Прочитај ми чланак
Најбољи доказ да некада најмоћнију жену у Србији Миру Марковић још многи памте и желе да прочитају и њено виђење бурних година јесте рекордан број продатих књига, њеног животописа, којег је објавила Компанија „Новости“. Књига коју је написала „жена са цветом у коси“ доживела је друго издање и оборила рекорд продаје мемоарских штива које су разни политичари у Србији објавили у последњој деценији. Та бројка је најбољи одговор свима који су запели да докажу како тобоже Мирини мемоари никога више не занимају.
И они који уживају да чепркају по туђој интими неће узалуд потрошити новац купујући мемоаре, јер ће моћи да прочитају много о односима у породици Милошевић. Због тога у овом интервјуу нема питања о односима међу Милошевићима.
* Шта планирате да у ближој будућности ставите на папир? Или ћете узети краћу паузу после заиста опсежних мемоара које сте писали руком.
– Књигу „Било је то овако“ писала сам од августа 2011. године до зиме 2013. године. И нисам писала сваког дана. Понекад читав месец нисам радила ништа. У том времену написала сам и објавила три књиге. „Destierrada e imperdida I“ (2010), „Destierrada e imperdida II“ (2011), „Destierrada e imperdida III“ (2013). Већ сам написала пола „Destierrada e imperdida IV“. А можда ћу јој дати друго име. Од писања нисам уморна. Иначе, осећам умор, нарочито лети.
Из мемоара се може добити одговор на питање о којем се већ годинама разговара и полемише у Србији, али и шире: какав је био Мирин стваран утицај на супруга Слободана, који је не само обожавао, него јој је безрезервно веровао. У разговору који смо ових дана водили у Москви, Мира нам је искрено рекла да никада није волела шерпе, лонце и кухињу. Она је од ране младости постала „хомо политикус“, а тај ген је наследила од родитеља. Социологија којом се професионално бавила, као и разговори о политици су јој били и остали милији од најбоље српске гибанице. Кухињу је рано препустила кућним помоћницима јер је вирус политике инфицирао још у гимназији и од њега се није излечила до данашњих дана.
Историчари који се буду бавили политичким кадровским пирамидама у Србији из казивања Мире Марковић видеће како су многи ушли у политичку вртешку и приближили се Слободану, захваљујући његовој жени. Таквим „каналом“ је, на пример, до функције председника државе стигао и Милан Милутиновић.
Али, у књизи је остало и понешто недореченог. То је био један од повода за овај интервју. Хтели смо да дознамо више него што је написано у књизи. Мира Марковић нам је одговорила на многа питања, али на десетак није хтела, објашњавајући кратко „што сам хтела да кажем, написала сам у књизи“, или старим политичким клишеом „била су таква времена“.
* Јесте ли очекивали велики тиражни успех с обзиром на то да су вам досадашње књиге објављене у Србији последњих година биле игнорисане?
– Нисам очекивала да ће се прво издање тако брзо продати. Већину од шест својих књига и две Слободанове које сам објавила одавде (из Москве), углавном је финансијски помагао Милутин Мркоњић. Он је сматрао да је за те књиге најбоље да их однесе у своју канцеларију и поклања свакоме ко тамо дође. И тако је и урадио. Мислим да се уопште и нису нашле у књижарама. Нисам на његову одлуку могла да утичем. А да будем искрена, нисам се ни трудила. Зато не бих рекла да се ради о игнорисању, већ о неодговарајућој локацији. Мада, има разлога за мишљење да је у питању и игнорисање. Неко, не баш организовано, него начелно, подразумевано.
* Онима који нису читали вашу најновију књигу, како бисте објаснили о чему је она и шта је ваша главна порука?
– Не бих рекла да су то мемоари. То није сећање, него историјска и лична евиденција. Помињем много имена. Она, наравно, нису примарна. Служе као илустрација појава и процеса о којима сам писала. Могла сам и без њих. Мени би лично то више одговарало. Било би, додуше, мање живописно. Мој избор је био један социолошки и импресионистички описан свет. Ове персоналне илустрације га нарушавају. Тај уступак нисам могла да избегнем овај пут. Можда ћу га избећи други пут.
* Док је био на слободи, Слободан је читао све ваше књиге још у рукопису и давао примедбе и савете. Да је жив, шта мислите, да ли би био задовољан с вашим мемоарима?
– Да. Можда би мислио да сам понекад била неоправдано великодушна према „протагонистима“ користољубља и кукавичлука.
* Иако су сви мемоари субјективни, неспорно је да ће ваши имати историјску тежину. Јесте ли свима „вратили дуг“, или ће неки своју „порцију“ добити у неком другом издању?
– Нисам имала ни најмању намеру да се обрачунавам ни са ким. Да сам хтела, то би изгледало другачије.
* У једном делу животне судбине ви сте веома слични жени оца перестројке Михаила Горбачова?
– Не видим никакве сличности између себе и супруге Михаила Горбачова. Ја сам била политички и друштвено ангажована читавог свог живота, од гимназијских дана у Пожаревцу до данас.
* Не чини ли вам се да ни „традиционална Србија“ није била спремна да Слободанова супруга буде у првом плану?
– Разуме се да сам у јавном животу била присутнија када је Слободан постао председник државе. Али, моја јавна активност није почела тада, нити је трајала колико и његов мандат.
* Пишете да је Слободан молио руководиоце градског комитета да нађу начин да се смањи еуфорија око његове личности, која је у то време владала у Београду. Је ли то он знао или предосећао да је у нашем народу кратак пут од обожавања да мржње?
– Он своју политичку и државну активност и своју улогу у земљи није доживљавао персонално. Био је национални лидер и шеф државе у једно готово библијско време, доносио је историјске одлуке, носио одговорност за време у коме смо живели и за сутрашњи дан. Из таквог односа према ономе што је радио искључен је сваки интерес за себе самог, а поготово тривијалност – до када ће ме и колико волети, и тако даље.
* Замерали сте супругу што није реаговао на лажи и измишљотине него је говорио да се не треба освртати за тим јер „пси лају, а каравани пролазе“?
– Наравно да је много неистина и полуистина прошло у јавности као истина. То је неизбежно. Лаж поновљена хиљаду пута на крају престаје да буде лаж. Слободан је дуго био против реаговања на неистине и полуистине. Неколико пута у Хагу ми је рекао да је можда погрешио. Али ипак, до краја живота је веровао да ће „једном све доћи на своје место“ и да ће се „за лажи једног дана схватити да су лажи“.
* Шта вас више боли: увреде и вређање бивше опозиције, или издаја и кукавичлук ваших бивших пријатеља?
– Увреде и вређање бивше опозиције како кажете, не боле ме ни најмање. Ја сам знала од почетка, а пре неколико година је то потврдио у својој књизи и амерички амбасадор Монтгомери, да је опозицију у Србији финансирала администрација САД да дестабилизује власт у Србији, у шта спада и њена компромитација, чији су главни инструменти „увреде и вређање“. Они су радили посао за који су плаћени и на други начин били мотивисани. Ја нисам имала емотиван однос према њиховој активности, доживљавала сам је национално и историјски. Та активност је допринела националној деградацији и историјском дисконтинуитету.
* А шта је с некадашњим друговима и издајом?
– Кукавичлук некадашњих другова, који су то престали да буду 24. септембра 2000. године, када су саопштени изборни резултати, мене не боли. Зашто би ме болео туђи кукавичлук? Нека боли њихове потомке, ако им у међувремену кукавичлук не буде приказан као нужна и поштена прагматичност. А што се издаје тиче, она је и када се ради о најближим сарадницима, пријатељима, друговима, прилично распрострањена појава уопште међу људима, па и у нашем народу, наравно, можда код нас нарочито. Када наиђу тешки дани, разбеже се од онога ко се у тим тешким данима нађе у највећој невољи, праве се да се са њим нису богзна како слагали, да су били у заблуди да је бољи него што јесте и тако даље. У сва времена је у тешким данима било много таквих „моралних громада“ и „јунака“, али је у тешким данима било и стварних моралних громада и јунака. Тако се разликују велики људи од свог антипода. Већина људи са којима смо се дружили од када је Слободан постао „Слоба слобода“, кад су наишли ти тешки дани, претворили су се у ликове добијене укрштањем зеца и хрчка. Бол за који ме ви питате није ми се изгледа догодио. Бол је узвишено осећање. Не може да ме боли издаја генерисана из анималног страха и дућанџијског егоизма.
(Вечерње Новости)
