Прочитај ми чланакО свим досадашњим бојкотима у Србији за Данас пише професор ФПН и члан истраживачког тима Демостата, др Зоран Ђ. Славујевић.
Бојкот је често коришћено средство политичке (бојкот политичких институција) и економске борбе (бојкот роба и услуга) најчешће унутар једне државе, али и у међудржавним односима.
И код нас се често посезало за бојкотом избора и рада парламента, а у последње време то је хит на опозиционој политичкој сцени Србије, да ли због (не)реалних очекивања многих опозиционих политичких актера или као крик очаја због слабости опозиције, односно додворавање учесницима масовних грађанских („непартијских“) протеста широм Србије. Ипак, искуства са досадашњим бојкотима избора и парламента у Србији у целини узев неповољна су.
Најава повлачења кандидата
Већ уочи првих вишестраначких републичких избора 1990. године, после одбацивања амандмана опозиције на изборни закон од стране једностраначке републичке скупштине, опозиционе странке (СПО, ДС, Демократски форум, СЛС, СНО, НРС, НС(С), НД, ССВС, СРСЈ у Србији, УЈДИ, Странка социјалне правде, Покрет за заштиту људских права у Југославији и Странка самосталних привредника и сељака) најављују да повлаче своје кандидате за народне посланике и председника Републике, односно да неће да учествују на „нерегуларним“ изборима.
Ипак, пред саме изборе, опозиција одустаје од бојкота, рачунајући на изборни успех и у неповољним условима, а на темељу погрешних процена снаге режима, односно уверења да је „комунизам“ и у Србији доживео крах, као у осталим земљама Источне Европе.
Тако неколико дана пре избора лидер СПО В. Драшковић говори: „Бољшевизам нећу срушити ја. Бољшевизам ће срушити – бољшевизам… Ово што они сада чине, више доприноси њиховом паду, него било која пропаганда СПО, када бисмо пара за пропаганду имали. Нашу предизборну кампању води, практично, Слободан Милошевић и ми смо му на томе захвални“ (Српска реч 5. 12. 1990). Иако је неколико дана раније на митингу у Зрењанину Драшковић патетично заклињао бираче: „Ко изађе на лажиране изборе, српски је издајник и ја као цар Лазар, упућујем клетву ономе ко народ гура у мрак: ‘Дабогда му ништа не ницало’“ (Борба 1-2. 12. 1990), после усвајања само једног од десетак захтева опозиције – за укључивањем њених представника у контролу избора, Драшковић саопштава да је опозиција, „ценећи напор делегата Скупштине Србије“, одлучила да учествује на изборима.
Ова конфузија порука дезоријентисала је део присталица опозиционих партија и смањила евентуалну наклоност дела неопредељених бирача, а подршка В. Драшковићу се осипала – СПС је освојио 78 одсто мандата, а Милошевић је победио у првом кругу са 65 одсто гласова.
За разлику од овог нереализованог бојкота, успешан је био бојкот мобилизације 1991. године у време масовних антиратних грађанских протеста, праћени добро сегментисаним прогласом СПО упућеним свим грађанима, али и прилагођеним различитим циљним групама – омладини, бакама и декама, мајкама и очевима, избеглицама, војницима и официрима и завршен поруком Србима и браћама и сестрама… Према проценама мобилизацији се одазвало тек 10-так процената позваних, уз око 200.000 дезертера. Међутим, како добар део опозиције на овај или онај начин прихвата аргумент режима о „угрожености српске нације“, широко антиратно расположење није искоришћено за промене власти у Србији – бојкот мобилизације није био праћен другим облицима политичке борбе.
Опозиција не признаје изборе
Следе савезни парламентарни избори маја 1992. Та кампања не би била интересантна да није донела кампању опозиције за бојкот избора. На иницијативу режима о формирању СРЈ опозиција нема делотворни одговор, а подршка иницијативи режима није долазила у обзир из више разлога: опозиција није признала легитимност избора 1990, па тиме ни режим и његове иницијативе и пројекте; оцена да нема услова за „демократске“ и „равноправне“ изборе (Устав СРЈ и изборне законе поново намеће владајућа партија, нису решена питања финансирања странака, демократизације медија итд.); тврдња да ће избори у условима ратних сукоба ојачати режим; евентуална победа опозиције на савезним изборима не би значила запоседање основних полуга власти које су у републикама, итд.
Референдум из 1998.
Године 1999. ДС, ДСС, ГСС и странке националних мањина – ДЗВМ, СВМ и СДА неуспешно су бојкотовале референдум о страном посредовању у решавању проблема Косово. На референдум је изашло 74 одсто, а против страног посредовања је било 95 одсто гласалих, уз оправдане сумње у оволики одазив грађана и резултате (Према ЦеСИД официјелни резултати могли су да буду тачни само под претпоставком да је, поред уобичајеног одазива Срба и Црногораца, на референдуму учествовало 500.000 припадника националних мањина, пре свега Албанаца, иако су њихове странке бојкотовале референдум! – Прелиминарни извештај 1998).
Осим тога, иницијатива режима је била у сукобу са „великосрпским“ амбицијама дела опозиције, који је заговарао „Савез српских држава“, други делови су били против било каквог континуитета са СФРЈ као „комунистичком творевином“, републикански облик владавине сукобљавао са монархизмом трећег дела опозиције, за неке је био крајње споран начин формирања нове државе (тзв. Жабљачки устав доноси нелегитимна „стара скупштина“ без референдума народа итд), некима нису одговарали наглашени елементи конфедерализма итд.
Све су то елементи на којима је опозиција могла да заснује само стратегију супротстављања у виду антиизборне кампање. СПО води најинтензивнију кампању за бојкот, као и ДС, чији лидер Д. Мићуновић у Чачку (26. 1. 1992.) покушава грађанство да „ослободи илузије о још једној Југославији“. На изборе је изашло нешто више од половине бирача, довољно за њихов успех, иако их опозиција неће признати.
Иначе, СПС је освојио нешто више од 1.600.000 (43 одсто) гласова и 73 (69 одсто) мандата, а СРС нешто мање од 1.200.000 (30 одсто) гласова и 30 мандата (28 одсто), постаје друга партија по парламентарној снази, па Шешељ, као шеф посланичке групе СРС у савезној скупштини и „омиљени“ опозиционар Милошевића, на „велика врата“ улази на политичку сцену Србије. Међутим, ни конституисање СРЈ није донело побољшање привредне и социјалне ситуације, нити међународног положаја земље.
Трошење „великих победа“
Парламентарни и председнички избори 1992. и парламентарни избори 1993. протекли су без бојкота – СПС трошкари капитал „великих изборних победа“ и сваки потез власти брани позивањем на мандат који му је дао „народ“, а опозиција стално доводи у питање легитимност и легалитет власти и тумара лавиринтом недоследности, властитих несређених односа и неадекватне стратегије борбе против режима, иако су то време обележили бројни масовни протести.
Међутим, када су укинути директни ТВ преноси седница скупштине Србије на предлог посланика СПС, напрасно, мимо дневног реда, то је био разлог за бојкот рада парламента 1995. од стране опозиције, чак и СРС. Преноси нису обновљени, а посланици СРС су се вратили у парламент крајем 1996, а ДС, ДСС и СПО јуна 1997, па ни овај бојкот није имао позитивне ефекте.
Напротив, владајућа већина је уврстила у дневни ред неколико законских предлога ДС у „редовној процедури“, али како посланика ДС није било у сали, после констатације председника парламента да „предлагача нема у сали“, гласачка машина није прихвата предлоге у начелу, па се није ни расправљало о њима. Крајем 1996. странке у бојкоту формирале су „паралелни парламент“ који је био кратког даха и без некаквог трага у политичком животу.
Психолошки и политички значај
Савезни и локални избори 1996. протекли су у „тихом“ бојкоту ДСС. Коштуница одбија да приступи коалицији „Заједно“, па јој самовласно приступају многи општински одбори. Коштуница учествује у разговорима са лидерима опозиције о формирању „техничке коалиције“, најпре позива на бојкот избора (Дневни телеграф 22. 8. 1996), а и када уђе у коалицију, не појављује се на неколико митинга, на представљању коалиције на ИИ програму РТС итд, што руши и онако мали кредибилитет опозиције.
Могућности и ризици бојкота
Бојкот као тактичко средство политичке и изборне борбе опозиције има за циљ да онемогући доношење неке одлуке или њено извршење, односно да изврши притисак на власт да донесе одређене одлуке у складу са захтевима друштвених група које стоје иза организатора бојкота и обезбеди њихово извршење. Мора да има оправдања у конкретним разлозима, те није довољно да почива на ма колико широком и снажном дифузном незадовољству различитих друштвених група. Стога има сврху првенствено као краткотрајнији облик политичке борбе које власт доводи у неприлику. Да би било делотворно дугорочније коришћење бојкота нужно га је комбиновати са другим средствима притиска на власти – протестима, блокадама институција, јавних места, саобраћајница и сл., штрајковима, грађанском непослушношћу…
А све преврши Коштуничино минимизирање великог успеха опозиције на локалним изборима – за њега победа у Београду и још 13 градова Србије „има психолошки, али не и политички значај“, па захтева да се утврди одговорности лидера коалиције за пораз на савезним изборима.
Републички парламентарни и председнички избори 1997. поново су суочили режим са бојкотом. ДС и ГСС одбијају да учествују на изборима због неравноправних услова, уз шта иде и Драшковићево инсистирање на председничкој кандидатури.
Његова кандидатура је имала упориште у ранијем договору коалиције „Заједно“, али чланице коалиције одбијају да га подрже због малих изборних шанси, након чега следи и распад коалиције.
Уочи председничких избора 1997. ниједан лидер опозиције самосталним наступом није имао шанси да уђе у ИИ круг поред Милошевића и Шешеља, али је Коштуница као заједнички кандидат опозиције имао највеће изгледе да уђе у ИИ круг, а онда и да победи и Шешеља и Милошевића.
Ипак, како су ДС, ДСС и ГСС решили за бојкот, ова могућност није ни разматрана.
Кампање опозиционих партија које учествују на изборима, а још више оних које их бојкотују, биле су кампање без милости. Посебно се истицао Драшковић нападима на лидере странака у бојкоту, много снажнијим од напада на режим Милошевића, тврдећи да они који воде антиизборну кампању дају подршку Милошевићу (СБ 13. 9. 1997).
У антиизборној кампањи предњачи ДС масовним плакатирањем (на пример, спорни плакат на коме су бирачи који се реше да гласају приказани као магарци), организовањем различитих догађања, раскринкавањем афера људи из власти, због чега је био у жижи напада учесника избора.
Ова антиизборна кампања није наишла ни на подршку Стејт департмента за кога су изборни услови у Србији били неправични, али ни бојкот није виђен као ефикасно средство политичких промена.
Бојкот није успео, сужена изборна понуда дала је нерепрезентативну структуру парламента, а део опозиције изгубио је статус парламентарних странака и дуже време сам себе искључио из најважнијих институционалних политичких токова.
Нова опозициона коалиција СЗП, формирана 1998. углавном од странака које су бојкотовале изборе 1997, није успела да окупи све значајније опозиционе странке (СПО и ДСС), а од почетка је имала проблем осмишљавања стратегије ванпарламентарне борбе, посебно када се проредио број учесника њених протеста.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
