Прочитај ми чланак
Ко није спреман да се бори за Србију, нека се повуче. Ко нема снаге, нека поднесе оставку. Коме је свега доста, пецање може да буде добра алтернатива. Нема предаје.
Сад, кад је најтеже, кад је јасно да у Европи једино ми немамо право на државу, да једино ми немамо право на интеграције, да једино нама не дају да размишљамо о нормалном животу – већ смо уценама и притисцима Запада принуђени да размишљамо о голом опстанку – баш сада, када би многи одустали, ми морамо да се боримо.
А тешко је. Србија данас има свега два, три искрена пријатеља у Европи. Сви наши суседи, осим Румуније, признали су део територије Србије за независну државу. Све државе бивше Југославије признале су насилно цепање Србије с осмехом на лицу. Осмех им је био заједнички именитељ. Од ува до ува. Срби у Хрватској, у БиХ… немају право на посебну државу, Албанци на Космету имају?! Никоме нормалном у свету није јасно зашто, али тако је. Сетите се како је настала Панама! Или прочитајте ако не знате.
Да ли смо ово заслужили, вероватно јесмо, али ништа више од многих других који су чинили и горе ствари него што се нама приписују.
И шта сада? Па, баш сада „И Космет и Европа“! Не Европска унија, него Европа. Не бриселска бирократија, већ цивилизација – једнакост, правда и поштење.
Баш сада када се чини да нема излаза, када су нас оволико притисли. Не смемо да признамо ни „зарез“ који би само назначио могућност да ћемо од Космета одустати, исто колико морамо још снажније и одлучније да наставимо с изградњом модерног демократског друштва.
Друштва које ће заиста подједнако поштовати све своје грађане, друштва у којем ће егзистенција бити обезбеђена свима, друштва у којем ће корумпирани политичари и бирократе седети у затвору, а не у влади, друштва које, ма колико сиромашно било, неће одустати од основних принципа права и морала.
Они који нам се данас смеју, једног дана ће нас поштовати. Оне који данас сеире над тешком српском судбином, једног дана скинуће шешир.
Дотле нас, међутим, чекају године, можда и деценије мукотрпног рада, улагања у знање и инсистирање на новим идејама, афирмација поштених и вредних људи, али и бескомпромисни обрачун с криминалцима, бандитима и мешетарима. Ко за ово нема снаге, тај не воли Србију, ко пропусти да крене овим путем, иструнуће у ништавилу.
(pressonline.rs, Магацин.орг)
