Прочитај ми чланак
Протеклог 28. новембра Тирана и Албанци су показали „где их срце вуче“ – не ка државама у којима живе и чије држављанство имају, већ ка заједништву албанског народа на Балкану без граница.
Порука је била јасна, наводи Дојче веле
Албанце ујединио Дан заставе
Сваке године, када албанске мањине у Србији, Црној Гори, и Македонији славе дан албанске заставе крајем новембра, Срби, Македонци, Црногорци и Грци шкргућу зубима, преноси Радио „Дојче веле“ у тексту под насловом „Било би опасно када би се Албанци ујединили“.
„Са тачке гледишта православних народа Балкана то је злокобна демонстрација моћи. Наиме, тај национални празник постао је симобол националног јединства за око шест милиона Албанаца који живе расејани у суседним државама“, наводи немачки радио, преносећи текст који је објавио берлински дневник Тагесцајтунг.
Анализирајући прилике на Балкану, „Тагесцајтунг“ пише да се „у светлу даљег ширења ЕУ, поставља питање шта је Албанцима важније „уједињење“ или евроинтеграције“.
Мото албанских званичника је „“сви заједно у европском наручју“. А шта ако тог наручја не буде“? пита аутор Андреј Ивањи.
Он подсећа да је након Балканских ратова и Првог светског рата, албанска држава обухватала тек половину области коју су Албанци насељавали. После турске владавине, Албанци, који су углавном прихватили ислам, морали су да живе у више различитих земаља.
Протеклог 28. новембра Тирана и Албанци су показали „где их срце вуче“ – не ка државама у којима живе и чије држављанство имају, већ ка заједништву албанског народа на Балкану без граница. Порука је била јасна, наводи Дојче веле.
Премијер Сали Бериша обећао је на тај празник: „Сви Албанци који желе да се пријаве за албанско држављанство, добиће га без обзира где живе. Влада из Тиране припрема такав закон“, рекао је он и додао да „расути у разним државама, Албанци себе виде као браћу, које повезују заједнички гени, култура и идентитет, и уједињује сан о Европи“, наводи се у тексту.
„Оптимисти би рекли: видимо се у Европи. Али може се и поменути да граница није било још у Југославији – пре него што су смрт и протеривање повећали понор међу народима“, закључује аутор.
(Танјуг)
