Прочитај ми чланакВучићев стварни крај: како је законски дефинисан судњи дан балканског диктатора у најновијем америчком Нацрту закона о посебним санкцијама
Мада је демонтажа балканске политичке мафије била важан задатак америчке владе у последњих неколико година, она је у више наврата ту прилику пропустила. Упркос томе што се она макар формално повлачи са Балкана, посредно, преко ЕУ наново ових дана креће у дуго најављивани обрачун, али и директно, новим „Нацртом закона о посебним санкцијама за сузбијање дестабилизујућих активности на Западном Балкану”, којим се предвиђају хитне и најоштрије санкције за корумпиране политичке лидере и њихове финансијске империје на Западном Балкану. Написан је, пре свега, због стања у Србији и Босни и Херцеговини, а први човек на коме ће тај закон бити примењен, биће Александар Вучић са мултимилионерима из своје странке и око ње, али и мафијашким групама које је он лично замислио као преторијанску гарду и „чуваре цара и двора”. Зашто ни Москва више не верује Вучићу, и зашто је спремна да прећути евроамерички обрачун са овим диктатором. Чиме Вучић располаже, којом борбеном снагом у којом оружаном силом у случају масовних социјалних побуна у Србији, које он никако не може избећи. Како је бивши шеф тајне службе у влади Војислава Коштунице гарантовао шефовима ЦИА-е за Вучића. Зашто је Русија спремна да прећути амерички обрачун са Вучићевом диктатуром у Србији.
До краја 2022. године, десетогодишњу диктатуру Александра Вучића укинуће они који су је и инсталирали и до скора подржавали: Европска унија и САД. Наиме, 5. августа ове 2022. године, у редовном брифингу за новинаре, америчка влада је саопштила да је група угледних конгресмена (како из Демократске тако и из Републиканске партије) донела Нацрт закона о посебним санкцијама за сузбијање дестабилизујућих активности на Западном Балкану, којим се предвиђају хитне и најоштрије санкције за корумпиране политичке лидере и њихове финансијске империје. Реч је о најважнијој спољнополитичкој активности САД на простору Балкана и делова некадашње Југославије, од како је 14. децембра 1995. потписан такозвани Дејтонски мировни споразум са тадашњим представницима зараћених страна Босни и Херцеговини. Закон који ће бити донет по хитном поступку, последица је недавне посете америчке сенаторке Џин Шахин региону Западног Балкана. Како је званично у Вашингтону саопштио, постоји неколико брзих ефеката оваквог закона. Пре свега, у Америци и Европској унији биће интегрисани сви нормативни акти који се тичу овог региона, како би администрације могле да делују јединствено. Први на удару ће се наћи одлазећи председник Србије Александар Вучић и албански премијер Еди Рама, због пројекта „Отворени Балкан”, који се у поменутом закону доводи у питање, па и одбацује као штетан за идеју европских интеграција.
На овај начин, створен је правни оквир за кривичне санкције којима ће се Америка супротставити свакоме ко омета њене интересе у овом региону, а пре свега се мисли на корумпиране и деструктивне владе и ретроградне процесе које оне производе. Вучић је очито дошао до краја своје антиуставне, клептократске владавине, а долази на наплату и његова бахата, примитивна, саможива политика коју је водио, уверен да је лидер светског калибра.
Просвећенији делови такозване дубоке државе, спремни су колико сутра да га „пусте низ воду”, а многи из његовог војно-полицијског па и параполицијског апарата, ставиће се у службу нових правила игре зацртаних у поменутом америчком закону о Западном Балкану.
Вучић је, наравно, умишљени идиот који не жели да зна истину. У суседној Румунији, велики број бивших официра некадашње комунистичке тајне полиције Секуритатеа, данас заузима важне политичке функције, поседује богатство или ужива у пензији. Тако, на пример, Думитру Бурлан бивши шеф обезбеђења тадашњег диктатора Николае Чаушескуа, сведочи у својим исповестима да данас на десетине хиљада бивших агената Секуритатеа, стоје на челу најмоћнијих компанија, у парламенту Румуније, у свим државним институцијама, па чак и у сред европских канцеларија у Бриселу. Европска унија их је наградила због лојалности приликом свргавања Чаушескуа, а њихово искуство у пословима безбедности, било је вишеструко од користи и самој ЕУ заједници.
Овакав сценарио чека и Вучића. Његов војно-полицијско-обавештајни апарат није ни издалека хомоген и њему одан како он то мисли. Њима управља лично Вучић. Усамљен је и без вере у било кога другог, до у себе самог. А, колико је лабилан, најчешће ни сам себи не верује. Неке бројке о том гломазном механизму којим он мисли да управља, говоре много тога. Наиме, Вучић рачуна управо на масовност, на медије које контролише, на страх који његове парадржавне формације спроводе и на „Потемкинова села” које приказује народу као доказ наводног економског препорода. Вучићева Србија, као једна од три најсиромашније државе европског континента, са најскупљом храном и уопште најскупљим трошковима живота у односу на зараде запослених, а узевши у обзир број становника и његову старосну структуру, највише личи на сиромашну оријенталну деспотију.
У Скупштини Србије седи чак 250 посланика, тачно онолико колико их је било док је постојала Југославија са 22 милиона становника. Али, са знатно већим привилегијама и бесрамно великим принадлежностима. У Скупштини Аутономне покрајине Војводина, седи и такође се ничим не бави, још 120 посланика. У скупштини главног града Београда, своје место има још 110 одборника… И тако редом, од Лесковца и Ниша на југу Србије, до Суботице на северу, свака општина, сваки управни одбор сваког државног предузећа, на својим буџетима, популарно названим „јасле”, живи на хиљаде повлаштених гмазова из владајуће Српске напредне странке. А, како се у самој СНС хвале, у њиховим редовима налази се тренутно најмање пола милиона активних чланова. Вучић тврди да их је око 700 хиљада и да су „сви као један”. Он рачуна на ову „војску” ако дође до уличних сукоба широких размера узрокованих масовним незадовољством и бесом народа који све ово гледа и трпи.
Међутим, та његова Србија има према званичним подацима 600 хиљада незапослених, а према оним незваничним, али стварним, има их више од милион. И то је оно што за њега представља ноћну мору.
Чиме Вучић располаже кад размишља о голој, физичкој одбрани његовог режима? Тренутно, на половини 2022. године, у служби његове диктатуре налази се близу 50.000 активних и исто толико резервних, бивших и привремено „ражалованих” полицајаца.
Под командом Вучићевог режима, налази се и око 22.500 људи. По структури кадра има око 4.200 официра, 6.500 подофицира, 8.200 професионалних војника и око 3.500 цивила. То је 40 одсто бројног стања свих војних формација насталих на простору некадашње СФРЈ. У целини читав систем одбране Вучићеве Србије, данас има укупно преко 30.000 људи, рачунајући осим Војске Србије у тај број и Министарство одбране са разним установама. За разлику од осталих држава региона, Србија има и велики број установа за школовање, војномедицинску заштиту, истраживање и развој наоружања и логистику.
Неке од њих су Војна Академија, Војнотехнички институт, ВМА, Војна болница Ниш и ремонтни заводи у Чачку, Крагујевцу и Батајници…Ту је концентрација стручних људи, оних који размишљају практично, и неће пристати на одбрану Вучића „до судњег дана”. То и Вучић зна или претпоставља да зна. Зато је последњих пет година његове диктатуре све видљивија појава параполицијских снага, параобавештајних група, затим уличара-батинаша за једнократну употребу, маса неуких шпијуна и медијских дилетаната…
Све то говори о нервози диктатора и лимитираним могућностима његовог режима. Дошло је дотле да рачуна и на људе из сектора такозваног физичко техничког обезбеђења, на њих око 45.000 према званичним подацима, који углавном раде у великим компанијама, банкама, државним институцијама, тајкунским империјама, коцкарницама у власништву финансијера његовог режима и слично.
Сви су задужени макар једним комадом оружја, а већина их је под командом агенција које полажу рачуне Александру Вучићу. Али, и ту постоји „празан простор”, јер су неки од власника оваквих агенција, британско-америчке службе (један од послова којима се по одласку из дипломатије бавио бивши амерички амбасадор Бил Монтгомери, био је управо ФТО (физичко техничко обезбеђење). Сви они добијају од МУП-а петогодишње лиценце за рад, али су плаћени мизерно, масовно су незадовољни и спремни првом приликом да откажу послушност, па чак и да пређу на страну евентуалне масовне побуне грађана.
Вучић рачуна и на нове и на старе „пешаке”, активне теренске доушнике, читав „капиларни”, бесмртни апарат цинкароша, провокатора, лажних опозиционара, плаћених агитатора и сличног удбашког фолклора, уколико крену неконтролисани протести и масовне демонстрације против њега лично и читавог његовог режимског страшила. А, таквих има, не мање од 300 хиљада, колико их је отприлике било и кад су се у Бугарској, након пада комунизма и дуговечног председника Тодора Живкова, затекли на списку „сарадника”. Том приликом откривено је да су се доушничким пословима бавили готово сви важнији свештеници бугарске православне цркве, на челу са патријархом! Не треба очекивати да је друкчије ни у Србији данас, која никада није ни доживела „реформацију служби” у правом смислу те речи.
Мада је првобитни покушај Бајденове администрације да се обрачуна са Вучићем заустављен у мају месецу ове године, тек сад су јасни разлози због којих је то урађено. Наиме, Вучићу је дато кратко време, до краја августа месеца 2022. године, да се изјасни „коме царству” ће се приклонити у околностима новог „хладног рата”, а са друге стране потражен је консензус са Републиканском странком и са администрацијом Европске уније, како не би дошло до „удвајања” и ометања планираних акција у правцу криминализованих балканских режима.
У том смислу је јасно и због чега је влада САД све до сада одлагала употребу појединих докумената некадашње српске РДБ.
Подсећања ради треба напоменути да је 6. октобра 2000. године у великој брзини вршен преглед материјала и документације тадашњег Ресора државне безбедности, са циљем да се изврши њено селективно уништавање. Тадашњи начелник Пете управе РДБ-а наложио да се потпуно униште сви деловодници од 1998. до 2000. године, депеше, планови рада, као и извештаји о раду центара. Тада је уништена документација у папирном и електронском облику и на микрофилмовима, дакле, све што може да укаже на злоупотребе из свих центара, осим новосадског, зрењанинског и суботичког. Ова три центра нису поступила по налогу и ту документацију су сакрили и сачували. У време владе Војислава Коштунице, његов шеф тајне службе (сада БИА), Раде Булатовић, дословно је поклонио „колегама” из ЦИА у сред седишта у Ленглију (УС), све што је могло да их занима у вези са дотадашњим радом ове службе.
Читав „тајни живот” ондашњег српског режима на једној дискети. Испоставиће се да је након „експертизе” онога што је Булатовић донео на ноге америчкој обавештајној заједници, већ 2003. године донета одлука да се „у што скоријој будућности узме у обзир” Александар Вучић, тада још увек млади генерални секретар Српске радикалне странке, као личност којом може лако да се манипулише, а у правцу америчких интереса у Србији. Гарант оваквом избору био је управо Раде Булатовић, који се 2012. године одмах „обећао” и новом вођи Вучићу и новој (СНС) странци, а већ 2013. године постављен је на место амбасадора Србије у Украјини. У време његовог службовања на челу БИА при влади Војислава Коштунице, највећи број „хашких бегунаца” изручен је Међународном суду за ратне злочине, а поједини немачки извори тврде да му је у томе помогао и сам врх Српске радикалне странке и Вучић лично. Све то је „рехабилитовало” будућег диктатора, заборављени су његови греси али не и његов „прљави веш“ који је у поседу америчке владе и њој подређене тајне службе. Сада је и та епизода дошла на ред. Вучић иде у сусрет коначном крају своје страховладе.
Ова на први поглед невероватна али истинита прича о томе како једна велика сила претвара малог балканског политиканта, вечитог губитника и примитивног шовинисту у „евроатланског пријатеља”, добила је последњих месеци своју нову форму: „пријатељ” се након десет година показао као вероломан, није испунио очекивања, те од прања његове биографије нема ништа. Са друге стране, на видело дана изаћи ће и одабрани мрачни делови из његовог досијеа који је Раде Булатовић „у најбољој намери” однео на поклон америчкој обавештајној заједници заједно са целокупном архивом и хиљадама других имена, јавности знаних и незнаних. Вучић ће убрзо, још ове јесени и званично прећи из статуса омиљеног кловна, у архинепријатеља америчке политике на Балкану.
У том смислу је и предложен Нацрт закона о посебним санкцијама за сузбијање дестабилизујућих активности на Западном Балкану на предлог горе поменуте, мешовите групе америчких конгресмена из две највеће странке у овој још увек важној империји.
Вишемесечне демонстрације наводно велике војне моћи Србије, сталне војне вежбе, минијатурне параде, трагикомичне смотре које врши исто такав, трагикомични министар одбране, батинање грађана у Новом Саду од стране Вучићеве уличарске параполицијске силе, све је то у западним обавештајним службама процењено као припрема његовог режима за самоодбрану. Јер, бес народа и масовни јуриш на његову кулу од карата, лако може да сруши све његове императорске илузије, у једном дану.
Помоћница државног секретара САД, за Европу и Евроазију, Карен Донфрид, назвала је ове његове потезе очајничким.
Мада је планирао да уведе редовни војни рок од шест месеци, његов режим данас нема капацитета ни за такво нешто. Издржавање великог броја стајаће полиције, све је теже. Његов доушнички апарат је више него имбецилан и примитиван, фокусиран на његову личну безбедност и безбедност његових „инвеститора”. Може се рећи да једино његов уличарски, батинашки потенцијал, још увек има потенцијала, јер је јефтинији, једноставнији и њему у сваком смислу ближи. Проблем је што та батина коју је дигао на народ има увек два краја. Дошао је тренутак кад га ни Руси ни Американци неће бранити, а понајмање Немачка или Француска. Ниједну од великих сила нема уз себе, а Кина му је предалеко, а и Кинези имају важнијих послова од његових мизерних обрачуна са измишљеним непријатељима.
Због свега реченог, није згорег погледати како је страх који тресе одлазећег српског диктатора описао пре неколико година и припадник „старе гарде” руског КГБ-а, Алексеј Јури, иначе, психијатар по струци и дугогодишњи аналитичар личности за потребе руске армије.
Овај врхунски стручњак у респектабилним годинама (на половини девете деценије живота), овако је описао „биће и психологију” Александра Вучића на молбу једног страног журнала: „Не бих рекао да Вучић има техничко обољење ума нити шизофренију, више ми делује као особа која има комплексе и несигурност. Могуће је да из младости вуче нешто. Чини ми се да га, док је био млад нису озбиљно схватали. У суштини неки проблем у глави постоји. То можете приметити у наглим променама гласа и покрета, нагло реагује и мења расположење. Обраћа се некоме ко није ту. Он се у својим бесним говорима у симболичном смислу дере и на оне који су га вређали као дете, младог човека али и сада.
Зато им име не спомиње него каже они. Он очигледно стреми према новцу и моћи, мада је више од свега жељан моћи и контроле. Баш зато што у младости није имао поштовање других, сада га је жељан. Услед недостатка поштовања људи према њему, он постаје зао и агресиван и тако мисли да добија страхопоштовање… Али кључ свега је његова несигурност!”
Почетком августа ове 2022. године, истраживачи немачке новинске агенција Дојче Веле у широј анализи тврде да „Москва више не верује Вучићу”, подастирући низ чињеница у вези са тим. Путиновој Русији никако не може бити близак човек који на све четири стране света обећава оно што не може да испуни, прави економске споразуме тамо где их не може бити и представља себе као геостратешки важног преговарача, наводно непоткупљивог, а Србију као моћно војну и привредну силу.
Амерички политиколог и професор Едвард Џозеф, подсетио је ових дана и на Слободана Милошевића, који је такође представљао себе као западног партнера, те нагласио да је разлика у томе што је Запад тада увео санкције Србији, а сада их ни за њега ни за Србију нема, „…а Вучић то експлоатише представљајући Србију као кључног западног партнера у региону, иако то није-заправо је фактор дестабилизације…”
Дана 8. јуна 2022. године, Вучићу су лично предочени детаљи из поверљивог документа европске обавештајне службе који је објавила Радио Слободна Европа (РСЕ), а који га тешко компромитују. На све то, одговорио је гледајући у плафон, да га „уопште није брига за такве извештаје!”
Али, тако се не разговара са већим од себе, требало је да каже неки мало куражнији саветник. Уместо тога, ћутали су. Уопште ни Американце није брига за његову јадну, поданичку судбину. Како су га узели на привремену употребу, тако ће га и заборавити. Њиме ће се бавити европски и амерички тужиоци, утеривачи дугова и ловци на уцене.
Руски политички и војни аналитичар Виктор Колбановски, не тако давно указао је на последице Вучићевог вечитог „одлагања” проблема, па је скренуо пажњу да се Србија налази “…у нестабилној ситуацији националне кризе и масовних грађанских протеста, а са друге стране у Србији постоји опасност од активирања радикалних националиста и екстремиста”, те да је у случају хаоса у Србији могуће и јачање националистичких, сепаратистичких покрета Албанаца, Бошњака у Санџаку, па чак и Мађара у Војводини “који већ користе све грађанске протесте за своје циљеве”.
Колбановски опомиње да је Србија окружена земљама НАТО који има и контигент КФОР-а на Косову, те да ће се неминовно суочити са уласком оружаних снага НАТО дубље у територију државе, формално са циљем одржавања реда и мира, а де факто са циљем окупације.
У том сценарију званични улазак Србије у НАТО и спровођење антируске линије биће само питање времена. Директно или индиректно, Коблаковског треба разумети онако како је и рекао: Вучића треба склонити по сваку цену, његово постојање на позицији неприкосновеног је неодрживо, а политика коју води, погубна је и за Србију и за њен народ.
Нигде то овај аналитичар са добрим руским обавештајним педигреом није рекао. Али, кад се пажљиво прочита, савршено је јасно.
Јасно је и грађанима Србије, па и браћи у региону, коју он угрожава, сваком својом изјавом, сваким својим потезом. За њим нико неће плакати. А, одлазак му је срочен у законској форми, писан руком ‘’његових америчких савезника’’.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 20, 2022
