Прочитај ми чланакИако је преминуо у тренутку кад је свима било јасно да је прави победник последњих црногорских парламентарних избора – првих од уласка у НАТО ове бивше југословенске републике – подгорички медији тврде да се у овом тренутку „мало ко усуђује да предвиђа како ће духовно и политички изгледати Црна Гора без њега“.
У СПЦ народ је рекао своје сахраном до сада невиђеном у Црној Гори, док се митрополитовим одласком у Светом архијерејском сабору одмах отворило питање баланса односа „снага“ који ће се најлакше мерити (не)критичким односом Цркве према актуелној власти у Србији и решавању косовског питања.
Иако је Сабор СПЦ у некој врсти сталне предизборне „кампање“ још од доласка покојног патријарха Павла 1990. на њено чело, после избора његовог наследника на трону светог Саве сви догађаји у Цркви посматрани су кроз призму односа између митрополита Амфилохија, патријарха Иринеја и његовог имењака епископа бачког.
После доласка СНС на власт митрополит је био међу најгласнијим критичарима напредњачке политике на КиМ, док су се двојица Иринеја нашла на другој страни и до сада се тихо „гурала“ за место првог Вучићевог сарадника, коме су прошле године додели и највише одликовање СПЦ.
Тренутно стање је да патријарх јавно подржава председникову политику, што покушава да представи као саборску ствар, мада је Сабор до сада три пута саопштио да је против независности, поделе и разграничења на КиМ.
Последњи пут додуше „на мишиће“ и под притиском Вучићеве посете на мајском заседању 2019, од кад се више није састајао.
Патријарх Иринеј и Синод у октобру прошле године одбили су захтев двадесетак српских архијереја, са митрополитом Амфилохијем на челу, за сазивање јесењег Сабора због Вучићевог ордена, КиМ и других незадовољстава радом Синода у коме су обојица Иринеја.
Почетком 2020. исто су прошли и апели Епископског савета ЦГ за одржавање ванредног Сабора због ситуације у ЦГ насталој после доношења спорног Закона о верским слободама.
Сад је пандемија званични разлог одлагања саборског заседања, ког највероватније неће бити до маја 2021, мада су се „синодалци“ недавно згранули кад су на седницу „црквене владе“ банула тројица српских владика из САД тврдећи да су допутовали без проблема.
У црквеним и политичким круговима спекулише се да Вучић не жели ново оглашавање Сабора о КиМ док не заврши посао са правно-обавезујућим споразумом са Приштином.
Наводна „цена“ ћутања врха СПЦ је државни новац за довршетак Светосавског храма на Врачару.
Веза за ту „сарадњу“ челних људи Републике и СПЦ наводно су, како се спекулише у црквеним изворима, патријархов викар епископ ремезијански Стефан (Шарић), духовник новог шефа српске дипломатије Николе Селаковића и патријархов лични секретар Дејан Накић.
Владика Иринеј бачки наизглед је искључен у „завршници“ у Храму, али је јасно да би се обојица Иринеја са митрополитом Амфилохијем у Сабору после недавне победе опозиције у ЦГ теже носила „у заштити српских светиња од Острога до Високих Дечана и Богородице Љевишке“, па и око крунисања радова на Врачару.
Тешко је рећи да ли је баш досадашњи баланс снага у Сабору одржавао патријарха Иринеја на трону, али ће митрополитовим одласком бити јасније ко стоји иза наводне припреме „пуча“ у Патријаршији, коју су здушно потпиривали Вучићеви медији и црквени портали блиски неким синодалцима.
Време и црквене архиве показаће и каква је била митрополитова улога у сменама владика последњих 10 година од како је патријарх Иринеј дошао на чело СПЦ.
Ипак, извесно је да је његов ауторитет могао да спречи или бар ублажи евентуална нова уклањања разних неистомишљеника из Сабора, укључујући и критичаре Вучићеве косовске политике, међу којима је најгласнији владика Атанасије (Јевтић), који због статуса „пензионера“ у Сабор може да уђе само по патријарховом и синодском позиву.
Тест за Сабор биће и избор наследника митрополита Амфилохија на „цетињском трону“ о чему су поједини подгорички и београдски медији, уз асистенцију друштвених мрежа почели да спекулишу и пре сахране митрополита Амфилохија са све именима могућих „кандидата“.
Синод је показао тактичност именујући за администратора Митрополије епископа будимљаско-никшићког Јоаникија (Мићовића).
Он можда нема митрополитову харизму, али је међу српским владикама најближи начелу покојног патријарха Павла: „речи благе, аргументи јаки“.
У Црној Гори, а и ван ње многи мисле да је владика Јоаникије прави митрополитов „наследник“, што на друштвеним мрежама није прошло без отварања полемике да ли нови митрополит на Цетињу мора да буде из ЦГ, оглашавања анонимних учених богослова и наводних гласноговорника Синода, који траже и укидање Епископског савета у ЦГ.
Чињеница је да епископски савети не постоје у важећем Уставу СПЦ.
Саборска одлука о њховом стварању донета је после распада СФРЈ, на чијем некадашњем целом простору СПЦ и даље има јурисдикцију, а ради сарадње Цркве са новонасталим државама.
Епископски савет у ЦГ месецима је носио терет борбе против спорног црногорског Закона о слободи вероисповести и вероватно ће и после митрополитове смрти имати утицај на даљи политички развој догађаја у Црној Гори.
Као могући кандидат за Цетиње, на друштвеним мрежама лансиран је и синодалац епископ крушевачки Давид (Перовић).
Наводно има црногорске корене, а јавности је познат по отвореним писмима владици Атанасију у вези са захтевом Синода за уклањање епископа западноамеричког Максима са Православног богословског факултета.
Владика Давид један је од најближих сарадника владике Иринеја бачког, за ког се у СПЦ навелико спекулише да ради на томе да у упражњену Ваљевску епархију доведе свог викара епископа мохачког Исихија (Рогића), због чега наводно последњих месеци често посећују Ваљево, манастир Ћелије и мошти светог Јустина, чијој духовној школи припада заједно са митролитом Амфилохијем, владиком Атанасијем и из СПЦ искљученим и рашчињеним епископом рашко-прирзенским Артемијем.
Покојни владика ваљевски Милутин (Кнежевић) је прва, а митрополит Амфилохије друга жртва последица короне међу српским архијерејима.
– Спекулације о митрополитовим могућим наследницима су апсолутно непримерене и истовремено показује да многи клирици и верници и у чисто црквеним питањима испољавају секуларну партијско-клановску свест. За то су, на жалост, великим делом криве многе наше владике, због свега оног што се дешавало у СПЦ од 2010. до данас. Да је ова кампања можда свесно покренута од појединих кругова у Цркви и или изван ње, говори чињеница што интернетом кружи тумачење и текст једног од канона Осмог картагенског помесног сабора, по коме администратор не може бити биран за новог епископа упражњене епархије, иако је из садржаја јасно да се то односи на привременог администратора који покушава да задржи упражњену епархију опструкцијом избора новог сталног епископа – каже за Данас Зоран Чворовић, правни историчар и професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.
Он објашњава да „у СПЦ митрополити уживају само посебно право части, пре свега из историјских разлога, док се по обиму власти не разликују од других епископа и да се бирају на Сабору“.
– Да би се приступило гласању седници Сабора мора да присуствује најмање две трећине чланова, који могу да се јавно и једногласно сагласе око једног кандидата, а ако се то не догоди приступа се тајном гласању, избором једног од три кандидата. У првом кругу је потребна апсолутна већина, док се у другом кругу бира између два кандидата са највећим бројем гласова и тада је потребна релативна већина. Код избора новог епископа, односно митрополита патријарх располаже „златним гласом“ уколико кандидати добију исти број гласова – истиче Чворовић.
Према његовим речима, „рок у коме се мора изабрати нови архијереј упражњене епархије не регулише Устав СПЦ него 25. канон Четвртог васељенског сабора, који одређује рок од три месеца у коме се тај посао мора окончати“.
Он објашњава и да „Митрополија црногорско-приморска формално-правно не ужива никакав специјални статус у односу на друге епархије СПЦ, али да се од обнове јединствене Српске цркве 1920. усталила пракса да Сабор за митрополита црногорско-приморског бира кандидата који је рођен у границама данашње Црне Горе“.
– Митрополит Гаврило (Дожић) рођен је у Пљевљима, Јоаникије (Липовац) у Боки, Данило (Дајковић) у Ријечкој нахији и најзад, митрополит Амфилохије у Морачи. Једини изузетак је био митрополит Арсеније (Брадваревић), Банаћанин који је дошао на трон цетињског митрополита кад су комунисти убили митрополита Јоаникија. Иако сам био и остао жестоки противник даље организационе дезинтеграције СПЦ кроз увођење такозваног митрополитанског система, у потпуности подржавам став да наследник митрополита Амфилохија, према досадашњој доброј пракси, треба да буде родом из Црне Горе. Овакав став проистиче из принципа да је штетно правити компромисе на формално-правном нивоу устројства СПЦ, али је пожељно правити компромисе код избора личности погодне да буде на челу митрополије дуге традиције и са итекако специфичним приликама – каже Зоран Чворовић.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 5, 2020
