Прошло је скоро 15 година од петооктобарских дога-ђања 2000. године којима је срушен режим Слободана Милошевића (С.М.), а успостављен режим ДОС-а.

Значај неког друштвеног догађаја често не може да се оцени за време самог дешавања или одмах после тога. Неоп-ходно је да протекне извесно време, да се испоље резултати, последице, које омогућавају да се донесу прецизне оцене тих збивања. Што је човек паметнији потребно је краће време. 15 година је довољно и за најглупље.
Данас је очигледно да је петим октобром срушено соција-листичко друштвено уређење и поново успостављен капитализам, тј. владавина буржоазије у Србији. Режим Слободана Милошевића је у неким сегментима већ био са становишта социјалистичке идеологије ревизионистички. Својим извргавањем у лични режим, што је у директној супротности са основама социјализма, био је претеча дефинитивне пропасти социјализма и припремао је терен за рестаурацију капитализма.

Да народ не би схватио шта се догађа, представници нове, досовске власти, у својим јавним наступима никада нису рекли да су обновили капитализам, владавину буржоазије, већ су увек говорили да су успоставили демократски систем. Капиталистичку суштину крију демократском формом.

Протеклих 15 година капитализма у Србији довољно је времена да би се уочило да је промена система омогућила мањини да се енормно обогати док је већина становништва осиромашила и лошије живи него за време социјализма. Богата мањина, а сиромашна већина и јесте битна карактеристика капитализма.

Оцена друштвеног догађаја најлакше се врши утврђивањем ко је из њега извукао корист. И гле чуда. Као перјанице буржоазије срећемо исте људе који су били на власти или уз власт и код С. М. Време немилосрдно све разоткрива. Зна се да је због санкција С. М. створио те људе дајући им државни капитал да као лажни приватници раде за државу. Приватна предузећа имала су много блажи третман од стране оних који су нам санкције увели. По престанку бомбардовања 1999. године С. М. је покренуо акцију обнове порушене земље зашто су му била неопходна огромна финансијска средства. Међутим, опште је познато, паре кваре људе. Уместо да врате држави капитал Слобини лажни приватници активно су се укључили у његово свргавање, преко својих политичких пулена преузели су државу, а капитал су наравно задржали за себе, што им је и био основни циљ. Од 5. октобра 2000. године до данас тим народним парама покуповаше под веома повољним, сумњивим условима, што им је њихова власт и омогућила у обостраном интересу, све што вреди у Србији и постадоше међу најбогатијим људима на пла-нети.

Међутим, нису тајкуни сами били довољни да би се свргао С. М. Основни услов за то било је незадовољство већине становништва. Народ је преживео ратове при распаду Југославије, мобилизације, рекордну инфлацију у светским размерама, пропаст пирамидалних банака, санкције, пад стандарда, гушење елементарних људских права, криминализацију друштва и на крају бом-бардовање. До бомбардовања у народу је било изражено миш-љење да Србија, за разлику од других југословенских република, није рушена. После бомбардовања народ је изгубио веру у Слобину мудрост јер државник једне мале земље не сме да дозволи да својом политиком доведе до напада највеће светске војне силе. Или је имао катастрофално погрешну процену међународне политичке ситуације, или је лоше, неуспешно блефирао, или је изазвао бомбардовање да би учврстио пољуљану власт, слично краљу Милану и његовим ратом са Бугарском.

Други битан услов за пад С. М. био је постојање организованих субјективних снага, носиоца преврата. То су биле пре свега опозиционе странке, чланице ДОС-а. Незадовољан народ пунио је опозиционе странке које су све до једне по својој суштини биле лидерске странке. Бројношћу тих странака тежило се да се покрију све врсте незадовољстава. Данас је јасно и зашто су све те странке биле лидерске. Руководство је нешто крило од чланства. Крило је своју повезаност са Западом, да га је он формирао, финансирао и да му је тутор и наредбодавац. У време друштвених превирања и националних сукоба то је по сваку цену морало да се сакрије.

Каква је власт знали смо. Опозиционе вође нисмо довољно познавали. Због свог незадовољства истину о њима коју нам је власт сервирала нисмо прихватали већ смо сматрали да је то лаж проистекла из кухиња специјалних служби. Када лажов говори истину нико му не верује. А опозициони прваци, школовани људи, већина њих доктори наука, лепо су причали, критиковали стварност истинито. Пријало је нашим ушима па нисмо ни хтели да помислимо да је и то из нечије кухиње. Бар смо до данас научили да ако неко добро критикује не значи аутоматски да је он добар и да не би био исти као и критиковани да је на ње-говом месту, а можда чак и гори.

Уочивши огромно незадовољство народа као прилику за рушење социјализма и долазак на власт, као и за остваривање тежњи западних држава формулисаних још у првој половини XIX века (неспорно је да су САД настављач политике Аустро-Угарске и Немачке на Балкану што је у директној супротности са српским националним интересима), сви су се удружили: политичка опозиција, новокомпонована буржоазија, монархисти, агенти страних служби тј. издајници, невладине организације, домаћа грађанска и гастарбајтерска реакција, црквена олигархија, снаге побеђене у II светском рату, реваншистички кругови Беча, Пеште, Берлина, Ватикана, прозападне јавне личности: уметници, научници, спортисти, новинари и на крају по реду али не и по значају, ударна песница преврата: криминалци.

Све то синхронизовано, под вођством америчког империјализма. Против толиких непријатеља С. М. није имао никакве шансе, нарочито од оног момента када је изгубио подршку народа. На плими народног незадовољства сва та булумента остварила је тежње и циљеве своје и својих налогодаваца, а не стремљења огромне већине становништва.

Пети октобар је био па прошао. Свршеном послу мане нема. Да видимо сада његове најбитније резултате јер су и они до данас постали очигледни. Шта смо добили „новим“ друш-твеним уређењем, капитализмом, пардон демократијом?

ОГРАНИЧЕНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Србија није више независна држава већ држава ограниченог суверенитета. Пропали су, бачени су воду, огромни вишевековни напори и небројане жртве за извојевање слободе и стварање самосталне државе српског народа. Србија је под контролом САД, Европске уније и НАТО пакта. У сваком министарству налазе се њихови људи, а Скупштина усваја законе који су лоши преводи закона сервираних из Брисела. О каквој независности је реч најбоље потврђује размештање НАТО пакта у наш Генералштаб. Живи ратници, патриоте, завиде мртвима. Да зло буде још веће, исти тај Запад, неоколонијални господар Србије, данас је свима јасно, није водио антимилошевићку већ антисрпску политику, што и даље чини. Довољно је упоредити њихове принципе за Космет и за Републику Српску. У сваком сукобу били су против Срба.

Својом отвореном антисрпском политиком и хашком фарсом Запад је од С. М. направио националног хероја што он у суштини никада није био. Таквом политиком Запад је за веома дуги низ година изгубио наклоност огромне већине српског народа. Може квислиншка власт да уведе Србију у Европску унију и у НАТО пакт али горчина остаје и тај чин све ће се више третирати као начин учвршћивања неоколонијалног положаја Србије. Од настанка света па до данас љубав на силу још није створена.

Поставља се питање како Запад контролише нашу власт ако је данас демократија тј. ако народ бира власт на изборима? Поред класичних метода врбовања, поткупљивања, уцењивања, стварања јавног мњења (медијска блокада је већа него за време С. М.) за Србију је карактеристична перманентна крађа избора од увођења вишестраначког политичког система па до данас. Дакле и пре и после петог октобра 2000. године. Зачуђујуће је да још увек нема јединственог бирачког списка у једној малој земљи. Изборна крађа се врши од бројања до сабирања, а вешто се користи и ситуација да је Космет „саставни део Србије“ па се манипулише са шиптарским гласовима иако они одавно не излазе на српске изборе. Неспорно је да је само на например изборима 21. 01. 2007. године било преко милион лажних гласача. То се да лако израчунати из званичних података да је на 7,5 милиона становника било 6,6 милиона гласача и да је просечан животни век у Србији 72 године. 7,5 : 72 х (72 18) = 5,6 6,6 5,6 = 1 милион. Дакле у Србији се на изборима украде од 20 до 30 посто гласова што зависи од излазности. Власт се осваја и губи у превратима а не на изборима.

КРИМИНАЛ

Ако Запад помаже „нашу“ власт да уреди друштво, да видимо колико су у томе успели од 2000. године. Резултати су поражавајући. Српска држава и друштво су у свим сегментима друштвеног деловања апсолутно криминализовани. Ништа не може да се уради без мита и корупције. Мафија је свуда присутна: у политици, у правосуђу, у здравству, у просвети, у војсци, у органима управе, на царини, у инспекцијским службама, у урбанизму, у саобраћају, у полицији, у спорту. Зарад објективности криминализација Србије започела је још у време С. М. Њој су у великој мери допринеле, поред субјективног фактора, власти, и санкције које нам је Запад наметнуо. То је од њих био још један начин усрећивања Срба. Додајмо томе да је учешће криминалаца у свргавању С. М. допринело њиховом много већем друштвеном утицају после петог октобра.

Није онда никакво изненађење ни то што је 2003. године убијен Премијер Србије. Све је очигледније да је криминализација друштва системска карактеристика, а не појединачна појава.

Никада не треба изгубити из вида да је „отимачина животни принцип сваке буржоазије“. Нема успешног капиталистичког друштва без јаке, организоване, способне државе, тј. без ефикасне бирократије као регулатора супротстављених егоистичних интереса.

Међутим, шта се дешава у Србији?

Квалитет, професионални, морални, бирократског апарата рапидно је опао. Сва бирократска места су политизована и заузета од неспособних људи. Избор нове Владе 2014. године поново је потврдио да у Србији свако и за свашта може да буде Министар. Али и то има смисла јер власти у Србији памет није ни потребна, она више не мора да размишља, да лупа главу, како да решава друштвене проблеме. Њено је само да спроводи одлуке које се доносе у Вашингтону, Бриселу, Светској банци, ММФ-у.

15 година је довољно да потврди да криминализација друштва није последица неспособности државе већ је последица намере политичке олигархије. У процес су укључени и званичници Запада у Србији зарад свог личног богаћења. Толику зараду, на такав начин, за тако кратко време, у својој земљи одакле су, нису могли а нису ни смели ни да сањају.

ПРОЗАПАДНА ПОЛИТИКА

У 19. веку обреновићевска напредњачка Србија водила је аустрофилску политику са јасним циљем, тј. ради економског развоја земље, индустријализације, модернизације, поспешивања извоза, односно ради бољег живота народа. Сличну политику пола века касније спроводио је и Милан Стојадиновић.

Да ли и данашња прозападна политика има исти циљ?

Петнаестогодишњи резултати неолибералне макроекономске политике владајуће прозападне елите недвосмислено доказују да развој привреде и пораст стандарда становништва Србије свим властима од 2000. није биое циљ. Да јесте, за овако дуг период резултати би морали да буду већ очигледни. Понављање исте приче скоро 15 година без конкретних, опипљивих резултата, мора да изазове сумњу у искрене намере. Бољи живот је очигледно само код младе, незајажљиве, пљачкашке буржоазије, код политичке олигархије, код високих бирократских слојева, код медијског и естрадног шљама. Са становишта квалитета живљења 90% грађана, Србија није продата Западу, већ је поклоњена. Дата је за џабе.

Квалитет живота већине народа може се описати са две речи: очај и безнађе. Шта рећи о земљи у којој на 7,5 милиона становника има преко милион незапослених? Огроман притисак незапослених на цену рада користе и домаћи и страни капитал те се она обара до егзистенцијалног минимума. Страни капитал није дошао у земљу да усрећи народ већ да га искористи, тј. опљачка.

Пропаст домаће привреде и животног стандарда најлакше је објаснити дешавањем у монетарној сфери. Данас је званични курс 1 Е UR = 120 динара. Захваљујући енормној понуди девиза страних банака које су преплавиле Србију зарад зеленашких послова, курс је стабилан. Оволика прецењеност домаће валуте ствара и лажну слику о стандарду запослених.

Преузимањем државе буржоазија се није зауставила на смањењу реалних зарада. Државни апарат одмах је употребила за увођење радног законодавства најгорег у Европи што се тиче права запослених као и за смањење социјалних права становништва. Ако на то додамо да економска рецесија, недовољна тражња, отвореност домаћег тржишта страној конкуренцији, фискална преоптерећеност, непостојање подстицајних мера државе, монополистичке тежње буржоазије, не омогућавају становништву да проналази нове, легалне начине за стицање зараде, а нелегални се веома ефикасно санкционишу, сем за изабране, јасно је зашто се са аспекта стандарда већине становништва могу употребити речи очај и безнађе.

Народ се више не плаши инфлације већ немогућности одржавања достигнутог нивоа живљења а све више и глади.

Вулгарна комерцијализација младог, неуређеног капиталистичког друштва најочигледнија је у здравству и школству. Ко нема пара не може нити да се лечи нити да се школује. Уместо хуманог друштва постајемо зверињак. Класне разлике се продубљују и укида се један од основних услова за развој друштва, а то је једнаки услов у старту за младе генерације.

Очај и безнађе већине становништва потврђују и многобројна свакодневна самоубиства на целој територији Србије. У модерној, плишаној окупацији, нису потребни концентрациони логори и масовна стрељања. У њој се народ сам убија. Мислио је да не може да буде горе него што је режим С. М. али је друштвена пракса као критеријум истине показала за предходних седам година да и од лошег може да буде још горе.

Са становишта народа и државе прозападни режим представља органску повезаност, континуитет са режимом С. М. Проистекао је из њега и представља даљу пропаст и народа и државе.

Предходна анализа друштвене збиље у Србији као резултат скоро петнаестогодишње владавине прозападних режима остала би узалудна уколико се из ње не би могао да изведе одговор на питање: шта да се ради?

Решење се само намеће и састоји се у најширем окупљању, организовању и синхронизованом деловању прогресивних и патриотских снага под слоганом АКЦИЈОМ НА РЕАКЦИЈУ како би се спасили српски народ и држава Србија. Мора се све из почетка. Јово наново. Слобода, правда и једнакост никада се не освајају једном за свагда.

Извор: Србин.инфо – Алекса Мијаиловић

ОВАЈ ЧЛАНАК ЈЕ ДЕО АУТОРОВЕ КЊИГЕ „ПЛИШАНА ПРЕВАРА 2“, КОЈУ МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН: 064/496-18-30, ПО ЦЕНИ ОД 700 ДИНАРА, ИЛИ ЈЕ МОЖЕТЕ КУПИТИ У БОЉЕ СНАБДЕВЕНИМ КЊИЖАРАМА У БЕОГРАДУ (по нешто вишој цени).

Ознаке: Алекса Мијаиловић, запад, капитализам, ненародна власт, приватизација, Слободан Милошевић, Србија, СРБИН.инфо