– Лист који је потписан у Вашингтону не може се назвати озбиљним међународним уговором, јер су његов садржај и форма врло чудни. Дакле, он нема ни „капу“ – то је само папир, договор сам са собом. Капица обично каже ко, где, са ким и када закључује уговор. Ово није овде случај. Такође, потписи су подељени – Александар Вучић је потписао свој лист, Авдуллах Хоти – његов. А текстови се не подударају. Када почнете да анализирате текст уговора, долазите до закључка да је он потребнији Сједињеним Државама него Србији. Србија би могла и без овог споразума. Албанци су, пак, у Вашингтон ишли само ради независности. Нису желели да се придруже „малом шенгену“, реше питање струје, јер то доживљавају као доминацију Србије. Али онда су се са свиме сложили, нису се противили својим најбољим пријатељима и покровитељима – Американцима.

 

 

– Документ у целини је веома чудан, јер садржи албанске, српске и блискоисточне проблеме, као и Русију и Кину. На страници и по, толико је помешано да је тешко разазнати главне теме. Мислим да ће Доналд Трамп сада рећи гласачима о великим успесима у успостављању мира на Косову, о промовисању своје идеје о преносу амбасада у Израелу, о бризи о америчком капиталу, тврдиће да је помогао да се закључи споразум који је веома користан за Америку и који је Европа нису могли да се договоре преко 20 година. То је за њега најважније, а шта ће бити даље, њега није брига, чак и ако Европу због тога боли глава.

 

Многи аналитичари, посебно у Србији, сматрају да овај уговор није требало да буде потписан и да је корак ка признању Косова и Метохије. Изгледа да је признавање независности одложено, споразум садржи сумњиве тачке које се могу тумачити на различите начине. Али чини ми се да тај споразум нико никада неће испунити. Не постоје главне тачке које би говориле о односима Срба и Албанаца, Београда и Приштине, ниједна реч није речена о положају Срба на Косову и Метохији и о даљим корацима политичке интеракције. Трамп је, природно, испунио задатак који је себи поставио и одмах је послао цео овај преговарачки тим у Брисел. Већ тамо су настављени преговори по традиционалној шеми коју је Европска унија 20 година предлагала и Србији и Косову.

 

 

– Не бих сада о завршној фази. Александар Вучић успео је из Вашингтона да изјави целој Србији да неће бити признања независности Косова и да је успео да уклони десету клаузулу, која се односи на узајамно признавање, из уговора. Стога ће у Бриселу сада бити тешко вратити се на ову тему. Започеће само сондирање тла, идентификујући теме које су важне за разматрање. Чини ми се да ће се преговори полако наставити док се притисак на Србију поново не повећа, као што је био раније, и док им се не нареди да брзо изврше оно што диктирају или Вашингтон или Брисел. Чини нам се да Вашингтон неко време неће обраћати пажњу ни на Србију ни на Косово, пребацујући задатак наставка разговора на Брисел.

 

 

– Да одлука која ће бити донета на крају бриселских преговора не буде једина одлука председника Вучића, Србији је потребан јак преговарачки тим, врхунски стручњаци за сва питања. Велику пажњу треба посветити положају српског становништва на Косову и Метохији – не само стварању Заједнице српских општина, већ и статусу српских храмова и манастира. Неопходно је разговарати о очувању културних вредности, о могућности да деца уче у српским школама и уче српски језик, о повезаности српског становништва региона са Србијом, о отвореним границама, о статусу универзитета, о српским пасошима за Србе у региону. Постоји мноштво питања о којима треба разговарати.

 

Али ако говоримо о томе колико је направљен корак ка независности, онда он није учињен сада, већ 2013. године, када је потписан Бриселски уговор. Био је то огроман скок ка независности за Косово, а сада је остао само мали корак. Тада је створена граница између Србије и Косова, а сада чак ни председник Србије не може да дође на територију „свог“ јужног региона без дозволе косовских власти. Ово је био главни корак који је Албанце уверио да су независни.

 

Мислим да ће Србија постепено бити истиснута, а Вучић ће пристати на независност региона. Али да ли ће то бити за годину или две – видећемо. Ако се одуговлачи са овим питањем, Запад ће га лако заменити. Европа и Сједињене Државе имају богато искуство – ако председник не уради оно што му се каже, онда се једноставно промени.

 

 

– Тешко је рећи да ли се руководство Србије одлучило на овај корак, свесно или несвесно. Заиста желим да верујем да је то несвесно, да Вучић није имао времена да схвати, читајући на енглеском, како да протумачи сваку тачку и колико је то важно за Србију. На пример, да ли је неопходно градити путеве за Албанце, зашто дозволити узајамно признавање Израела и Косова, ако је раније уложено толико напора да појединачне државе опозову признање? Колико је важна ревизија зависности Србије од руског гаса?

 

Волела бих да верујем да Вучић схвата једну неспорну чињеницу – ниједан политичар у Србији неће моћи да остане на власти ако квари односе са Русијом. Народ ово не прихвата. Стога ће, бар споља, Вучић одржавати оне пријатељске односе које је било тешко развити последњих деценија.

Русија је спремна да помогне Србији и увек помаже, посебно у Савету безбедности УН, али до одређене мере. Све док само руководство Србије не промени свој став према решењу косовског питања.

 

 

– Москва је увек говорила да подржава Србију све док сама Србија другачије не реши то питање. Али ова одлука треба да буде у интересу свих народа, и Србије и Косова. Уместо Србије, Русија не може да решава питања очувања српске територије, односи са европским организацијама, са Сједињеним Државама, брину о интересима Србије ако то не учини и сама Србија. Москва има свој став о Косову – ми се придржавамо Резолуције 1244 и не признајемо независност аутономне српске покрајине. Али, чим Србија одустане од ове резолуције, чим званично призна независност Косова у било ком облику, Русија неће имати разлога да је не подржи.

 

 

– Што се тиче Републике Српске, она је на другачији начин изградила своје односе са Русијом, САД-ом, Западом, јер, и не смемо то заборавити, Република Српска није независна држава, иако томе тежи. Многе одлуке парламента, владе и председника Републике Српске усаглашене су са Москвом и служе само у корист српског народа у Републици. Ситуација у Србији је за њих важна, али недовољна да изгубе курс – закључује Јелена Гускова.