Британска резолуција о Сребреници и пратећи заплети права су слика и прилика савремене БиХ, али и свих оних који је уже, шире и најшире окружују. А било је тако лијепо почело, у складу са препорукама „међународне заједнице“ балканским лидерима…

Томислав Николић се спремао у званичну посјету Сарајеву, а за Александра Вучића се, послије тада тек заказаног сусрета са Бајденом, подразумијевало да ће отићи у Поточаре иако то још није био одлучио. Бакир Изетбеговић је узвратио да су београдски политичари све коректнији и да су Бошњаци и Срби у БиХ увијек живјели заједно упркос ситним неспоразумима у прошлости. Представници РС у заједничким органима су ћутке потврдили да је баш тако.

Британци су, уз подршку САД и Холандије, били припремили нацрт резолуције за Савјет безбједности УН, којом ће се преиспитивање геноцида у Сребреници кривично гонити. И руски амабасадор у Сарајеву подржао је нацрт британске резолуције. Једино се Милорад Додик, по обичају, нешто узјогунио, али, према сарајевским медијима, све и јесте тобоже аранжирано да се изолује овај реметилачки појединац који заједничку срећу квари.

КАКО ЈЕ КРЕНУЛО НАОПАКО

О АУТОРУ

Ненад Кецмановић је српски политолог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, публициста, те члан Сената Републике Српске.

А онда је одједном све кренуло наопако. Британска резолуција није прошла чак ни у парламенту у Сарајеву јер су српски посланици јединствено били против. Амбасадор Петар Иванцов дао је допуну интервјуа Авазу да Руска Федерација сматра да се у Сребреници није десио геноцид и да усвојени преднацрт не одговара финалној верзији резолуције. Ефраим Зуроф, директор Центра за истраживање нацистичких злочина „Симон Визентал“, такође је протестовао што се злочин у Сребреници назива геноцид и пореди са Холокаустом.

Окидач за лошу завршницу било је хапшење Насера Орића у Швајцарској и Рамуша Харадинаја у Словенији по потјерници београдске испоставе Интерпола. Онда је Изетбеговић отказао Николићеву посјету Сарајеву, а породице жртава су поручиле Вучићу да је непожељан на комеморацији у Поточарима. Младен Иванић се наљутио на Изетбеговића што је због „једног Насера“ закочио отопљавање односа БиХ са Србијом. Ивица Дачић је изјавио да Србија неће тражити од Русије да стави вето на британску резолуцију, а Додик је отишао код Сергеја Лаврова да то затражи умјесто њега. Најзад, са Запада се чуло да би већ сам долазак свјетских државника у Сребреницу представљао политизацију ове трагедије. И, хајде, се снађи у свему томе.

Ми се, као и обично, сатрасмо да докучимо неки дубљи смисао у политици „међународне заједнице“ на Западном Балкану. Разбијамо главу да прозремо њихове интересе и принципе, схеме и комбинације, стратегије и тактике, отворене и прикривене намјере. Поред политичара, академских стручњака и медијских аналитичара, укључио се и тзв. обичан свијет. И они који су раније вјеровали све што им каже ТВ већ су омудрили, па ништа више не примају здраво за готово, већ иза свега траже неку позадину, скривено значење, завјеру и превару.

ИЖИВЉАВАЊЕ БЕЗ СМИСЛА

Ништа нам, међутим, не помаже удружена колективна памет народа и његово богато негативно искуство, и то само због једног разлога. Тог дубљег смисла заправо и нема. Велики се овдје уствари само играју, па се често заиграју, понекад и преиграју, али то их ништа не кошта. Њихова супериорна тврда и мека моћ у односу на немоћ уситњених држава и малих и подијељених народа Балкана и манифестује се у играма без граница. Када их послушамо, прохтије им се да се иживљавају, када их не слушамо, хоће им се да нас кажњавају. Ми се онда још међусобно посвађамо да ли нам је боље једно или друго, а они цинично веле да је њима обоје потаман.

dodiklavrovИпак, многи се ових дана значајним гласом питају ко заправо стоји иза тих хапшења која су све покварила. Видим да, смркнути или с осмијехом, желе да открију да су то били Путин и Додик, а ја лично сумњам на Британце. Њихова играрија са резолуцијом и започела је лобирањем неких тамо добро удомљених Бошњакиња (Санеле, Арминке и оне треће), а пошто су већ довољно демонстрирали самилост према муслиманима, удесили су да „крпице баце“ неки други. Империју, која је крваво колонизовала добар дио исламског свијета, забринула је идеја да се резолуција прошири на све геноциде у 19. и 20. вијеку. А што се тиче холандско-америчких коаутора резолуције, чија је саодговорност за масовни злочин у Сребреници одавно испливала, логично је да желе да се на причу о геноциду стави тачка.

(Прес РС – Ненад Кецмановић)

Oznake: Nenad Kecmanović, odnosi Beograda i Sarajeva, Srebrenica