Прочитај ми чланак
Хрјаков је говорио о „демократији“ како је он и његови суграђани из Доњецка доживљавају на сопственој кожи.
Језгровиту и најтачнију дефиницију појма демократије нашао сам пре некочлико дана на руској телевизији Россия 1, и то у популарној емисији Недељом увече с Владимиром Соловјевим (Воскресного вечера с Владимиром Соловьевым). И протекле недеље такође је било позвано неколико интересантних саговорника, а међу њима били су Сергеј Михејев и Константин Затулин, чије коментаре о стању у Украјини последњих месеци редовно пратим.
Но најзанимљивији гост био је Александар Хрјаков (Александр Хряков; на слици). Он не само да живи у устаничком руском југоисточном делу Украјине већ је и министар информисања Доњецке Народне Републике.
Хтео сам да од њега лично чујем какво је стварно стање у тој земљи. Чим је добио реч, милионском адиторијуму саопштио је следеће:
„Демократия, это когда убивают русских“ (Демократија, то је када убијате Русе).
Овде је накратко застао, очигледно борећи се са осећањима које је тешком муком успео да савлада. Јер није лако објаснити Московљанима како изгледа свакодневни живот у ратним условима, „када војна хунта из Кијева, помогнута политички, информативно и војно из Вашингтона, свакодневно бомбардује и убија цивилно становништво“.
Разуме се да Хрјаков није дао дефиницију „демократије“ у њеном изворном старогрчком смислу, како су је пре две и по хиљаде година описали грчки философи Платон и Аристотел, као „владавину народа“. Хрјаков је говорио о „демократији“, како је он и његови суграђани свакодневно доживљавају на сопственој кожи, а како је проповедају и схватају амерички медији и уопште политичари са Запада.
Нико Хрјакове речи не може да разуме тако добро као Срби. Пре петнаест година САД и њихови савезници, са преко четири стотине милиона становника, бомбардовали су Београд и остале делове земље, чијег становништва је мање од осам милиона. То перверзно иживљавање над немоћним и осиромашеним народом једне мале балканске државе злочинци су називали „промоција демократије“.
Прошле недеље у службеној посети Београду био је шеф државе Белорусије. На Првом програму РТС поводом те посете позвали су политичког коментатора који је – да успут приметим – вечни гост свих телевизијских програма у Србији. Водитељка му је поставила питање, очевидно незадовољна и изнервирана том посетом: „А због чега је Лукашенко уопште дошао у нашу земљу? Та сада, када Србија води кључне преговоре са нашим пријатељима на Западу око приступања Европској унији, посета из Белорусије сигурно нам не може бити од користи, зар не?“
Да ли новинарка државне телевизије верује да су Срби толико кратке памети да су заборавили ко је од марта до јуна године 1999. сејао смрт и уништавао нашу земљу. А управо је тај исти председник Белорусије био је једини шеф неке стране државе који је током бомбардовања НАТО својом посетом хтео да нам каже да је и у тим тешким тренуцима са нама.
Хрјакова дакле могу само да допуним следећом тврдњом: демократија, то је када убијате Србе. Речју, свако ко је амерички пријатељ може слободно да чини најстрашније злочине и не мора да стрепи да ће икад бити изведен пред лице правде. Хрватски и шиптарски лекари су, рецимо, вадили органе заробљених Срба, а затим их убијали, а да за то нису морали да одговарају премда постоје многи докази за те тврдње. Истовремено, Срби су оптуживани за злочине које нису никада починили. Хаг је очевидно био резервисан само за оне који се опиру вољи Вашингтона.
Преко деведесет одсто српских телевизијских програма одликују се простаклуком, а у својим информативним емисијама годинама воде пропагандни рат против сопственог српског народа. За утеху, ни програми америчких и западноевропских телевизијских станица нису много бољи. Преостаје нам само Раша тудеј. За оне који не разумеју енглески препоручио бих најтоплије да прате поменуту емисију Првог програма руске телевизије. Ако немате сателистску антену, можете да пратите и преко интернета, и то тако што укуцате адресу сајта руске телевизије.
