Прочитај ми чланак
С обзиром на то да смо за мање од две године два пута имали парламентарне изборе и – рачунајући и реконструкцију – чак три владе, прилично бесмислено делује флоскула о сто дана „поштеде за нову владу”, на коју се, иначе, радо позивају они који владу и власт ионако никада не критикују.
Уосталом, ако бисмо сабрали све поштеде, испало би да власт не би требало критиковати најмање триста дана током ових двадесетак месеци.
На страну то што ова влада и није суштински нова, нити кадровски, нити политички. Њен кључни човек ће поново – само сада и формално – бити Александар Вучић (као што је био и у претходној), и у њој ће на челу кључних ресора бити Ивица Дачић, Расим Љајић, Зорана Михајловић, Лазар Крстић, Александар Антић и Александар Вулин. У погледу концепције, поготово, нема веће промене, осим што ће неолиберални економско-политички курс бити још јаснији и отворенији. Главни спољнополитички ослонци и оријентири остају Брисел, Берлин и Вашингтон (док ће Москва, као и до сада, вероватно успети да заштити своје стратешке енергетске интересе).
У оваквим приликама уобичајено је позабавити се биографијама и личностима нових министара. Али персонални састав, личност, способности и квалификације нових министара прилично су небитни у ситуацији када ће један човек одлучивати практично о свему – не рачунајући оно о чему одлучују страни саветници и амбасадори. Другим речима, биће то влада Александра Вучића и Светске банке (односно ММФ-а) и једино ће од та два фактора зависити.
Неки од министара потпуно су непознати, неки познати само као партијски апаратчици, али има и оних који су заиста афирмисани у својој струци. Три министра долазе из глобалних финансијских институција. С тим што су Душан Вујовић и Кори Удовички солидно котирани професионалци империје (он је, обратите пажњу, поред осталог, био „дугогодишњи представник Светске банке у Украјини”, а она од 1993. до 2001. у ММФ-у „радила на проблемима монетарног сектора Мозамбика и Зимбабвеа” – што их је ваљда препоручило за садашње функције). Док је у звезде ковани Лазар Крстић апсолутни почетник, без довољно искуства и знања за посао који номинално обавља.
Али и независно од персоналних решења, јасно је да ће влада спроводити неолибералну политику кресања плата и пензија (оно прво одмах, а друго, како је речено у експозеу, касније, „ако се баш мора”, а мораће се) и да ће ићи на отпуштање радника из државног сектора (у који, претходних месеци, ни ова власт није пропустила прилику да „угура” неколико десетина хиљада свежих партијских кадрова).
И, као круна свега, следи „распродаја породичног сребра”, то јест преосталих државних ресурса (на првом месту „Телекома”, па и делова ЕПС-а), не би ли се тако обезбедио новац за опстанак власти и испунила дата обећања. Али не обећања дата бирачима, него онима који су дозволили расписивање ванредних избора и ову концентрацију власти.
Нема ту превише места за чуђење и изненађење. То су, мање-више, све стари захтеви Светске банке и ММФ-а, само што некадашњи СПС и некадашњи напредњаци (радикали) за то нису хтели ни да чују.
О (не)озбиљности читаве приче доста говори чињеница да су за мање од две године промењена три министра војске (Вучић, Небојша Родић, Братислав Гашић), три министра пољопривреде (Горан Кнежевић, Драган Гламочић, Снежана Богосављевић Бошковић) и три министра економије (Млађан Динкић, Саша Радуловић, Душан Вујовић), да поменем само најважније ресоре и најдрастичније случајеве. Шта нам то казује? Оно што је очигледно – указује на одсуство јасног концепта, тешку импровизацију и лошу кадровску политику главног селектора.
Бранитељи „лика и дела” ће то, наравно, звати „принципом одговорности” и смењивости кадрова, али је из авиона јасно да је реч о кадровском лутању. Другим речима, или Вучић (СНС) нема довољно добрих кадрова за важна места, па се исти, такорећи, „хватају ласом”, без довољно промишљања и провере, или пак кадрова има, али он не уме да их препозна и начини селекцију.
Такође, и долазак и одлазак Драгана Гламочића из министарства пољопривреде је поприлична мистерија, поготово што је и његова садашња наследница ту, изгледа, улетела у последњи час. А занимљива је и „рокада” Зоране Михајловић и Александра Антића, то јест трампа ресора енергетике и саобраћаја између напредњака и социјалиста.
И коначно, једна ствар на коју je мало ко обратио пажњу, а која може бити прилично индикативна. Српска влада је до 2012. имала министра и Министарство за Косово и Метохију. Потом, само министра задуженог за Косово, без посебног министарства. А сада нема ни министарства за КиМ, нити за то задуженог министра. При чему је бивши министар задужен за Косово Александар Вулин „прекомандован” на место министра за рад, запошљавање и социјална питања. Па се намеће питање да ли се то од Вулина очекује да и социјалне проблеме решава једнако тако добро и ефикасно као што је „решио” и проблем Срба на северу Косова?
(Политика)
