Прочитај ми чланак
Александар Вучић, премијер Србије, на опште изненађење многих у свом експозеу је рекао „да је ово јавно предузеће највреднија компанија која је у државном власништву, али да држава добија мало прихода од ње”.
– За Србију стратешки није добро решење да продајемо већински пакет акција ЕПС-а. Најбоља опција био би улазак мањинског партнера до краја следеће године (једна од водећих светских фирми у енергетској индустрији). Тај партнер би бирао већину менаџмента ЕПС-а и повећао ефикасност пословања. Држава би добила и више профита из пословања ЕПС-а и повећала би се вредност компаније за случај да се касније одлучи за приватизацију или листирање на берзи. Овај процес (уласка мањинског акционара) реално је могуће окончати у току 2015. или 2016. године”.
Да ли треба приватизовати ЕПС, па макар и његов мањи део?
Упућени кажу да нема тога што страни партнер може, а домаћи не и да би за ЕПС било најбоље пустити га да ради по тржишним принципима. То значи да из јавног предузећа пређе у а. д. и да политика више не буде та која ће диктирати цену струје и чувати социјални мир.
Разлог да ЕПС остане државни је и тај што је ово предузеће највредније што је Србији остало, поред „Телекома”. Али, шта ће бити када остане и без тога?
Приватизација можда јесте најбоља за компанију, али за државу није, каже извор упућен у ову проблематику, близак ЕПС-у, јер држава више неће моћи у тој мери да одлучује о пословању (тим пре што се новом мањинском власнику оставља право да бира директоре), за шта се добија више пара приликом продаје.
Ту је одличан пример НИС чија је приватизација спасла компанију банкрота, али зато сваких седам до 10 дана газда сам мења цену на пумпама, не чека зелено светло државе.
Упитан да ли је реално очекивати да би нека домаћа фирма, која се бави трговином струје, могла да купи мањински део ЕПС-а, исти извор каже, да не верује да ико од њих има толики новац.
Ако је држава већ решила да прода део овог јавног предузећа, било би пожељно да то буде енергетска компанија, јер би држава у том случају осим пара добила и знање. Као пример фер приватизације овај извор наводи продају црногорске електропривреде, која је део пара добијен од Италијана дала у буџет, а део у компанију.
Најгори сценарио био би да се иде на парцијалну продају ЕПС-а као што су урадиле Бугарска или Македонија. Када би Србија продала дистрибуцију или хидроелектране то би било катастрофално за будуће функционисање ЕПС-а, истиче овај извор.
Насупрот њему, Милан Ђорђевић, преседник Синдиката радника ЕПС-а каже, да би приватизација била добра за државу, али не и за грађане, јер би цена струје морала знатно да се повећа, а искључења би била много, много ригорознија.
– ЕПС има довољно добар домаћи менаџмент да сам прави профит и успешно послује. Потребно је само да ЕПС из јавног предузеће пређе у а. д. и да се политика повуче из ЕПС-а Чак и с овом ценом струје, али без уплитања политике ЕПС би био водећа компанија, тврди он, додајући да морају да се натерају сви у ланцу да плате дугове овом јавном предузећу.
Ђорђевић истиче да је и сам премијеру уочи ових избора поручио да добро размисли шта ће ако буде дошло до приватизације ЕПС-а, јер „премијер без ЕПС-а постаје председник месне заједнице”.
Овај синдикалац верује да је у причи о приватизацији премијер мислио пре свега на то да би за завршетак ТЕНТ Б3 требало увести стратешког партнера како би се заједно с копом Радљево цео посао привео крају, те да нема говора о продаји дела ЕПС-а, што би било најгоре могуће за компанију.
Ј. Петровић-Стојановић
(Политика)
