Pročitaj mi članakGodinama su nas učili da se „međunarodna pravda” ne dovodi u pitanje, i da je naše samo da slušamo i da se povinujemo. Što se onda Zapad ne povinuje međunarodnim sudovima kada je reč o Izraelu?
Шта нам говоре амерички званичници кад год неко доведе у питање наратив о „геноциду” у Сребреници? Говоре нешто попут: то је ствар коју су утврдили међународни судови, о којој се не сме више никад расправљати нити та квалификација доводити у питање итд. Дакле, ако су тако пресудили међународни судови – ствар је неупитна.
Каква је, међутим, била недавна америчка реакција на дизање оптужнице против израелског премијера Нетањахуа од стране Међународног кривичног суда? Критиковали су је и одбацили и председник и шеф дипломатије и председник Представничког дома САД, а овај последњи је чак суду запретио и санкцијама.
Инструмент колонијализма
Какве су биле америчка и британска реакција на наредбу Међународног суда правде (МСП) Израелу да обустави своју офанзиву на Рафу? Тако што ће је, према писању лондонског Гардијана, одбацити. Опет, из политичких а не правних разлога. Наиме, чују се разни амерички приговори да је стављање „знака једнакости” између Израела и Хамаса „неприхватљиво”, да ће оптужница против Нетањахуа отежати могућност успостављања примирја и скорог престанка рата, да суд „није надлежан” итд.
Али, зар нас нису те моралне громаде училе свих ових година да се „међународна правда” не доводи у питање, да је она врховни арбитар и да је наше само да слушамо и да се повинујемо? Па што се онда не повинују међународним судовима када је реч о Израелу? Шта би са том чувеном међународном правдом, међународним хуманитарним правом због којег су нас наводно бомбардовали, у име којег су нам наметали санкције, ловили и убијали људе, тровали земљу и ваздух, наметали вербалне деликте и самоцензуру?
Одговор је, бар неким од нас који смо се доследно свих ових година противили „сарадњи” са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (МКТЈ), одавно јасан: међународно право је срушено од стране оних који су се највише позивали на њега – од стране Колективног запада, на челу са САД.
МКТЈ – код нас познатији као „Хашки трибунал” – био је искључиво инструмент агресивне западне геополитике, инструмент новог западног колонијализма, начин да се главни државотворни народ обе Југославије трајно дисквалификује како би његово место заузели западни колонизатори. Свако са трунком здравог разума и интелектуалне независности је до таквог закључка могао да дође. У његову „правду” су веровали само екстремно наивни или они којима је било у интересу да верују.
А Међународни суд правде је квалификацију о (непостојећем) „геноциду” у Сребреници само механички преузео од МКТЈ, без спровођења сопствене независне истраге. И сада би оне исте силе – првенствено САД и Велика Британија – које се заклињу у квалификацију дешавања у и око Сребренице средином јула 1995. године као „геноцида” зато што је, забога, МСП тако пресудио – да оспоравају тај исти МСП када је реч о Израелу.
Ропски дух би рекао „може им се” и слегнуо рамена, уздишући на још једну манифестацију међународне неправде, у вези које се наводно ништа не може учинити. Али то не би био онај српски дух који нас је одржао током свих ових векова. Истински српски дух ионако не признаје да се у Сребреници – ослобођеној од Алијиних и Насерових крвника, који су побили преко 3.200 Срба у претходне три године и никад за то нису одговарали – десио некакав „геноцид”. А тек неће пристати на још једну манифестацију чувених западних двоструких аршина, тзв. „поретка заснованог на правилима” и других западних бајки.
Двоструки стандарди
Док се пишу ови редови, енглески злочинци на правди Бога убијају заточеног првог председника Републике Српске, Радована Караџића. По сведочанству његове блиске родбине:
„У последњих шест дана Радован Караџић је неколико пута губио свијест, при чему је дошло до повреде главе, кука, ребара и оба рамена. Сваки пут су га довлачили из купатила и ходника, и остављали у ћелији без надзора, медицинске помоћи и испитивања. За ових више од два мјесеца, од прошлог алармантног стања, није имао никакву дијагностичку процедуру, па самим тим ни терапију за постојеће проблеме. Његово здравствено стање је све озбиљније! Обичном лаику је јасно да му је хитно потребна стручна помоћ, као што је сада свима потпуно јасно да је његов живот свакодневно угрожен. Свакодневно! Ово се више не може назвати једноставним покушајем убиства – ово је систематско нехумано лишавање човјека његових права на медицинску помоћ у циљу изазивања неповратне штете и посљедица како би дошло до споре, мучне и сигурне смрти.”
Само звери у људском облику су способне да чине овако нешто. А знају да се ради о невином човеку. Као што знају да је Алија започео рат у БиХ, а Насер Орић директно командовао и учествовао у масакрима над српским цивилима. О томе је писао и амерички новинар Џон Помфрет (Јохн Помфрет) који га је интервјуисао у „демилитаризованој Сребреници” за Вашингтон пост (ОВДЕ), 16. фебруара 1994:
„Ратни трофеји Насера Орића нису окачени о зид његовог удобног стана. Они су на видео-касетама: спаљене српске куће и безглави српски мушкарци, са њиховим патетично згрченим телима. ‘Морали смо да употребимо хладно оружје те ноћи,’ објашњава Орић док се сцене мртвих мушкараца искасапљених ножевима смењују на његовом Сони телевизору. Излежавајући се на удобном каучу, обучен од главе до пете у маскирну униформу, са грбом армије САД поносно пришивеним преко срца командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду – Сребреници – коју је Савет безбедности УН прогласио заштићеном безбедном зоном.”
Орић је од стране Хашког трибунала, наравно, ослобођен. Чак и они најнаивнији су тада углавном схватили која је игра посреди, односно игра најциничнијих двоструких стандарда који се могу замислити. А сада имамо Газу, коју, за дивно чудо, нису успели да повежу са Србима.
Тако да би чак и српски аутошовинисти морали да разумеју следећу поруку упућену „праведном” Западу, а најпре САД: после Газе и вашег отвореног ниподаштавања међународних судова, немојте нам више говорити о неприкосновености међународних судова и о беспоговорном прихватању њихових оптужница или пресуда, поготово када је реч о Србима. Испашћете још смешнији него што тренутно изгледате. Иако ништа од овога заправо није смешно.
