Pročitaj mi članak
Понекад се питам да ли о Србији знам пуно више осим да она постоји? Заправо, у дилеми сам је ли наша спољна, па и унутрашња, политика самовољна и утемељена на обичним импровизацијама, има ли визију, или се води од прилике до прилике, при чему понекад изгледа смешно, некада драматично, а повремено и неочекивано.
Најгоре од свега је што у очима међународних фактора више није смешна само наша држава већ и сви њени грађани…
Јер наше ламентирање, па и кукњава, око ослобађајуће пресуде за Рамуша Харадинаја баца у други план 12 година дугу потчињеност и колонизацију наших душа. Наравно да је српски живот најјефтинији на Балкану, то показује и одлука Хашког трибунала у контексту ослобађајуће пресуде за Харадинаја. Без намере да ме овде неко оптужи за милитаристички политички дискурс, у којем хоћемо или нећемо да помињемо геополитичке интересе Запада, али ова пресуда свакако јесте империјално прекорачење сваке могуће границе и морала и правде у негативном смислу. Хашки се трибунал показао као бранилац једног хобсовског света, света у којем је међународно право сведено на обичну голу силу, при чему се сада јасно види да управо војна слабост на Балкану значи и дипломатску, државну и сваку другу слабост.
Јасно је сада да „командна одговорност“ вреди само за Србе оптужене и осуђене у Хагу, јасно је да је „удружени злочиначки подухват“ резервисан опет само за Србе. Војислав Шешељ је у Хагу осуђен због непоштовања суда и због откривања идентитета заштићених сведока, док нико није одговоран због смрти 19 сведока у процесу против Харадинаја. Јер Харадинај не одговара по командној одговорности, а рецимо Шаиновић одговара.
Ипак, све смо то знали и раније, али ко год је било шта јавно зуцнуо о томе одмах је у овој земљи био проглашен представником „антихашког лобија“. Грађанска је Србија сарадњу с Хашким трибуналом проглашавала највишим државним приоритетом и највишим дометом патриотизма, све са аргументацијом да прво морамо да процесуирамо сопствене зликовце. Донекле се слажем, али хашка прича у Србији мучна је прича о поразу државне и националне политике у последњих 12 година. Беспоговорно веровање Западу, као што је тужно пре неки дан завапила госпођа Сузана Грубјешић: „Ми испуњавамо све постављене задатке, а они нама нож у леђа европској Србији“.
Имам разумевања и за господина Зорана Станковића, председника Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу, када га амбасадори САД, Велике Британије и ЕУ теше „да је југ Србије неодвојиви део Србије“. После постављања споменика ОВ у Прешеву? Или када немачки амбасадор каже у Новом Саду „да су односи Војводине и Србије унутрашња ствар Србије“. У нормалним земљама страним екселенцијама ни на памет не пада да тако нешто изјављују.
На прослави 100 година албанске државе у Тирани били су у име Србије помоћник министра спољних послова и наш амбасадор у тој земљи. Грци су отказали долазак на прославу, баш као и председник Македоније. Албански премијер Сали Бериша је говорио „о албанским земљама од Превезе до Прешева“. Да ли је наша делегација то могла да предвиди? Зашто је онда отишла тамо? Можда за неке Косово више и није Србија? Велика Албанија је већ ту?
Код нас је 12 година скоро доминантно стварана и негована клима контроле политичког духа (свака империја која жели да потраје мора да потчини душе контролисане раје). Доминација се спроводи утолико лакше што је они који су јој изложени и нису свесни. ЕУ нам не прети казном ако не испунимо оно што је претходна влада потписала, већ рачуна на нашу потребу за кредитима.
Тако смо и дошли до тога да су само Срби чинили злочине, па је ослобађање Харадинаја за Запад нешто сасвим нормално. Да ли су Албанци рекли да ће правити проблеме и САД и ЕУ на Космету ако не добију независност и да су спремни на нови рат због тога? Јесу. Да ли су Срби рекли да ће правити проблеме на Космету? Не, Београд је годинама говорио само о дипломатским и правним средствима за решавање проблема. Коме ће се онда приклонити САД? Ономе ко им запрети проблемом.
Дакле, чему та журба за дефинитивним решењем косовског спора? Ако Србија у процесу преговора не може да обезбеди ни минимум заштите државних и националних интереса, проблем треба оставити неком будућем времену. Не решавати га „преко колена“ тако што ће се у име неког будућег и евентуалног чланства у ЕУ тек за 12 година сада одрећи, у најмању руку, имовине вредне стотине милијарди долара. О другим аспектима тог убрзавања „у име наше деце“ да и не говорим.
Јер ми ћемо у Европи концентричних кругова и неједнаких брзина увек бити Европљани другог реда. Неко би требало да некоме овде објасни да је интеграција Србије у ЕУ могућа само ако обе стране стоје на једнако легитимним позицијама. А за почетак, где су јужне границе Србије? Прошла власт је врлудала с тим одговором. Култура песимизма и скепса према алтернативним државним опцијама у садашњости и у будућности има једну поуку. Роберт Музил једном је рекао да су у старој Аустрији често генија сматрали за пропалицу, али никада пропалицу за генија…
(Политика)
