(Фонд стратешке културе)

Агенција за процену кредитних рејтинга Moody’s1 Словенији је априла месеца доделила ниво „отпада“ (‘junk’) и тиме у једној речи објаснила како види некадашњу миљеницу ЕУропе и најперспективнијег кандидата за чланство у породици „престижних“ неолиберала Старог континента. Премда, овакав рејтинг није било изненађујуће обзнанивање краха словеначке (некада перспективне) привреде, сама трајекторија кретања од толико хваљене балканске државице (коју су приказивали као огледни пример ЕУ пројекта) до „отпада“, данас је предмет свакојаких анализа које покушавају да дају одговор на питање: како је могуће да, за тек десет година, једна држава тако уруши себе?

Пажња јавности, када је реч о балканској „Швајцарској“, била је привучена крајем прошле (2012) године када су грађани Словеније (иначе, не баш тако склони уличним протестима) на улицама свих већих словеначких градова тражили, не персоналне смене, већ промену система. Такав талас „дешавања народа“ политички би се могао артикулисати у (поновно) оживљавање идеје социјалне државе. То у најдиректнијем преводу значи напуштање ЕУ неолибералне догме. Профит пре и изнад свега, утемељен у ЕУропском заокретању на десно (или, ка неолиберализму) потпуно је урушио темеље социјалне државе и одвео грађане земаља на периферији ЕУ царства испод доње границе сиромаштва и тако их у потпуности лишио социо-економских права. За грађане Словеније који су тако гласно и широм раширених руку и затворених очију хрлили ка ЕУ, клиничка смрт социјалне државе била је комад који је застао у грлу. Чекала се искра која ће запалити у доброј мери фрустрацијама набијене, народне масе и тако су агенцијске слике из словеначких градова шокирале све оне који су у зимским месецима из дежеле очекивали, тек, туристичке понуде. Уместо тога, реке људи слале су најразличитије поруке протествујући против свих оних који су их заглавили на периферију живота каквог Словенци сада са сетом призивају у помоћ.

Тако је кратка историја Словеније као чланице ЕУ историја убрзаног економског, социјалног и политичког растакања државе. Пре уласка у Унију словеначки јавни дуг је учествовао с 20 одсто у бруто домаћем производу. Данас се, већ, говори о проценту који варира око 60 одсто учешћа јавног дуга у бруто домаћем производу.2 Словенија ових дана тражи решења за која ће се испоставити да су скоро немогућа без „асистенције“ ЕУропске „Тројке“ која када буде ступила са обе ноге на словеначко тло грађани Словеније треба да знају да су тада изгубили и оно мало преостале социјалне државе. Огледни пример ЕУропе „Словенија најуспешнији кандидат“ требало би да послужи земљама бивше Југославије за огледни пример (у ствари) урушавања државе у корист интереса финансијских центара моћи. Двехиљадечетврте године када је „јефтини“ капитал преплавио словеначке банке, „десио“ се други талас приватизације у којем су топ менаџери искористили и направили мала царства која су потонула почетком светске финансијске кризе. Неодрживи систем показао је како се руши кула од карата коју су осмислили неолиберали правећи фантастичну мрежу за само и једино свој профит остављајући пустош иза себе. Како у Словенији тако и у целој ЕУ куле су се (с)рушиле али то није утицало на огромне апетите олигарха. Они су стремили још већем профиту. Корумпирајући локалне „елите“ које су за њих пљачкале грађане Старог континента изузетно добро инфилтрирани у све међународне институције неолиберална „елита“ наставила је свој рат против народа. За њих сви ти људи били су статистичка цифра у слагању енормних бонуса и зарада.

Стицајем несрећних околности (како би то многи словеначки аналитичари рекли)3 пред улазак Словеније у ЕУ, десно орјентисана партија (СДС- Словеначка демократска странка) Јанеза Јанше добила је изборе. Он је обуставио политички курс којим је Словенија ишла од стицања независности-економисти би га назвали „градуализмом“. Да подсетимо: финансијској либерализацији као процесу пришао је велики број земаља још средином седамдесетих година прошлог века. Међутим, нису све те земље то учиниле на исти начин: интеграцију у глобално тржиште капитала неке државе су проводиле тзв. „шок терапијама“; док су друге државе овом процесу прилазиле постепено ослањајући се на градуалистичку стратегију.4 Без намере да овде улазимо у дискурс који је модел ефикаснији и бољи и који су ризици примене једног или другог, покушаћемо да укратко (чињенично) објаснимо крах словеначке државе: Јанша доласком на власт смењује словеначки градуалистички модел (у најкраћем модел умерене приватизације и очувања социјалне државе) успостављајући радикалне неолибералне мере: регресиван порески систем, убрзану приватизацију, рестриктивни пензиони систем.5 Први таласи незадовољства изазваног оваквом политиком појавили су се у форми масовних протеста 2005. године. Две године касније грађани Словеније тражили су више износе минималних плата схватајући да су изгубили вишедеценијску борбу радничког покрета који је с више или мање успеха успевао да одржи радничка права на задовољавајућем нивоу у односу на регион бивше Југославије.

Социјал-демократска Влада Борута Пахора (2008-2012) била је умеренија. Пахор је покушавао да проведе извесне реформе, али у коначном збиру око 185 000 људи остало је без социјалних бенефита у 2012. години. Ризик да држава „склизне“ у сиромаштво постао је огроман. Међутим, иако су синдикални протести и захтеви њима артикулисани 2005 и 2007 године били успешни, нису успели да успоре бирократска напредовања у успостављању неолибералних мера. Без обзира на све гори положај грађана који су били депривирани у односу на своја социо-економска права, државна управа покушавала је да наметне пензијску и радничку реформу која је грађане стављала у још гори и тежи положај. Одбијања ове две реформе од стране грађана Словеније Унија је доживела као својеврстан удар и врши притисак на Владу да „дисциплинује“ своје грађане. Пахора на власти наслеђује поново Јанша, који је грађанима Србије остао у сећању као министар одбране из времена рата у Словенији (на тој функцији био је до 1994. године). Овај пут, некадашњи министар одбране објављује рат свом народу тако што у државну политику уграђује упутства и мере неолибералних финансијских институција. Тиме је оне који су били највише погођени финансијском и економском кризом лишио социјалних права. Скраћеном процедуром усваја низ закона и таргетира за приватизацију јавни сектор. Земља је убрзано ишла ка понору. Како то иначе бива у сличним ситуацијама, бизарни догађај какав је био инсталација надзора саобраћаја у Марибору био је окидач масовних протеста какав регион не памти да је икада видео у Словенији.

Фебруара 2013. Словенија добија председницу владе Аленку Братушек. Она је Словенију желела да види као „социјалну и солидарну државу“6 и дуго је оклевала да пред незадовољне грађане изађе с програмом изласка из кризе. Иако, заговорник да решења треба тражити унутар земље скорашње мере које се најављују подсећају управо на смернице „Тројке“: под контролом државе је око 50 одсто словеначке економије која је оптерећена са седам милијарди евра лоших кредита у локалним банкама7, поред најављене продаје 15 државних фирми ( међу најављенима треба поменути: Телеком, национални авиопревозник Адриааервејз, љубљански Аеродром, Адрија техника, фабрика боје и лакова Хелиос, мариборска банка НКБМ, фабрика хигијенског папира Палома, фабрика алата Униор, Елан…), повећања ПДВ, смањења плата у јавном сектору Словенији ће уз оптимистичке прогнозе економиста бити потребно око десет година да изађе из кризе. Притом, последице нико не може у потпуности да предвиди. Нижу се питања: шта је с грађанима који преживљавају и који у систему којим су их локалне „елите“ заглавиле на периферији живота? Да ли се „Дежела“ суочава с губитком генерација својих грађана који неће успети да изађу из зачараног круга сиромаштва испод његове доње границе? Да ли ће Источна и Централна Европа (у којој је мање-више слична ситуација када је реч о социо-економским правима односно социјалној држави) коначно схватити злу коб неолибералног пројекта ЕУ који их је прогутао и „избацио“ у канту за смеће после лошег варења. Све су прилике, одговоре ће, верујемо, „избацити“ масе незадовољних и обесправљених на улицама широм ЕУропских градова. Надамо се да ће по добијању одговора, политичка артикулација захтева кренути (овај пут) у „лево“ ка организацији државе која ће бити гарант мира и сигурности за све њене грађане.

Коначно овде се ради о прекопотребној револуционарној промени парадигме на глобалном нивоу, а не о персоналним решењима у којима се смењују увек исти локални лобисти за и у корист Брисела. Стари континент онај већински његов згажени део мора да пронађе довољно снаге да се избори за победу малог човека који више (осим живота) нема шта да изгуби. Победа овај пут припада њему и ономе што мора да буде-ЧОВЕК. У неолибералним оквирима, као што имамо прилике да видимо из примера у пример, за људе места нема-стога ти исти људи морају показати сву снагу и мудрост у испољавању силе и моћи каква припада савременом човеку. Тај и такав човек мора да демонтира улогу роба коју су му наменили неолиберални олигарси, ма како покушавали да нам се прикажу: да ли кроз „Тројке“, скраћенице попут ММФ, или скупоцених одела ЕУропских и Вашингтонских емисара. Сасвим је свеједно. Време процеса зомбирања је истекло, питање је хоће ли зомбије победити КОНАЧНО ЧОВЕК. На глобалном плану, то изгледа тако. На локалном-овде код нас у Србији перспективе чине иста питања: да ли смо свесни будућности какву су нам ЕУропејци припремили? Зар примери око нас нису довољна мера шока за буђење из овог хипнотичког сна? Хоћемо ли пустити да они који све ово савршено добро знају заврше добро им (на)плаћени посао и онда пребегну да надограђују своје каријере у неким од спонзорских међународних институција? Одлука је на сваком од нас појединачно. За почетак…ово је наш мали допринос: да урадимо све, да се (са)зна…а кад (са)знамо онда и немамо више оправдања за очај који нам свакодневно преписују у сврху одржавања у животу, зар не?

1 http://www.vecernji.hr/biznis/moody-s-kreditni-rejting-slovenije-srusio-razinu-smece-clanak-546717

2 http://www.altersummit.eu/IMG/pdf/slovenia.pdf

3 исто

4 http://www.mfp.gov.rs/download/pdf/casopis_finansije/casopis_finansije_1-6-2007.pdf

5 http://www.altersummit.eu/IMG/pdf/slovenia.pdf

6 Hina Objavljeno 12.02, 29.05.2013.

7 http://www.vijesti.me/svijet/slovenija-trazi-izlaz-krize-prodaje-15-drzavnih-firmi-povecava-pdv-clanak-127577

Ознаке: "Мудис", ЕУ, Марина Рагуш, рејтинг, Словенија