Прочитај ми чланакОдбијање опозиције да преузму мандате који су добијени као резултат велике изборне крађе представља буквално једину ствар која у овом моменту може да нанесе штету режиму Александра Вучића.
Све друго му даје легитимитет и омогућава да странцима испоручи оно што им је интерес и због чега су га јавно подржали.
О томе најбоље сведочи недавна изјава америчког званичника, Џејмса О’Брајана који је изразио задовољство због новог састава Народне скупштине за који је рекао да има потенцијал да донесе важне стратешке одлуке.
Речју, преко порука својих дипломата задужених за регион Америка је признала резултате избора у Србији, али не зато што су они били демократски, већ зато што они имају механизме да у новом сазиву скупштине обезбеде да се о одређеним питањима као што је статус Косова и Метохије добије двотрећинска већина.
Када би у опозицији било довољно мудрости и храбрости да се каже једно велико НЕ то би у значајној мери проблематизовало и позицију тих разних дипломата и лобистичких група које раде у Србији и које често имају и личне, лукративне интересе да помажу Вучићу.
Замислимо ситуацију да у фебруару 65 посланика са листе Србија против насиља и 13 посланика са листе НАДА одбију мандате.
Према важећим законима уместо тих 78 посланика морали би да се именују нови са листе СНС-а, СПС-а и групе МИ.
Дакле, домаћа и међународна јавност би гледала процес у којем примера ради Мариника Тепић одбија мандат у Народној скупштини јер неће да погази оно што је рекла током штрајка глађу, а на њено место долази Сташа Стојановић из СНС.
На овај начин би скупштински сазив реално изгубио легитимитет, а и Кристофер Хил и Џејмс О’Брајан би морали својим надређенима да објашњавају како је могуће да се у некој европској држави деси тако нешто.
Из угла ЕУ и САД била би врло проблематична ситуација јер би ратификацију споразума о Косову вршила крња и нелегитимна скупштина, те би и сам споразум био оборив.
Читава ова ситуација би свакако дала замаха и мотива грађанима да се појачају притисци са улице, а читав тај процес би избрусио један велики опозициони фронт који би изгубио идеолошке предзнаке који деле људе, већ би се читава прича свела на заједнички интерес да се издејствује прелазна техничка влада која ће да спроведе фер и демократске изборе.
Е сада, поставља се питање да ли ће се десити оно што једино може да наштети режиму?!
Судећи према изјавама лидера оних групација које себе називају правом и једином опозицијом одговор је да неће.
Ово нас пак доводи до даљег закључка да уколико се не ради оно што Вучићу смета, онда опозиција ради оно што њему одговара чиме аутоматски престаје да буде опозиција и постаје саучесник и неко ко је у својеврсној кохабитацији.
Њихова идеја је дакле да по сваку цену преузму како изјављују „своје мандате“ и да онда кроз скупштину преко говорнице наносе штету власти.
Први проблем у тој рачуници је тај што посланички мандати према нашем Уставу припадају грађанима који бирају некога ко ће их представљати.
Тако да Народна скупштина није установа за социјална питања у којој 250 људи решава своју егзистенцију, већ политичка институција која одређује судбину народа и државе.
Узгред, моје опозиционе колеге су исто као и ја имали прилике да се недавно упознају са једним истраживањем које је спроведено након избора, а у којем је преко осамдесет процената опозиционо настројених грађана изнело мишљење да се десила велика изборна крађа, док преко седамдесет процената њих сматра да не треба ући у Народну скупштину.
Можда би рецимо било поштено да људи из Прогласа направе један нови велики скуп грађана па да онда сви лидери опозиције изађу на бину и обрате се окупљенима па да уживо чују шта ће им људи рећи?!
Таман би се на тај начин у пракси проверило истраживање о којем пишем.
Друга теза о томе како опозиција мора да уђе у Народну скупштину да би се чуо њен глас такође не стоји. Наиме, и до сада су били посланици и није да се глас баш нешто чуо.
Напредњаци злоупотребљавају пословник и своде сваку расправу на спрдњу која на грађане не оставља ама баш никакав утисак и ништа што могу да запамте и да се за то вежу.
Хајде да се неко сети неке анегдоте или ефектног наступа који би могао да преприча или који би пожелео да послуша поново?!
А сви се сећамо и данас радо гледамо ефектне скупштинске наступе у ранијем периоду.
Треба додати и то да сада опозиција има само 78 посланика чиме неће бити у прилици да наметне нити једну тему или да закаже ванредну седницу са неком значајном тачком јер за тако нешто је потребно минимум 84 посланика (једна трећина).
Значи, ти посланици ће бити у улози икебана које ће власт користити да странцима прикаже фасаду демократије, а уједно и да се на њима мало вежбају полазници Академије младих лидера.
Такође, ти посланици опозиције ће бити (зло)употребљени и од стране ЕУ и САД јер ће им требати да гласају заједно са представницима власти о одлуци која ће се тицати примене „европског плана за Косово“.
И за крај, као најбизарније и можда најбезобразније објашњење бих издвојио оно које као папагаји понављају лидери партије Зелено-леви фронт.
Наиме, они кажу како ће прихватити мандате у Народној скупштини јер хоће да једном ногом буду у институцијама, а другом на улици.
Имајући у виду да је део њихових колега након избора штрајковао глађу како би на тај начин скренули пажњу домаће и међународне јавности на сразмере изборне крађе, онда испада да се опозиција одлучује на стратегију налик на аутофагију и која ће се ће се спроводити тако да не једу највећи део дана, а да онда оду у скупштински ресторан.
Све ово у суштини показује сву апсурдност ситуације у коју су довели пре свега српску опозициону јавност.
Очито, пут до смене Вучићевог режима као први корак мора имати смену опозиције или макар промену начина њеног функционисања.
Медији: Чанак прети Србима оружјем које стиже Приштини (ФОТО)https://t.co/LmyK1F1qLb
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 16, 2024
