Прочитај ми чланак

Која Евроазија – да ли то неко зна?

0
Euroasia
 
Сведоци смо почетка ширења идеја евроазијског покрета као алтернативног судбинског опредељења у односу на постојеће европско-атлантске интеграције,које узгред буди рецено неизоставно и а приори подразумевају и воде у НАТО чланство.
 
Оно на шта би неутрални посматрач (ако таквих уопште има) требао да обрати посебну пажњу јесте следеће: изворна идеологија евроазијства је неспорно дифузне природе и сваки отворен или прикривен покушај присвајања “исправне” идеологије или методологије остварења процеса односних интеграција представља не само приватизацију покрета него и нешто много теже: кроз покушај стандардизације идеологије и њеног интернационализовања, представља прикривени покушај једног дела међународне елите да диктира и намеће своје интересе не само као једину, праву и“исправну” идеологију, већ и начин и темпо стварних интеграционих процеса.

 

Историјска аналогија са марксистима који покушавају да себе и своју идеологију представе као “научни” социјализам је много више него очигледна.Уочавање оваквог парадокса и нелогичности постаје већ и данас неизбезно.

Код међународних евроазијаца очигледан је покушај гурања под тепих кључног и основног начела које је инхерентно у идеји евроазијства а то је више пута истакнута и понављана основна идеја прокламованог савременог евроазијства како “Из мноштва ТРЕБА ДА се рађа мноштво”,што несумњиво подразумева толеранцију спрам различитих модалитета интеграционих процеса.

Јер ако дозволимо да свака евроазијска држава по “дефолту”-у остаје суверена са свим својим специфицностима испољавања народне воље, неизоставно следи закључак да и модалитет тј.начин придруживања не само може бити него и треба бити различит!

serzh-sargsyan-vladimir-putin_0

(Јерменија би могла послузити као добар пример за наведено).

Идеолошке разлике унутар покрета у настајању јесу неизбежне,а било их је и у изворном евроазијском покрету почетком двадесетог века.Оно што је за Србију и њене грађане важно јесте да увиде лакоћу могућности разграничења своје судбине од знака, симбола и теорије/теорија и идеологије евроазијства,као таквих уопште.

Ми смо народ под (барем делимичном) окупацијом и идеја да смо ми судбински везани са једном Украјином наспрам могућности прикључења евроазијским интеграцијама је просто апсурдна. А управо нам се то кроз међународно евроазијство данас спочитава. Уосталом,и ако смо добро разумели, са трибине управо одржане прве Евроазијске конференције у Србији, предлаже нам се “југословенско евроазијство” односно“евроазијско југословентсво”.

Ако и уколико било ко у Србији наседне на овакав један предлог последице могу бити само негативне и несагледиве. Обзиром да је свеукупни романо-германски приступ Балкану веома једноставно и тачно сажет у једну кратку формулацију : “све само не Руси” следи закључак да је за Европу у крајњу руку свеједно који ће се од ових два приступа оваплотити “Европа нема алтернативу” или “Евроазијска ново-југославија нема алтернативу” а сведоци смо стварања овог другог фронта кроз коминтернизовање покрета предлогом за стварање једног или више идеолошких центара који би “опслуживали” евроазијски покрет.

Није тешко сажети европску судбину српског народа: верски унијат је био и остао крајње исходиште не само Илирског ,панславенског, и југославенског покрета, већ и најновијег покрета/ пројекта сажетог у пароли “ЕУ нема алтернативу” .У том смислу,управо одржана Прва међународна евроазијска конференција у Београду,само је донекле покушај да се упозна јавност,и то овог првог пута,свакако не шира јавност,…на једну просту чињеницу ,а то је да ЕУ заиста има алтернативу и да је то евроазијска интеграција.

Остаје нам да заврсимо мисао која је напросто “остала да виси у ваздуху”: Евроазијство чак и својој идеолошкој суштини постоји само као реафирмација свеукупне различитости држава –учесница интеграционих процеса,а поступак индивидуалног придруживања остаје домен органског раста који може и мора бити ослобођен сваке идеологије диктата или стандардизације.

У свој својој муци Србија има једну велику компаративну предност у односу на рецимо Украјину.Украјина је још увек на више начина једна врста Југославије док се бивши југословенско-балкански простор већ разделио на своје етницко-религиозне саставне делове.

Лепити поново Југославију на Балкану па макар и кроз евроазијску интеграцију само је предавање манастирских кључева једном Папи Пију XX-ом на чување, и ниста више.Ставише,можемо овом линијом размишљања комотно ићи и даље и закључити како овим “обједињавањем теорије и праксе евроазијства”Нови Светски Поредак жели да се усели и раскомоти у Евроазијском покрету ,управо кроз прокламовање “исправних” евроазијских идеја као и кроз прокламовање “исправне” приступне методологије интеграционих процеса – а то је свакако једна велика опасност за самосвојност било које државе и народа.

Jugoslavija

Уз одгајање “адекватне омладине” – разуме се!(евроазијски СКОЈ?)
Ре-анимација идеје југословенства кроз било какав шири интеграциони процес може само да значи неумитан опроштај са целокупним националним идентитетом и ништа друго.Значај доласка и почетак градње Јужног Тока свакако мења сваку могућу парадигму везану за евроазијство.Треба ли нам више идеологије од свеукупног подржавања градње Јужног Тока, и чему би додатне теорије требало да служе.

Одговор није тешко наслутити и зато будимо и останимо акционари Јужног Тока који не желе да им уласком Србије у НАТО инвестиција пропадне,и ништа друго.Јужни Ток не само да је спас Србије,већ и поуздан сигнал да можемо да се сасвим одморимо од било каквог даљег теоретисања по питању Евроазије!

Да ли је потребно још и основати један Институт за политичку психологију како би се ова проста истина уз деблокаду медија, концизно и ефектно представила народу Србије,друго је питање. Чињеница је такође да нама грађанима Србије и акционарима Јужног Тока, једино пуноправно чланство у ОДКБ-у,може да обезбеди сигурност наше инвестиције – а игра на живот или смрт није мала ствар.Чини се напокон, да се на овој размеђи може сасвим адекватно заокружити теоријско-идеолошки програм везан за евроазијске интеграционе процесе.

Осим де-блокаде медија и евентуалног оснивања поменутог Института за политичку психологију,остаје свакако рововска дневно политичка борба са многим обртима и изненађењима….једно од таквих изненађења је свакако и преименовање извесне “госпођице министарке” у највећег званичног “заштитника” Пројекта Јужни Ток.Тек да се зна да ипак живимо увек и само на Балкану.

Уколико би се и у потпуности, удаљили од дубоко увреженог поимања да било какво нео-југославенство неумитно и аутоматски абосрбује незнани број “оперативних радника средњоевропске афилијације”,остаје чињеница да је на видљивом делу покушај стварања бирократије за нешто што тек треба да се оваплоти.

Једна недоумица ипак остаје: да ли само-именована идеолошка полиција или бирократија (свеједно) приступа екскомуникацији оних “мање упућених у тајне евроазијства” по свом слободно израженом осецању сопствене величине,или по нечијем налогу – то је питање? Одговор ћемо у догледно време свакако добити.У међувремену предлажем да пређемо на градилиште ,да се улогоримо,и сачекамо почетак изградње Јужног Тока. Онако – за сваки случај. Има их и који излазе ноћу.

Слободан Кокан Поповић

„Евроазијска Србија – ПНЛ“ (Путин-Назарбајев-Лукасенко)