стране да „албанска страна још није спремна за директне контакте“. За све време од 17 дана боравка у Рамбујеу наша делегација је имала само један више неформалан сусрет са врхом делегације албанске стране. Њихову делагацију су предводили Ругова, Тачи, Сурои и Ћосја. Било их је још у делегацији, али су били и као функционери али и чланови делегације – маргиналци. Ни једнога дана, упркос нашем инсистирању, није дошло до формалног сусрета две делегације, а о тзв. „преговорима“ није било ни помена.

Како је време пролазило, све је било јасније да је Конференција била ништа више него ултимативни захтев да се прихвати са наше стране платформа за скорашњу независност КиМ.

Врхунац је био последњег дана боравка у Рамбујеу. Америчка делегација је донела један текст који је требало да буде тзв. Други део Споразума, који је садржавао разна војна решења, а која су се тицала не само КиМ већ и територије Србије. Суштина је била да се већ по постизању Споразума око 50 хиљада НАТО војника распореди како на КиМ тако и у Србији, са перспективом повећања овога броја на скоро 200 хиљада. Били смо запањени, јер се о тако нечему не само није разговарало већ се није ни помињао Други део Споразума. Делегација је одбила не само да га прими већ и да понуди било какав коментар. Пошто није било споразума ни по ономе што је разматрано, а камоли о овом додатку, постигнут је споразум да наша делегација поново све проучи и дође у Париз на даље преговоре и то кроз недељу дана.

САД: НИСМО ДОШЛИ ДА ПРЕГОВАРАМО

Било је предвиђено да се Конференција одржи у центру Клебер, близу Тријумфалне капије. У понедељак 15. марта исте године, по самом доласку у конференцијски комплекс, већ је било јасно да је то све само фарса.

Наиме, један од млађих чланова делегације САД је дошао у нашу канцеларију и предао документ који је садржао оно што смо већ знали, али и други тзв. војни део, који ми нисмо желели ни да примимо, а камоли да потпишемо. Настојали су проф Марковић и остали чланови делегације да у разговору са „Тројком“ некако обезбеде наставак онога где се стало у Рамбујеу. Одговор је био истога дана, и то директно од стране делегације САД, да ми „нисмо дошли у Париз да преговарамо, већ да потпишемо документ који нам је предочен“.

rambuje04Како су нам рекли, „нема више преговарања“. Такође су нас обавестили да је за сутрадан, 18, организовано званично потписивање у свечаној сали Клебера у 18 часова.

Наша делегација је, упркос свему томе, ипак настојала да обезбеди наставак разговора. Упућено је неколико писама Тројци са захтевом да се наша делегација сретне коначно са делегацијом Албанаца како би се у директном сусрету преговарало. Наравно, од тога није било ништа. Коначно је делегација одлучила да сачини наш предлог текста (искључиво само оно о чему се и иначе у Рамбујеу разговарало), који је потписала цела делегација. Тај текст је предат Тројци са напоменом да смо спремни да на тим основама наставимо разговоре. Истовремено смо ставили до знања да нећемо потписивати оно што је предложено.

Тачно у 18 часова предвиђеног дана у Клеберу се скупило најмање две стотине новинара и ТВ станица. Ми смо, по договору, свим новинарима поделили наш текст, са напоменом да је то оно о чему ми желимо не само да разговарамо већ, ако се постигне споразум, и потпишемо. Наступила је констернација на страни делегације САД, јер је текст подељен новинарима, али нису могли ништа да ураде.

Текст су потписали Кристофер Хил, Волфганг Петрич, Ругова, Тачи, Сурои и Ћосја. Мајорски је, као део Тројке, био на подијуму где је организовано потписивање, али га није потписао. Текст је био умножен само у два примерка и тако је и потписан. Сутрадан, док смо паковали материјале из канцеларије, један од млађих чланова делегације САД ми је рекао да ће они за који сат донети ипак потписане текстове и код нас у канцеларију да их можда потпишемо ако смо се предомислили. Пренео сам то шефу делегације. Иако је прошло више од неколико сати, нико из америчке делегације није дошао. Све у свему, много касније текст је објављен на интернету. Међутим, оригинале који су потписани нико није видео нити могао да упореди са оним што је објављено на интернету. Постоје озбиљне сумње да текстови нису истоветни, јер је у верзији са интернета објављено знатно мање посебно другог дела оног што је потписано. САД су хтеле на тај начин да избегну да се види шта је нама нуђено те каква је то требало да буде практична окупација СРЈ од стране НАТО.

АРОГАНТНИ КРИСТОФЕР ХИЛ

Све ово претходно описано је мање-више познато. Оно што је познато само члановима делегације је много важније и значајније. Посебно аспект невероватно наметљивог, арогантног, рекло би се, стаљинистичко-фашистичког понашања, пре свега представника САД према делегацији СРЈ. У томе је, наравно, поред Олбрајтове, предњачио Хил. Он је у суштини један најобичнији не претерано едукован медиокритет, који је управо одговарао америчкој администрацији у том тренутку. Он није био послат да мисли, већ да извршава беспоговорно наређења, посебно Медлин Олбрајт, која је у више наврата од пола трајања конференције боравила у Рамбујеу.

Било нам је јасно да су Французи организовали прислушкивање свих, не само нас. Показало се да су те информације ипак селективно делили осталима из Контакт-групе, чији су представаници били такође смештени у замку. У једном тренутку смо то и тестирали. Био је договор у делегацији да се спреме два амандмана на један део текста, с тим да се гласно каже како смо спремили три амандмана. Чим је то спремљено, одмах су два амандмана однета Хилу. Чекали смо не више од два три минута, након чега је Хил дотрчао у нашу канцеларију и упитао: „А где је трећи амандман?“ Одговорено му је да не знамо о чему прича кад смо урадили само два амандмана. Застао је, поцрвенео као рак у секунди, окренуо се и практично отрчао из канцеларије. Ми смо се само насмејали.

Морам рећи да смо ми у делегацији имали и људе из ДБ, који су нам обезбедили неку врсту „зујалице“, која, када се укључи, омета прислушкивање. То смо веома често користили, посебно када је Милутиновић боравио у замку.

Представник ЕУ Петрич био је посебан. Тај човек је толико био полтронског понашања према Хилу и Олбрајтовој да је било повремено гадно и гледати га. У свим контактима, посебно кад су били састанци наше делегације са Тројком или са представницима Контакт групе, толико се трудио да заступа ставове Хила да је то било дегутантно. Видело се да су њега Американци ангажовали да на тим и таквим састанцима презентује ставове за које чак ни Американци нису имали много образа да нам их предлажу. Хил је углавном ћутао, али је зато Петрич био веома гласан, понекад чак и смешан са колико жара је инсистирао да ми прихватимо оно што се предлаже. За то је имао своје разлоге. Изгледа да је био у том смислу мудар, јер је у одређеном тренутку касније био чак и именован за „гаулајтера“ у БиХ. Све то, наравно, на предлог и уз подршку САД.

РУСКИ АМБАСАДОР „НИСКОГ ПРОФИЛА“

Руски амбасадор Мајорски је био крајње „ниског профила“. Није се мешао у свој посао. Брзо смо схватили да од њега нема било какве користи. Једино нам је рекао задњег дана у Рамбујеу да он наводно није ни знао нити је видео тај други војни део који нам је дат. Нисам сигуран да је било тако, али нисмо могли него да му верујемо. Он касније, као што је познато, у Паризу није потписао тзв. Споразум.

У замку Рамбује, поред наше и албанске делегације, биле су смештене и делегације Контакт-групе (САД, Русија, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија). Њихови представници били су веома активни у својим договорима и консултацијама око свега шта се догађало у разговорима и контактима. Међутим, само је Тројка одржавала контакте, разговоре и измењивала разне предлоге и амандмане у вези са текстом. Повремено су долазили у Рамбује министри спољних послова ових земаља, учествовали у међусобним консултацијама и одлазили. Наравно, у навећем броју случајева у Рамбује је долазила Медлин Олбрајт, која је у ствари и водила целу ствар. Имао се утисак да су остали министри, који су се знатно мање појављивали, све препустили Олбрајтовој. Треба рећи да се Козирјев никад није појавио у Рамбујеу.

За време сваког боравка Олбрајтова је била веома активна како у косултацијама са Контакт-групом о резултатима разговора тако посебно са представницима Албанаца. Са Тачијем је сатима шетала по парку у пратњи људи из безбедности, млатарала рукама у циљу убеђивања да прихвате оно што САД предлажу.

Ствар је била у томе што Тачи није хтео да прихвати оно што је стајало у предлогу текста, посебно не да се референдум обави тек три године након постизања споразума. Инсистирао је на Уставу КиМ, а не на Статуту, како смо ми тражили и сл. Ругова је био само статиста у целој делегацији иако је по положају био највиши функционер на КиМ.

Један од веома честих саговорника Олбрајтове из албанске делегације био је Ветон Сурои. Она је с њим при сваком доласку имала одвојене разговоре и често без присуства других. Треба знати да је Сурои школован у иностранству. Његов отац био је високи функционер са КиМ, веома образован човек и амбасадор СФРЈ у Боливији, Мексику и Шпанији. Као амбасадор у Шпанији, страдао је у саобраћајној несрећи под и даље не разјашњеним околностима. Колале су верзије од инфаркта за воланом, преко самоубиства, до тога да га је организовано убила албанска мафија. Био је одан СФРЈ, што је многим екстремним Албанцима сметало.

ПРОСТАЧКИ НАСТУП ОЛБРАЈТОВЕ

Мој је утисак да су САД још од тог времена имале Ветона Суроија као свој избор за будућег лидера КиМ. Наиме, постојећа гарнитура на челу са Тачијем, Харадинајем, Чекуом и другим вођама ОВК, који су окрвавили руке, била је само прелазно решење за администарцију САД. Након њихове смене, која ће вероватно доћи након формирања Међународног суда за злочине ОВК, САД се надају да ће моћи да прогурају у врх КиМ Ветона Суроија, који није учествовао у сукобима нити је себе профилисао као било каквог екстремисту или терористу. Остаје да се види шта ће бити од свега тога.

Доласци Олбрајтове у нашу канцеларијску просторију, где је била смештена цела делегација, били су веома помпезни и уз пратњу читаве камариле саветника, било оних који су били смештени у Замку, било оних који су дошли с њом. Пошто ју је, наравно, брифовао Хил о томе где смо и како стоје ствари са напретком и да ли га уопште има, наступ јој је био са висине, арогантан, повремено неваспитан, груб и веома простачки. Стално је инсистирала да морамо да прихватимо предложени текст.

Упркос веома тактичних објашњења, пре свега проф Марковића, али и Шаиновића, шта је то што сматрамо да треба унети у споразум, а шта не можемо да прихватимо, њен одговор је углавном био да се то наше не може прихватити. Касније је скоро свакодневно био у Рамбујеу и Милутиновић, који је, према Милошевићевим инструкцијама, настојао да ствар помери са мртве тачке. Међутим, Олбрајтова се није освртала на његове сугестије и наставила је са арогантним инсистирањем на својим ставовима. У једном тренутку, већ на измаку рада и боравка у Рамбујеу, на састанку са нама веома отворено је рекла: „Ако не прихватите то што вам се нуди, бомбардоваћемо вас“.

После тога је устала и напустила просторију. Сви смо остали без речи. Истине ради, треба рећи да је Милутиновић у једном тренутку, када је било извесно да ствар пропада у Рамбујеу, предложио Олбрајтовој: „Примите нас у НАТО“.

Одговор Олбрајтове је био: „Сад је касно“.

Већ након неколико дана у Рамбујеу било је јасно где се ствари крећу. Милошевић је послао тада председника Србије Милана Милутиновића да помогне делегацији. У почетку Милутиновић је остајао само по један дан, да би убрзо дошао и остао у Паризу до краја рада Конференције. Он је, наравно, био и сва три дана касније у другој фази, кад је обављено потписивање у Клеберу.

Било је предвиђено да се, што је могуће пре, организују конференције за штампу како би наша делегација јавно презентовала оцену стања преговора, али и наше ставове о ономе што се преговарало. У ту сврху у делегацији је било предвиђено да буде и Комненић, који је био на функцији савезног секретара за информације у влади СРЈ. Он је био у обавези да се стара о тим конфренцијама за штампу и одржава везе са новинарима.

НЕЗАИНТЕРЕСОВАНА ЕКИПА ИЗ СПО

Комненић је у Париз дошао у друштву Предрага Симића, члана СПО. Обојица су остали у Паризу. Нису ни главу промолили у дворац Рамбује. Чим је договорено да се организује прва конференција за штампу, лично сам звао Комненића и рекао да се за 18 часова све организује у резиденцији амбасадора, која има изванредне услове за тако нешто.

Комненић ми је дословце одговорио да он не може то да организује и да не зна како ће. Покушао сам да му објасним, али није ишло. Обавестио сам Милутиновиђа, који је одмах рекао да зовем Наду Поповић Перишић, која је била у то време амбасадор наше земље при Унескоу, и затражим да то она уради. Наравно, Нада је одмах прионула на посао и све је било добро организовано. Комненић и Симић се нису ни појавили на конференцији. Уосталом, ова двојица се нису свих 17 дана, колико су боравили у Паризу, никада појавили ни у амбасади нити су били у било ком контакту са делегацијом. На један мој упит где су и што их нема Комненић ми је одговорио да он има „важне састанке са неким песницима и књижевницима Француске“, па је заузет. Али су без устезања, наравно, узимали дневнице за свих 17 дана.

Конференција – ова прва, а и касније конференције – била је веома посећена. Интересовање је било огромно. Било је најмање стотинак новинара и око 30-40 камера. Милутиновић је са целом делегацијом веома детаљно објашњавао сваки пут где су тзв. преговори, који су наши ставови, а који ставови САД и Контакт-групе, упозоравао да и даље нема директних сусрета са делегацијом Албанаца, на чему смо ми инсистирали и сл. Било је и велики број питања. Конференције су знале да трају и по два сата.

Оно што је било поражавајуће је да се сутрадан, после Конференције за штампу, никада ни једна једина реч није појављивала ни у француској ни у штампи било које земље чланице Контакт-групе.

Наравно, штампа и телевизије сад су биле неме за све што је наша делегација говорила. Али истовремено је сва западна штампа била пуна сервираних информација о догађајима на КиМ, уз пропратне коментаре који су и даље кривили СРЈ за све шта се догађало.

У једном тренутку у току Конференције у Париз је дошао и Вук Драшковић са једним бројем људи из СПО. Остали су неколико дана у Паризу, а да се ни појавили нису не само у Рамбујеу већ ни у амбасади ни у резиденцији. Није им на памет падало да дођу у резиденцију за време конференције за штампу, које је држала наша делегација.

Врхунац хипокризије била је тврдња Драшковића како је био у Рамбујеу. То је тврдио у доба кад је био главни критичар власти што споразум из Рамбујеа није прихваћен. Уз све то, посебно изазива не само чуђење већ и горак укус чињеница да су Комненић и Симић себи дали слободу да о догађајима у Рамбујеу чак напишу и књиге. Они су се ослонили на текстове објављене на интернету уз разне информације из друге или чак и треће руке. То је ипак смелост која је задивљујућа. Они, наравно, дају приказе делова текста са интеренета, за који се и не зна да ли је стварно текст који је потписан у Паризу.

vuk ljubi madlenЈедини текст о Рамбујеу који би требало читати је књига др Предрага Митића, нажалост, када се ови редови пишу, покојног – веома цењеног колеге. Он је једини могао да понуди право стање ствари, јер је био на лицу места као члан делегације.

 

Извор: Видовдан – Бранко Бранковић

Ознаке: Албанци, Бранко Бранковић, Космет, Медлин Олбрајт, НАТО, Рамбује, САД, Србија