Пише: Душан Марић

Након данашње пресуде Међународног суда правде (МСП) Хрватска више нема никакво морално право да слави годишњицу „Олује“ као државни празник, рекла је председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић. Јучерашњи дан је обиловао глупим изјавама српских политичара о пресуди такозваног Међународног суда правде, а ово је једна од њих. Санда је лијепа и паметна жена, ДСС је патриотска странка, али овакво „басање“ не треба да се прећути.

Прво, очигледно је да Санда дијели мишљење већине српских политичара и правника да је јучерашња хашка пресуда каква-таква српска побједа. Јесте, али што би рекао Слободан Милошевић, мало морген. Она није ништа друго до завршни печат на амнестији свих злочина које је Хрватска од 1991. до 1995. године починила над српским народом – од злочина против мира и злочина геноцида, до масовних и појединачних ратних злочина.

Хрватска је окупирала Републику Српску Крајину, која се у то вријеме налазила (а формално-правно се још увијек налази) под заштитом УН, уз етничко чишћење више од 200.000 и убиство око 2.000 Срба. Подсјећам, прије тога, од августа 1990. до августа 1995. године Хрватска је из Загреба и других дијелова Хрватске протјерала око 300.000 Срба. Србима је одузето 50.000 станова. Запаљено им је неколико стотина хиљада кућа и других објеката….уништена имовина вриједна десетине милијарди евра. У најкраћем, српство у Хрватској је безмало уништено, затрто, налази се на граници заборава. Данашња „избалансирана“ и „објективна“ пресуда је легализовала те злочине. Нису криви Хрвати који су убијали, али нису криви ни Срби који су бјежали да не би били убијени. Убило се од „објективности“.

Друго, што се дана државности Хрватске тиче, свака слободна, међународно призната и суверена држава има право да сама бира своје празнике, па то право има и Хрватска. Зашто би се ми њима петљали у избор њихових празника? Наше је само да на основу политике коју воде Хрватска и Хрвати, посебно политике према нашем народу, према Србији и Републици Српској (а та политика се свакако огледа и у избору државних празника), водимо своју политику према Хрватској и Хрватима.

Треће, изјава да Хрватска „нема морално право да слави годишњицу „Олује“ као државни празник“ је смијешна. Одраз или личне људске и политичке наивности или незнања. Чуј, Хрватска и морал. Звучи као добар виц. Хрватска је као држава утемељена, изграђена и довршена на злочинима над српским народом и ништа природније од тога да као свој највећи празник слави годишњицу извршења једног од највећих злочина над српским народом.

Хрвати су народ који је у Првом свјетском рату на територији данашње Хрватске и данашње БиХ ликвидирао хиљаде Срба. Без суда и суђења. Хрвати и хрватска држава су у Другом свјетском рату убили (углавном, заклали, бацили у јаме или спалили) милион Срба. Не милион пилића, већ милион живих људи. Нечијих очева, мајки, сестара, браће, синова, кћери… Подсјећам на само неке од хрватских масовних злочина над голоруком српском нејачи. Јасеновац око 700.000 убијених. Од 28.000 Срба који су 1941. године живели у Босанској Дубици, Хрвати су убили 22.500.

Шарановачка јама и систем логора код Госпића: 42.000 убијених српских цивила. Шипово и Јањ – 5.000 српских жртава, највише живо запаљено у дрвеним кућама. Пребиловци, лето 1941 – више од 4.000 закланих Срба из Стоца и Чапљине. Дракулић, Мотике и Шарговац код Бањалуке – само у једном дану, 7. фебруара 1941. убијено је 2.315 српских цивила. Гаравице код Бихаћа, лето 1941. године, 12.000 убијених. Грубишино поље, октобар 1942. године, 3.000 убијених. Ливно, лето 1941. године, 5.000 убијених Срба. Глина, Црква Рођења пресвете Богородице, мај 1941. године, 700 закланих. Шушњар и Сански Мост – 10.000 убијених. Купрес и околна села више од 1.000 убачених у јаме и закланих.

ХРВАТИ И ХРВАТСКА ДРЖАВА СУ У ДОСАДАШЊОЈ ЉУДСКОЈ ИСТОРИЈИ ЈЕДИНА ДРЖАВА И ЈЕДИНИ НАРОД КОЈИ СУ ОРГАНИЗОВАЛИ ТАКМИЧЕЊЕ У КЛАЊУ ЉУДИ. СРБА. Хрватска и Хрвати су једина држава и једини народ на свијету који су направили специјално оружје за истребљење једног народа и то оружје назвали по том народу.

Такмичење је одржано у логору Јасеновац, такмичари су користили нож „србосјек“. Побједио је Петар Брзица, студент Правног факултета у Загребу, који је на такмичењу, за једну ноћ, пререзао грло 1.360 српске дјеце, жена и стараца. Добио је титулу „краља Србоклања“. Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

Злочини које су Хрвати починили над српским народом су непојмљиви и несхватљиви здравом људском разуму. Бројни су Хрвати, часни људи, искрени заговорници пријатељства са српским народом, који се стиде тих злочина, који их се гнушају и осуђују их. Колики је њихов удио у хрватском народу можемо само да нагађамо.

Али оно што је неспорно јесте да се Хрватска као држава никада није јасно и недвосмислено дистанцирала и оградила од тих злочина, већ их је увијек вишеструко умањивала, маргинализовала и (колико је год могла) оправдавала. Управо обиљежавање годишњице „Олује“ као највећег хрватског државног и националног празника крунски је доказ истинитости ове тврдње.

Због тога, само неко ко нема добре односе са историјом и стварним стањем међунационалних односа на Балкану, неко ко не разумије суштину хрватске политике и морала, може да очекује да Хрватска води рачуна о „моралном праву“ и захтијева да сусједна држава не обиљежава годишњицу убиства 2.000 и прогона 200.000 Срба у „Олуји“.

Посебно трагикомично звучи кад то учини Српкиња рођена у Хрватској, школована и паметна жена, дипломирани психијатар и предсједник једне српске странке која за себе тврди да је десничарска и национална.

Кад прочиташ, видјећеш да је овај текст прави примјер-образац како политички противници или конкуренти могу да се дискредитују на пристојан начин. Знаш на шта мислим. Пласирај ово добро, сигурно вриједи, неће бити без ефекта, натјераће људе на размишљање.

(Србин.инфо)