Kako je srpski diktator Aleksandar Vučić sa svojim najbližim sledbenicima isprovocirao donošenje Rezolucije o Srebrenici, stalnim napadima na članove nemačke vlade i sprdnjom sa nemačkom diplomatijom i spoljnom politikom, zašto će se ta Rezolucija ticati najviše njegovog ličnog režima i njegove mafije, i šta će građani Srbije saznati, a još ne znaju, o vezama tog režima ostvarene sa nedavno poginulim predsednikom Irana, kakav telegram saučešća je Vučić uputio povodom njegove smrti, zašto je na Dodikovu pretnju otcepljenjem entiteta Republike Srpske od BiH, ponovo kazao da "Srbija poštuje BiH kao državu", i druge njegove providne igre, notorne laži i podvale, koje su mu prolazile sve dok, već ranjena i ponižena Nemačka nije odlučila da na primeru Vučićevog režima u Srbiji, pokaže da je još uvek evropska sila na koju treba računati. Posledice Vučićeve "autonomne", a ustvari drske, kriminalne spoljne politike, u kojoj je probao da se poigra i sa Rusijom i sa Zapadom, dovele su Srbiju u stanje još neobjavljene ali realne izolacije.

Пре само девет месеци, тачније, 23. августа 2023. године, у свим пропагандним гласилима одлазећег српског диктатора Александра Вучића, објављено је његово извињење Немачкој држави, дакле, и њеној дипломатији и обавештајним службама, а поводом изјаве тадашњег министра полиције Србије (данас министра одбране), Братислава Гашића, да „Немачка крије убицу Оливера Ивановића“ (српског политичара из Косовске Митровице).

Прецизније, Гашић је тих дана, са говорнице у Скупштини Србије, сензационално саопштио: „Ми тачно знамо ко је убица и тражили смо од немачких органа под чијом је заштитом тај човек, да нам дају податке. Имамо слике са аеродрома Тирана када је слетео, када је ушао у Приштину, у стан“, те да је све то што је сазнао, „резултат заједничког рада Тужилаштва за организовани криминал, МУП-а и БИА“. На крају се Гашић и похвалио и запретио „коме треба и где треба“, на следећи начин: „То што су недоступни нашим органима не значи да неће моћи да буду процесуирани, али је случај решен“.

Ово је, наравно, потакнуло снажне реакције у Немачкој, истог дана кад је Вучићев министар Гашић оптужио Немачку „да чува“ убицу или убице Оливера Ивановића. Изазвана је бурна реакцију па је из Берлина стигло хитно саопштење у коме је писало: „Савезна влада нема сазнања ко је убио Оливера Ивановића 16. јануара 2018. године. Категорично одбацујемо оптужбу да је починилац под заштитом немачких власти“ (тачан садржај саопштења Амбасаде Немачке у Београду достављено Радију Слободна Европа-РСЕ).

У Министарству спољних послова Немачке, била је ово „кап која је прелила чашу“, због компромитације важних операција против албанских нарко картела који харају у Немачкој и широм Европе, и уследила је потпуна промена спољнополитичке стратегије ове европске силе према режиму у Србији, али не и према грађанима Србије, што је више пута напоменуто у дипломатској пошти кроз коју је могао да се „прочита“ један одлучан став да се сталним, подлим подметањима Александра Вучића, коначно одговори на адекватан начин.

Убрзо, уследило је већ поменуто Вучићево извињење Немачкој, у коме дословно овако пише: „Ми смо проверавали и разговарали са припадницима немачких служби и претходних 20 дана… Добили смо уверавања и доказе да они не прикривају те податке. У своје име тражим да прихвате извињење. Ми мислимо да ћемо, у наставку наших акција, тим поводом и по том питању, надам се, доћи до конкретних резултата“.

Нико у последњих пола века није овако јавно, без икаквих доказа, оптужио и облатио немачку државу, њену полицију, дипломатију и све друге њене надлежне институције, укључујући и њену највећу обавештајну службу (БНД). Скандал је изазвала и Вучићева „инспекција“ немачких служби безбедности (која је трајала тачно 20 дана!).

Испровоциран је на овај начин и комплетан политички врх ове још увек водеће европске државе, која је водећа и по инвестицијама у Србији и апсолутно заинтересована за „уравнотежене односе“ на овом делу Балкана.

Овај још недовољно истражени скандал, био је „окидач“ за низ догађаја који ће довести девет месеци касније до немачке иницијативе за Резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација у Њујорку, што потврђују врло квалификовани извори овог магазина у Берлину, Бечу и Бриселу.

Како сви ови извори (из дипломатских кругова) у поменутим центрима ЕУ тврде, циљ је био да се Резолуција о Сребреници усмери директно на режим Александра Вучића и његове упорне провокације и изазивање нових сукоба на Балкану, глорификација ратних злочина и ратних злочинаца и перманентно распиривање идеја нових верских и националних сукоба. Кључни део у тој Резолуцији, није нити ће бити прочитан у програмима Радио Телевизије Србије (РТС) нити у другим пропагандним средствима Вучићевог режима. А, он овако гласи:

„Понављајући да је према међународном праву, кривична одговорност за злочин геноцида индивидуализована и да се не може приписати ниједној етничкој, верској или другој групи или заједници у целини.

Узимајући у обзир улогу специјалних саветника Генералног секретара за превенцију геноцида и одговорност за заштиту и напомињући важност редовних брифинга о кршењима људских права и међународног хуманитарног права као и о говору мржње и подстицању раног подизања свести о потенцијалном геноциду.

Напомињући да кривично гоњење особа одговорних за геноцид и друге међународне злочине у националним правосудним системима, укључујући Суд Босне и Херцеговине и МКСЈ као и Механизам, остаје централно место у процесу националног помирења и изградње поверења као и за обнову и одржавање мира у Босни и Херцеговини, и даље препознајући да је снажна регионална сарадња између националних тужилаштава од суштинског значаја за неговање мира, правде, истине и помирења међу земљама у региону…“

Упркос томе што се овде ради о изнуђеној Резолуцији, која је, очито, „лични обрачун“ владе Немачке са Вучићевим режимом, овде треба рећи да је расправа о „преквалификацији“ несумњивог злочина у Сребреници у „геноцид“, поделила добар део света. Број уздржаних на гласању у ГС УН, речито говори о дубини раскола по овом питању.

Међутим, и овај догађај је Вучић успео да претвори у свој лични циркус (Интернетом, широм света, „вирална“ је постала фотографија на којој он наводно плаче „чекајући пресуду“ док са српском заставом брише сопствене жвале и док га, истовремено, његова „пратиља“ Сузана Васиљевић, фотографише смејући се у уличарско-кафанској пози).

Узгред, осим Хондураса који му се јавно захвалио на пола милиона долара донације (само да не гласа за Резолуцију), Вучић је узалуд за исти посао „чашћавао“ бившу „несврстану браћу“ са свих страна света, до цифре од око 10 милиона долара, знајући да је то „бачена пара“ и да је та представа режирана како би јавно поразила његов режим и њега лично.

Према мишљену Г.W. Саливена, старог вашингтонског посматрача збивања у Уједињеним нацијама, ова акција Немачке дошла је након дужег периода излагања руглу чланова владе Немачке, након одласка Ангеле Меркел, под чијом је заштитом дуже времена деловао као корисни идиот англоамеричких интереса на овом делу Балкана.

Наиме, свему овоме претходио је Вучићев лични рат са Аналеном Бербок, немачком министарком спољних послова и унуком „деде Валдемара“, официра Хитлеровог Вермахта из Другог светског рата (кога у говорима често помиње), која је такође вршила притисак на све „савезничке“ државе да гласају за Резолуцију о Сребреници.

Вучић јој се отворено ругао и провоцирао је у више наврата, на начин који то иначе ради у Србији са онима који му се не допадају из неког разлога. Рецимо, овакву једну његову цинично-ироничну изјаву коју је подругљиво дао, сва немачка штампа је забележила: „Аналена Бербок је много важна, ја мислим да је она веома интелигентна. Ми морамо да разумемо да се налазимо у свету у коме неће да нас слушају“.

Али, и у самој ЕУ, поводом Резолуције о Сребреници, десиле су се и читаве дипломатске и недипломатске свађе око подршке коју је тим поводом Бербоковој дала Урсула Фон Дер Лајен, председница Европске комисије, а која се тицала „анимације“ представника држава које гласају. Бивши грчки министар, публициста и економски аналитичар Јанус Варуфакис, такође је реаговао на то па је Фон Дер Лајенову овако описао: „Она је пропали министар одбране, она је ту где је, само због тога што је Меркелова хтела да је се отараси. Она не представља никога! Лајенова је нестручна и корумпирана, бивша министарка једне велике земље!“

Али, Вучић није тај „калибар“ који би могао да се тако слободно спрда са Немачком, посебно не са зелено-левом коалицијом у Бундестагу, којој су типови попут Вучића природни непријатељи (дакле, болесни демагог, шовинистичке провинијенције, љубитељ туђих несрећа и страних инвеститора).

Колико је Вучић провоцирао државне представнике Немачке, говоре и неки цитати његових сталних „испада“. Тако је, на пример, поводом бруталног пребијања демонстраната против његовог режима, напао Немачку речима: „Не можемо ми по демократији да стигнемо Немачку, па ћемо само 70-80% тих демократских, њихових, метода да примењујемо. Нећемо демонстранте у Београду да бијемо, да их малтретирамо, као што они (Немци) раде. Ако они кажу да ми треба да учимо од њих, ми ћемо да учимо“.

Давао је српски диктатор на десетине подлих, заједљивих изјава, потезао питање нацистичких злочина у Другом светском рату, дванаест година већ он преко својих „мегафона“ слави ратне злочинце, подиже неуку омладину да певају у славу злочина, брани криминалце, потпаљује неку ултра-српску мисију, сваког дана проглашава ванредно стање, уверио је добар део грађана Србије да је Србија нападнута са свих страна и да рат само што није почео, кукавички се крије иза свих лудака које је извео на јавну сцену да излуђују овај народ, а себе представља као мученика кога је, ето, запало, да буде на челу тако дивљег народа.

И оно извињење упућено Немачкој због изјаве Братислава Гашића да је „убица Оливера Ивановића под заштитом државе Немачке“, заправо је његова „намештаљка“. Гашић је само прочитао „извештај“ који му је Вучићева банда у службама безбедности подметнула (према сазнањима Д.С. еx. службеника МУП-а РС)

Зашто је то Вучић урадио? Да би себе учинио „добрим и племенитим, изненађеним и неупућеним“ у оно шта му Службе раде. Коначно, да би напакостио влади Немачке у којој седи ледена Аналена Бербок, која је и почела свој мандат бундесминистра спољних послова, управо доласком у Београд да Вучићу саопшти како „нема више Ангеле Меркел“.

Михаел Рот председник Одбора за спољну политику Бундестага је јавно реаговао на овакве Вучићеве провокације: „Да није тако тужно, било би смешно. Председник Вучић критику не прихвата конструктивно, већ шири теорије завере, пушта своје медијске хајкаче и зове на прогон неистомишљеника“.

Истина је горка али лековита: режим Александра Вучића и његови помагачи, довели су након дванаест година бруталне шовинистичке пропаганде Србију на цивилизацијско дно, фабрикацијом мржње против свих и свакога, до ревизије последица ратних деведесетих година прошлог века и обнављања питања Сребренице.

Његове гнусне лажи о „нападу на српски народ са свих страна“ требало би да казне српски судови као злочиначку пропаганду, подстицање на верску и националну мржњу, отворено позивање на рат, те да му одрежу дугу казну робије, због свих зала којима је затровао Србију, српски народ и све грађане Републике Србије, са циљем да их пред светом компромитује, дисквалификује, понизи и учини трећеразредним етно-отпадом, зараслим у верски фанатизам, паганска веровања, без части, морала и принципа, одан свакој корупцији.

Да ничег другог није било, ни библијске пљачке, ни прогона слободоумних људи, ни наручених убистава ни медијског мрака и државног криминала и сваког насиља, само начин на који је у протеклој деценији „представио“ Србе и Србију, заслужује да се овај болесни диктатор изолује, ухапси, изведе пред суд и казни као велеиздајник, јер он то заиста и јесте.

каквом калибру разбојника и тиранина помрачениг ума је реч, говори и његов телеграм саучешћа који је послао поводом смрти председника Ирана Ебрахима Раисија, коју су многи његови противници у Техерану дочекали рафалном паљбом у ваздух, јер је огрезао у ужасне злочине које чини над својим народом. А, Вучић је послао овакав телеграм: „Изражавам саучешће народу и Влади Исламске Републике Иран поводом смрти председника Ебрахима Раисија, оданог и истинског пријатеља Србије“.

Нико у Србији не зна да је покојни Раиси, такође тиранин, човек који је наредио ликвидације на хиљаде људи, заправо „истински пријатељ Србије“. Где и кад су се овај „чувар Шеријата“ и несрећна земља Србија спријатељили, зна само Акександар Вучић. И то његово „пријатељство“ са Ираном је такође било предмет дуге истраге немачке обавештајне службе БНД, где се испоставило да је за криминалне послове око трговине сировом нафтом, користио „руске и турске везе“, јер су В.В.Путин и „султан“ Ердоган били „добри“ са „чуваром шеријата“. А, Немачка са Ираном има такође своје јавне и тајне послове, управо кад је у питању сирова нафта, па јој је једна надобудна криминална појава са Балкана, у виду Александра Вучића и његове лоповске дружине, почела да смета на много начина.

Кад је садашња влада Немачке, преко своје економске шпијунаже и преко БНД почела да прикупља податке о „прекоморским“ пословима Вучићевог клана (укључујући и послове фирме СДПР и трговца оружјем, Слободана Тешића), испоставило се да велики новац од ових углавном кримналних послова, одлази на финансирање његовог режима. Такође, и да је тај Вучићев режим „побратим“ са свим криминалним и аутократским режимима на барем три континента. Део тих чињеница објавили су у различитим периодима немачки магазин Der Spiegel и амерички дневник New York Times. Проблем је био што се Вучићева мафија налазила на свим „коридорима“ немачких интереса. А, како је познато, Немачка са Вучићем има неке „ненамирене дугове“ због паљења њене (и америчке) амбасаде у Београду. БНД одлично зна да су Александар Вучић и Томислав Николић, директно „командовали“ масовним нападом на њихову амбасаду, која има статус територије државе Немачке. Бивши председник Одбора за европске послове немачког Бундестага Гинтер Крихбаум, за време свог мандата јавно је ставио до знања да Србија неће моћи да затвори преговарачка поглавља без судског епилога напада на амбасаду Немачке, изведеним још давне 2008. године (фебруар) током митинга „Косово је Србија“, па се након евентуалног отварања поглавља 23 и 24, која се тичу правосуђа, не може заобићи ни случај паљења немачког дипломатског седишта у Београду. „Берлин неће заборавити напад на амбасаду“, то је наслов једног западноевропског медија који и данас опомиње Александра Вучића да га казна неће заобићи.

Мада га је бивша канцеларка Меркел „усвојила“ на притисак англоамеричких обавештајних служби, та идила је одавно завршена а у новембру ове 2024. године кад изађу из штампе њени мемоари, сазнаће се како га је „добила у надлежност“ на предлог ондашњег шефа америчке ЦИА Џона Бренана („службивао“ од 2013. до 2017.) и Филипа Хамонда, шефа британске Службе МИ6.

Дивљаштво, примитивизам, насиље, мржња, то је оно што је Александар Вучић увео као норму понашања и то приказао свету као „српски бренд“. И то се никога није тицало све док није кренуо да дивља, шири мржњу, насиље и „спрема се за рат“ који му нико није објавио. Његова спрдња са новом владом Немачке, довела је ту владу (иначе фрустрирану јер је Немачка изгубила углед и моћ „европске локомотиве“) у ситуацију да на примеру режима Александра Вучића прикаже целом свету да је још увек газда у Европи. И то је извела преко Резолуције о Сребреници.

Можда ће пре немачке одмазде (повлачење немачких фирми из Србије), доћи једна друга, реалнија и опаснија демонтажа њега и његовог режима.

Наиме, предстоји суђење за ратне злочине појединцима у Црној Гори, уз надзор ЕУ, па се очекује да врх ондашње Српске радикалне странке (чија је „филијала“ у ЦГ деведесетих била посебно бројна и потпуно подивљала, где су радили дословно шта год су хтели), буде или буде позван да сведочи а неки и да буду оптуженици. Александар Вучић свакако може да очекује један судски позив.

А, што се тиче ЦГ (Спајићевих „амандмана“ на Резолуцију о Сребреници), они су дописани не због Србије него због Вучића лично. Наводно да му помогну. А, како га је то још више разбеснело, сад се очекује нови „братски“ конфликт. Јер, Спајић нема никаквог утицаја на правосуђе у Црној Гори, које је већ добрим делом по командом европског тужилаштва и других правосудних органа ЕУ.

Сад се у ту „командну одговорност“ укључила и влада САД, тачније речено, њено правосуђе. Наиме, ових дана, Сједињене Америчке Државе су на заједничком састанку Црној Гори понудиле сарадњу коју она не може да одбије, да, како пише у том предлогу „кроз заједничку сарадњу и анализе, раде на проширивању црне листе особа која спроводе малигни утицај“.

То је саопштено током састанка министра правде Црне Горе Андреја Миловића са представницима Службе за контролу имовине у иностранству (ОФАЦ) у САД, а главна тема састанка, Министарства правде САД и ЦГ била је јачање сарадње црногорских и америчких институција ради проширења црне листе на особе које спроводе малигни утицај на Црну Гору и дестабилизују институције.

На списку особа које „шире малигни утицај“, налази се и Александар Вучић и комплетна његова лажно-патриотска, а уствари криминална логистика.

Такође, тема тог састанка је била и ефикасније идентификовање и сузбијање тих активности и малигних спољних утицаја, и омогућавање правног оквира за потпуну примену америчких санкција у црногорском систему, плус идентификација и таргетирање организација и појединаца из Црне Горе који учествују у дестабилизацији и подривању Црне Горе и региона.

То ће се за почетак спроводити блокадом банковних рачуна и компанија повезаних са тим особама. Америчко образложење за ову акцију има само једну реченицу: „Сарадња између Црне Горе и ОФАЦ-а представља кључни корак ка јачању међународних напора у борби против криминала и заштити националне сигурности, те ће додатно оснажити капацитете црногорских институција у очувању стабилности земље“.

Хоће ли Вучић седети на истој оптуженичкој клупи са својим старим пријатељима и „менторима“ из братске Црне Горе? Хоће ако влада САД буде то захтевала.

 

НЕБОЈША ВУКАНОВИЋ ВУКАН: Где су Шешељ и гости ТВ Пинка бранили Србе, ту нема Србаhttps://t.co/1JhqM2nCco

— СРБИН инфо (@srbininfo) June 9, 2024

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, BiH, Nemačka, RS, Srebrenica