Pročitaj mi članak

Miša Đurković: Šta je sa „našim“ strankama?

0

Bez dobrih desnih stranaka ovo sve što radimo ne može da se realizuje u praksi i nikakva ad hok udruženja intelektualaca ne mogu da budu supstitut za to

Тек што се појавио прошли текст о разарању образовања у Србији, новопостављени министар истог, ваљда у жељи да потврди наша запажања, обрадовала нас је све нечим што се зове Смернице за организацију и реализацију образовно-васпитног рада у основним и средњим школама у школској 2023/2024. Уместо да последице трећег маја буду јасан заокрет од идиотизације школа, систематског разарања ауторитета учитеља и наставника, повратак дисциплине и меритократије, и пре свега отворено истраживање ко је крив за злочин, добили смо међутим још једну потпуну будалаштину, коју су ваљда писали директно у централи Фонда за отворено друштво код Вучићевог новог најбољег другара Алекса. Дакле вашој и мојој деци ће одузети још три почетне недеље наредне школске године тиме што ће да их забављају ординарним НВО будалаштинама и цео школски систем претворе у велику, трајну радионицу „ненасилне комуникације“. Наравно и то је прошло као што сада апсолутно може да прође шта год хоће. Осим неколико текстова по порталима и издушавања на друштвеним мрежама, ништа нису урадили ни синдикати, ни струковна удружења, ни родитељи, ни организације родитеља, просветни савети, било ко.

Учитељи и наставници, да имало држе до себе, након начина на који им је у медијима саопштено да се завршава школска година и након понижења да морају да преговарају са родитељима о томе шта ће да закључе деци, сада када су добили још тежу шамарчину морали су да се побуне и да одбију да примењују ове будалаштине. То што ће у пракси већина њих ово опструисати не значи много. Ово је додатно понижење струке, и смисла њихове професије. Али, после пропасти још једних протеста чини се да власт мисли да може да ради апсолутно шта год хоће, док год то не иде против политичких визија гувернера протектора ове државе Кристофера Хила. А ове смернице су све што колонијални фактори желе да виде у нашим школама и потпуно су на линији са њему омиљеном Задругом и њеним власником.

Гледам оне несрећнике из такозване прозападне опозиције што су разочарани како је газда помиловао Ди Џеј Жекса и показао да му је једнако срцу драг као и они. Па како је то могуће, па зар Амери овде да подрже неког ко није тако демократски и правоверно усмерен као што су они, ко се не буди сваког јутра са зеленом агендом и молитвом за Зеленског?! О Господе, па њима баш такви као што је Ди Џеј Жекс и требају, а Задруга као врх сатанизације овог народа (паралелно са Шолаковом Ај ди џеј порнографском поткултуром) управо је све оно што колонијалном управнику треба да разори и последњи остатак пристојности, морала, вредности и у крајњем случају људскости.

Него, ако смо све то апсолвирали, и говорили о томе да било каква промена не може да дође без озбиљних патриотских странака, време је да се позабавимо управо тим крилом политичке сцене. Уз ризик да се замерим људима које дуго лично познајем, покушаћу да проговорим смислено о нечему што данас заиста јесте један од највећих проблема које имамо. Оцена ће ићи између тога да то што имамо ништа не ваља и ни елементарно не ради онај посао који сви од њих очекујемо, и чињенице да је боље да и такве странке постоје и да је боље да су у парламенту него да тамо нису.

Прва и основна ствар јесте да треба истаћи да им заиста није лако. Никада услови за бављење партијском политиком у Србији нису били тако лоши. Овај добри човек што већ једанаест година држи све у својим рукама, а мајстор је деструкције, ставио је на врх листе својих приоритета разарање партијске сцене и каквог-таквог партијског система који је раније постојао. И у томе изванредно успео. Разбио је до тада постојеће странке, оставио их је без извора финансирања, отео им је медије и медијски простор који је раније некако постојао, и увео је такве системе зависности и дубинске масовне корупције да је радикално сасекао базу гласача и, пре свега, активиста из које би  партије могле да регрутују нове људе.

Но, све ово не оправдава у потпуности лоше стање тзв. десних странака и то што врло мало раде оно што од њих очекујемо као њихови потенцијални гласачи. Иду избори за шест месеци и оних их поново дочекују без јасне концепције, јасних идеја, разједињени, без покушаја да се направи шири и јачи десни блок, без икаквих медија и у озбиљној опасности да после тих избора, ако се Вучић и Хил тако договоре, више нико од њих не буде у парламенту.

Прво, апсолутно је нејасно зашто пре годину дана није формиран озбиљан десни блок од, пре свега, те три странке, уз проширење разним другим групама и уз могуће отварање перспективе и ка Јеремићу. Тај блок је потенцијално имао двадесетак посто гласова и могућност да постане једна од најважнијих политичких сила у Србији, која би имала значајну улогу у креирању јавног мнења, али и поствучићевске партијске, политичке и друштвене сцене. Уместо тога, сем неколико трибина, и једног успелог митинга није урађено ништа. Штавише, енергију тог митинга и буђење жеље људи да поново изађу на улице, искористила је Хилова опозиција која је извела стотине хиљада људи спремних да следе било ког ко би их позвао и показао да је довољно опозициони.

Друго, они сви заједно из буџета примају врло солидну количину новца. Само од тих средстава, а нашао би се и понеки донатор, могли су да направе портал, интернет радио, или чак интернет телевизију, било какав медиј који би користили онако како су радикали некада користили Фокус. Ни појединачно, ни заједно нису урадили ништа на том плану за ових годину и по дана и нове изборе дочекују ван медијског фокуса јавности, осуђени да за мрвицу медијског простора зависе од Вучићевих и Хилових, односно Шолак-Ђиласових медија. И једни и други су их видљиво исекли од октобра прошле године, што се нужно одражава на рејтинг и што може да их остави ван парламента.

Треће, за разлику од странака из деведесетих које су шпартале Србијом, правиле одборе, биле стално на терену, трудиле се да некако нађу људе од угледа и по мањим местима, да створе партијске активисте, да науче како се чувају кутије, раде кампање и створи шире чланство, ове странке – по свему што чујем – на терену готово да не постоје. То се види и по резултатима на локалним изборима, а чекају нас и војвођански избори на пролеће.

У блиској вези са тиме је и сумњиви квалитет људи који данас чине елиту тих странака, недостатак квалитетних кадрова, недостатака било каквих експерата за питања правног система, законодавства, економије, просвете, безбедности итд. Некада су странке имале врло јаке ресорне одборе у којима су стварно спремали програмска документа, нацрте закона и кадрове који би сутра могли да преузимају одређене ресоре. Да се којим чудом деси да ове три странке узму власт, тешко би сви заједно данас из својих редова накупили иоле озбиљне људе да попуне ресоре.

Овако слаба организациона, медијска, финансијска и кадровска база, доводи их у ситуацију да имају врло ограничен домен рада у односу на актуелну власт. Многи мисле и тврде да их је она мање више и убацила у парламент, те да због тога и убудуће морају да према томе ограниче своје деловање. Да их нема, нема их нигде заиста. У реалности они су сведени на оно што сам раније називао симулакрумима десне опозиције, на ону меру која Вучићу одговара да би их по потреби користио у шаховској партији са Западом и Истоком. Неки сматрају да управо због тога они не смеју да се уједине у један јачи блок.

Мислимо, дакле, да присуство у парламенту у овом двогодишњем циклусу нису искористили на прави начин, да нису много напредовали, да су се самоограничили у односу на реалне потенцијале, да нису смели или могли да искористе доста простора и прилика, да у парламенту осим о Космету нису говорили о гомили озбиљних проблема као што су образовање, урбанизам, дивљање страних корпорација које нас своде на робове, расуло у здравству, проблемима у сектору безбедности итд.

С друге стране, боље је да и овакви постоје и буду у парламенту него да их нема. Потребно је да и ми којима такве странке требају пробамо да видимо да ли има начина да их натерамо да боље раде свој посао. Овај текст видим као један покушај да се на тај проблем скрене пажња и да се о проблемима њиховог рада проговори на време. Без добрих десних странака ово све што радимо не може да се реализује у пракси и никаква ад хок удружења интелектуалаца не могу да буду супститут за то. Но, они могу и морају да буду бољи од овога прилично јадног стања у коме се налазе, а и цела земља великим делом због тога.

Због свега тога, Domus florus delenda est!

Izvor: stanje stvari

Oznake: , ,