Не треба да буде нових интерпретација историје, на пример, у вези са геноцидом у Сребреници, гласи трећи од седам захтева које су пред Србију ставили демохришћански посланици немачког Бундестага током недавног боравка у Београду.

Парламентарци из Демохришћанске и Хришћанско социјалне уније (ЦДУ–ЦСУ) истакли су да без испуњавања седам услова постављених у септембру прошле године  посланици те странке у владајућој коалицији неће дати свој пристанак за одређивање датума почетка преговора о приступању упркос чињеници да се назире могућност постизања споразума о будућем статусу српских општина на Косову.

„Политика” је затражила објашњење од спољнополитичког саветника посланичке групе ЦДУ–ЦСУ Ханса Јоахима Фаленског, аутора листе услова коју је предочио јавности посланик Андреас Шокенхоф.

„Тачка три односи се на изјаву председника Томислава Николића да у Сребреници није било геноцида, и само на ту изјаву. Додатне спекулације су погрешне и немају основу”, рекао је Фаленски.

Образлажући немачки захтев, Фаленски се позвао на пресуду Међународног суда правде из 2007. године да је масовни злочин у Сребреници био геноцид.

Подсећања ради, председник Николић је својевремено рекао да је у Сребреници било речи о великом злочину који су починили неки припадници српског народа, одбијајући да га опише као геноцид. Он је тада рекао и да се у Декларацији о Сребреници коју је усвојила Скупштина Србије  не говори о геноциду него о злочину.

У министарствима спољних послова у Бечу и Берлину, извори су указали да је одлука Међународног суда представљала преседан у пракси дефиниције геноцида и наишла је на оспоравања.

„Ипак, било би у најмању руку коректно да се говори о масовном злочину (дословце о масакру) који је Међународни суд прогласио геноцидом”, истакли су саговорници.

Да ли је у конкретном случају реч о формулацији „геноцид” или о нечему другом?

Фаленски је изјавио за „Политику” да је најважније да дође до нормализације односа Београда и Приштине, која би отворила пут за међусобно уважавање, што би касније укључило и српски пристанак на столицу Косова у УН. „Уколико би дошло до оваквог развоја ситуације, ми бисмо у Бундестагу били спремни да толеришемо неиспуњавање неких од постављених, додатних услова”. 

У анкети „Политике” аналитичари у министарствима спољних послова Берлина и Беча оценили су да је реч о „притисцима у пет до дванаест”, не би ли се Србија приморала да уложи још веће напоре у дијалогу са Приштином да ефикасније и брже спроводи захтеване реформе. 

У бечком министарству спољних послова „Политици“ је предочено да се челник спољнополитичког одбора демохришћанских парламентараца Андреас Шокенхоф сврстава у такозване соколове – да не одустаје од принципа политичког диктата, ако је реч о остварењу циљева које заступа. 

У редакцији немачког дневног листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг” указано је с тим у вези на неспремност Шокенхофа на компромисе, али и на чињеницу да његови ставови неретко наилазе на одобравање канцеларке Ангеле Меркел.

Такво држање довело је до својевременог заоштравања односа између Берлина и Москве – због оштре критике непоштовања људских права у Русији и то за време састанка Ангеле Меркел и Владимира Путина.

Немачко министарство спољних послова тада је саопштило Москви да је реч о ставу (немачких) парламентараца који се не поклапа у потпуности са ставом немачке канцеларке. Шеф дипломатије Вестервеле је додао:

„На министарству спољних послова је да успостави баланс између владе и посланичких фракција”.

У којој се мери поклапа садашње заоштравање ставова демохришћанских парламентараца – око услова постављених Србији за почетак преговора – са ставовима владе у Берлину и њеног министарства спољних послова?

Став посланика ЦДУ–ЦСУ, објаснио је за „Политику” Ханс Јоахим Фаленски: „Последњу реч у вези са немачким пристанком или одбијањем доделе датума Србији неће дати кабинет (владе) ни министарство спољних послова, већ ми, посланици”.

У министарству спољних послова у Берлину је речено да се мишљења посланика и тог министарства у начелу поклапају, али и да постоје одређене разлике. Које су то разлике није саопштено, уз образложење да влада не коментарише изјаве из парламентарног окружења.

У званичном допису, редакцији је скренута пажња: „Савезна влада (Немачке) обавестила је Владу Србије да је законом обавезана да у погледу евентуалне сагласности о почетку преговора (са Србијом) делује у сагласности са одлукама Бундестага, па да је стога мишљење немачког Бундестага од великог значаја”.

Влада Немачке не коментарише ставове парламентараца

Одговарајући на питања „Политике” о ставу владе у вези са условима демохришћанских посланика, немачко министарство спољних послова је саопштило: „Савезна влада је у потпуности посвећена европској перспективи Србије. Предуслов за одобравање датума за почетак преговора о приступању је испуњење захтева које је Савет за опште послове (ЕУ) поставио у децембру 2012.

Савезна влада очекује да Србија испуни (постављене) услове за почетак преговора о приступању пре него што савет донесе одговарајућу одлуку. Уз кључни критеријум који је савет одредио у децембру 2012. – постизање значајног и одрживог напретка у односима са Косовом – захтеви се односе и на видан напредак у процесу спровођења унутрашњих реформи, а посебно у погледу поштовања принципа владавине права, укључујући ту ефикасну примену закона у процесима кривичног гоњења као и поштовање начела независног правосуђа.

Савезна влада је обавестила Владу Србије да је законом обавезана да у погледу евентуалне сагласности о почетку преговора (са Србијом) делује у сагласности са одлукама Бундестага, па да је стога мишљење немачког Бундестага од великог значаја.

Када је реч о додатним условима наведеним у документу (седам захтева Немачке), из принципијелних разлога не желимо да се о њима изјашњавамо, јер ми као влада не коментаришемо изјаве из парламентарног окружења.

Из Декларације о Сребреници

У првом ставу Декларације о Сребреници која је усвојена 2010. године са 127 гласова владајуће већине и за коју нису гласали Николићеви посланици пише:

„Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде, као и све друштвене и политичке процесе и појаве који су довели до формирања свести да се остварење сопствених националних циљева може постићи употребом оружане силе и физичким насиљем над припадницима других народа и религија, изражавајући при том саучешће и извињење породицама жртава због тога што није учињено све да се спречи ова трагедија”.

Милош Казимировић