(Данас – Цвијетин Миливојевић)

Име „Србија“ се, од викенда, на 15 одсто неотуђивог дела територије Републике Србије, што би рекли Николић, Дачић и Вучић, има – боже ми опрости – сматрати увредљивим, инкриминишућим, дискриминишућим, тј. забрањеним.

Тако су – боже им опрости – одлучили председник Републике Србије, премијер и први потпредседник Владе Србије, прихватањем да се, у виду капитулације „без испаљеног метка“, „Грађанска листа Србија“, вољом кумова из Тачијеве Централне изборне комисије, прекрсти у, рецимо, „Грађанска листа српска“. Не (Република) Српска, као што можда снују заговорници свесрпског уједињења, већ понизно – „српска“ у служби атрибута с малим словом „с“.

Због чега је мирожедни Дрецун, према очекивањима, визионарски подвриснуо да се „изменом назива ништа неће суштински променити“. Како – који Дрецун? Да, баш онај што нас је 1999. бомбардовао брзалицама о „исламском џихаду“, „шиптарским терористичким бандама“ и „Ал Каиди на Косову“!

У манијакалној журби да се удовољи све огољенијим захтевима официјелног Берлина и званичног Вашингтона гледе Косова и Метохије, огласио се и онај нестраначки – што, онда, значи да је, ваљда, „експерт“ – Мркић (за неупућене, корисник визиткарте српског министра спољног), хвалећи се како „никада нисмо имали овако добре односе“ с реченима. Па, не сумњам да је тако, јер је реч о монологу у коме друга (на жалост, наша) страна прима чврге, ћути или климоглави. А у (српску) дипломатију, највећма, регрутује оне који су, наместо Јеремићевим стероидима, накљукани мантром „ЕУ нема алтернативу“.

Дакле, имам ексклузивну а, за еврофанатике, обашка, дивну вест: Ако, на изборима 3. новембра, листа „ћораве кутије“ (по најновијем: „Грађанска листа српска“) успешно одигра улогу електричног зеца, госпођа Меркел ће даровати преостатку остатака Србије датум за отпочињање преговора већ у децембру!

Личи ли вам све на нешто већ виђено? На тзв. „мирну реинтеграцију“ источне Славоније, Барање и западног Срема која тече 18 година, а данас доживљава крешендо покушајем потпуног изопштавања ћирилице из јавне сфере у Хрватској? Мени, исувише. Да подсетим: Срби у Хрватској су, све до тог 12. децембра 1995, када је, у – симболичног ли имена – „Жутој кући“, у име преосталог крајишког српства, извесни полицијски службеник Милан Милановић Мргуд потписао Ердутски споразум, имали, барем, нешто. Од тада, готово ништа.

Архитекта споразума био је амерички велепосланик у Загребу. „Гарант“ у име српске стране – надолазећим миром, дејтонским вискијем и сопственим „историјским доприносом“ опијени – тадашњи председник Србије. А Крајина – ко се сећа Крајине још?

Ознаке: државни врх, избори, Космет, српска листа, Цвијетин Миливојевић