Прочитај ми чланак

Кога све у свету плаћа Вучић?

0

Изненадни долазак министра спољних послова Чешке Томаша Петричека, само два дана после смрти милијардера и власника Теленора Петера Келнера, поново је покренула приче о приватним интересима европских званичника у Србији. Пре само неколико месеци је Србију, такође изненада, посетио Андреј Бабиш, премијер Чешке и колега по милијардама покојног Келнера. Његов долазак се поклопио са одлуком о заједничком преотимању тржишног удела СББ-у од стране Телекома и Теленора.

Дил, очигледно профитабилан за све стране које су га правиле (не мислимо овде на Телеком и Теленор) је угрожен смрћу Келнера и зато је пут српске престонице потегао и чешки министар спољних послова.

Јавна је тајна да је Александар Вучић мајстор да направи лични контакт са страним државницима. Тајна није у дипломатским вештинама председника Србије, већ у чињеници да је схватио да су и европски политичари људи којима десетине и стотине хиљада евра значе у животу.

Први близак однос Вучић је направио још пре десетак година са тадашњим комесаром за проширење ЕУ Штефаном Филеом. Било је то у време када су Вучић и Николић уз помоћ Андрићевог венца од радикала постајали европљани. Филе је свој задатак обавио и одшкринуо врата Европе дотадашњим Шесељевцима. По преузимању власти Вучић је кренуо да „скупља пријатеље“ схвативши да већина дрзавника има неке себи блиске фирме или им је важно да у Србији компаније из њихових земаља добију профитабилне послове.

Тако је пријатељство са Си Ђи Пингом плаћено давањем грађевинских послова ција је уговорена вредност 15 милијарди евра, а реална најмање 50% нижа. Да је тако показују искуства са кинеским компанијама шсиром света – од Малезије до Танзаније. Свуда су били део коруптивних послова и надуваних цена. Иако критикују кинески модел, Европа и Америка га и те како примењују кад њима одговора. Америчком амбасадору Ентонију Годфрију не представља никакав проблем да обилази радове на Моравском коридору који Србија плаћа дупло висе од реалног јер је посао, наравно без тендера, добила америчка фирма.

И Британци су ту и то на начин гори од Кинеза. Њихов државни фонф финансира радове, али неће да кажу ни за који износ ни са којим каматама. Француска и Емануел Макрон су уместо да осуде своје фирме за коруптивне послове, попут спалионице отпада у Београду коју ће Београђани платити 1,5 милијарди уместо 200 милиона, одлучили да са Вучићем потпишу уговор о продаји возова за београдски метро. Наравно, без тендера и по цени од 450 милиона евра што је за 100 милиона више од цене која је била предвиђена пројектом метроа из 2012 године… Све ове државе данас имају нови неоколонијални приступ и све се своди на то да нађу диктаторе са којима овакве дилове могу да праве.

Осим „потплаћивања држава“, српски режим је инвестирао и у појединце. Неки су одједном постали пожељни мушкарци који су почели да западају за око девојкама из Србије, неки прихватају да посете Београду завршавају на сплавовима, а некима су се, попут једног учесника предстојећег међустраначког дијалога, организовале ноћне теревенке у занимљивом саставу у једном од објеката у Ужицкој улици.

Својевремено се Вучићев близак сарадник, некад портир у „Пинкију“, данас власник једног недељника и велике маркетинг агенције, хвалио како су плаћања страних политичара ишла преко њега. Тако је испричао да је једном приликом дошло до неспоразума око плаћања, те је он отишао у Беч и на вечери питао колики је дуг?. Када је аустријски али европски функционер рекао износ – изасланик из Београда је отворио торбу, избројао новац и завршио ствар.

Потплаћивање европских званичника се актуелизовало и приликом усвајања извештаја Европског парламента. Цео процес је од почетка био чудан. Прва незванична верзија коју је пустио Владимир Билчик била је таква да је и Вучићу било јасно да ипак нема смисла. Званична је била, ипак, мало објективнија, али одлична по Вучића.

После бурне реакције либерала, социјалдемократа и зелених и око 400 амандмана извештај је потпуно измењен. И таман кад је изгледало да су Мекалистер и Билчик односно ЕПП попустити, стигао је њихов став да ће гласати против неких већ договорених амандмана.

Зашто је до тога дошло, да ли је у питању успешна дипломатска активност српске амбасадорице у Бриселу Ане Хрустановић која је изградила изузетно близак однос са Мекалистером или је у питању неки други разлог, данас је тешко утврдити. 0но се зна да Мекалистер није гласао против амандмана, али Владимир Билчик јесте. Зашто је овај бивши наставник, члан једне скоро минорне словачке партије гласао на тај начин и зашто је више пута до сада бранио небрањиво када је српски режим у питању, може се наслутити, али се не може са сигурношћу рећи.

Али оно што је сигурно је да ће пад Вучићевог режима много проблема донети не само српскм политичарима и бизнисменима, већ и европским.