Поред нове политичке ситуације настале победом Сиризе у Грчкој, постоје и додатни проблеми који потресају Евроску унију, а тичу се Француске, Немачке, Велике Британије, али и мањих чланица као што су Мађарска, Словачка, Чешка,Словенија.

Када кажем да је реч о проблемима, онда мислим из угла опстанка ЕУ. И сви ће се они заоштрити и убрзати у овој години. Кренимо редом.

Југ ЕУ

Победа Сиризе на велика врата поставља серију питања,која далеко превазилазе границе Грчке , на које ЕУ нема рационалан и истовремено за грађане прихватљив одговор:

О АУТОРУ

Бранко Павловић је адвокат.
Био је народни посланик у Скупштини Србије и  одборник града Београда.
По политичком убеђењу Павловић је најближи левим социјал-демократама, са снажним ослонцем на националну државу без које развој у Србији није могућ.

1. докле више примена мера штедње?,

2. шта је сврха тих мера?,

3. зашто се упорно и у огромној мери фаворизују банке?,

4. да ли грађани на изборима уопште могу да о било чему одлучују, а да је то од суштинске важности или је све само фарса?,

5. шта значи заједништво ако нема солидарности?,

6. зашто се не стане на пут страховитом раслојавању друштава, на оне малобројне који су све више богати и све већи број осталих грађана који су све сиромашни?,

7. како је могуће да у самим врховима моћи, пре свега финансијским , нико не одговара за масовно кршење закона и финансијске штете које се мере хиљадама милијарди евра?

Беспоговорност коју ЕУ захтева од Грчке, у односу на захтеве које јој диктира, не произлази из природе проблема које се не може решити другачије, него управо из тога што су стварни одговори на постављења питања такви да се не смеју никако разоткрити. Свака озбиљна расправа би, пре или касније, до тих одговора дошла и зато расправе не сме бити. Замисли те када би грађаи ЕУ чули:

– штедеће се док се на име дугова не преузму сви витални ресурси дужника,

– само је банкарски интерес оно што ефективно штити ЕУ,

-не могу грађани да одлучују о битним питањима на изборима,

– нема никакве солидарности унутар ЕУ- постоји ексклузивни клуб моћних, па онда оних којима се дозвољава да понекад привире у њега, па следећи у коме су батлери, па онај који се састоји од кадидата за батлере, па провинција која ни не зна где је клуб, па тешка провинција, па Хрватска,Румунија и Бугарска, а онда долази рангирање кандидата, међу којима је „ у самом врху“ ту одмах иза Црне Горе, Србија, којој се наравно сви диве, а у паузи дивљења јој завиде јер има Вучића за председника владе.

Сви одлучујући фактори у ЕУ, не само да не раде ништа на смањењу јаза између сиромашних и богатих, него заоштравају ствари тако што своју политику до те мере подређују финансијским врховима да то директно погађа и друге богате у реалном сектору привреде.

Потпуна, али дословно потпуна неодговорност финансијских олигарха на западу, па и у ЕУ, је бруталан доказ да закон ,не да није исти за све (он то никада реално и није), него су врхови моћи отворено изнад и изван закона.

Проблеми су тако велики да се победом Сиризе више не могу гурнути под тепих. Није више реч о „лешу у орману“, него о масовним финансијским горбницама и сва изговорена питања у демократизованој Грчкој струје Европом и нарочито плодно тле имају у Италији, Шпанији, Португалу и Кипру.

Југ се диже и тражи одговоре. То је 120 милиона људи. Тешко да ће „ултиматум“ Грчкој бити одговор који ће их задовољити. Пре се чини како ће надолазећа репресија ЕУ према Грчкој само довести цео процес до експлозије.

Велики у ЕУ

Француска, највећим делом сасвим независно од победе Сиризе, има лепезу својих проблема који је доводе до преиспитивања положаја Француске и у еврозони и у ЕУ. Француска има структурне економске проблеме значајних размере и веома компликованих за решавање ( све ово говорим у односу на Немачку).

У Француској је око 40% грађана на парламентарним изборима гласало за партије које су евроскептичне, а сада постоји наравно додатни аргумент „ ако могу Грци, ваљда можемо и ми Французи да узмено ствар у своје руке“.

Постоји значајна тензија на верској основи. Постоји тензија на реалцији имигранти- „староседеоци“.

И да нема спољних узрока, унутрашњи односи у Француској су такви да сами за себе могу да сруше еврозону.

Чињеница је да ће штамапње пара које је предузела Европска централна банка и политика обарања вредности евра помоћи посусталој привреди Француске и вероватно довести до смањења незапослености (код Вучића је то 7% одмах без било каквих мера, а код њих можда 2% за годину дана), али све је то недовољно за смиривање укупних политичких односа.

Немачка је себе довела у тешку ситуацију одлуком да следи САД у политици према Русији, поводом Украине.

Без обзира што ће мере које су примењене крајем 2014.довести до ублажавања економских штета насталих заоштравањем односа са Русијом, то за реална сектор привреде није утеха, зато што они знају да не могу на средњи рок на тим основама да задрже конкуренцију и не могу рално да надокнаде губитак тако значајног тржишта какво је Руско.

Поред тога, све што су Немци постигли штедећи и инвестирајући готово 20 година, други ће делимично надокнадити штампањем пара. Тешко ће то бирач у Немачкој прихватити.

Нарастајуће политичке тензије унутар Немачке, само су ехо тешких сукоба између привредних структура и владајућих политичких групација. Томе треба додати и нужно подизање питања положаја нације, на тим истим основама.

Кратко додатно објашњење. Проблем „јефтиног евра“ је у томе што је онда за инвеститоре који располажу доларима идеална прилика да све што је добро у еврозони купе. То даље значи да се стратешке компаније морају бранити интервенциојм државе, што ствара незадовољство код свих који су без такве заштите. Оно што је међутим највећи удраца је одлив мозгова. Плате у доларима одједном постају 20% веће и зато се, нити може дуго остати у зони јефтиног евра, нити сме додатно смањивати његова вредност.

Једном изгубљена памет је најгоре што се може Француској и Немачкој (наравно и било коме другом) догодити и зато се са применом тих мера мора бити додатно опрезан. Наравно, истовремено ове мере, то је нешто што се оправдано редовно истиче, подстичу неодговорно понашање, нарочито банака, па то сада остављам по страни претпостављајући да већина читлац то већ има у виду.

У Британији је проблем у томе што су они испуцали цео арсенал мера и привремено добили задовољавајуће резултате, али су у међувремену тензије нарасле толико да је било нужно фалсификовати резултате референдума у Шкотској и обећати уставне промене целе државне структуре, на једној страни, а на другој су веома ојачали захтеви за излазак из ЕУ. У тој ситуацији, да би однели победу, владајаћи конзервативци сами морају да све више постављају питање оправданости останка британије у ЕУ и на тај начин додатно дискредитују саму ЕУ.

Мали у ЕУ

Орбан у Мађарској најбоље показује стварни положај провинције у ЕУ. Све што смисли као меру за развој Мађарске и напредак Мађара је забрањено правилима ЕУ. Пошто он има велику подршку управо због тога што жели да Мађарима буде боље, политика коју води, како би ту подршку задржао, нужно га окреће стратешким противницима ЕУ-Кини и Русији. А када на тој основи договори нешто што је за Мађарску добро, као нуклеарне електране са Русијом, онда следи брутална забрана договореног из Брисела.

Та тензија, између нација потпуно блокираног развоја и врхова ЕУ ће убзано расти. Захтеви према центру ће бити све оштрији, бројнији и већи. Ако се томе придруже грађани Румуније и Бугарске ( рушењем садашњих политичких гарнитура на власти) онда је то групација од око 70 милиона људи.

Када свему овоме додамо страховите спољне утицаје: САД ( мада је спорно да ли је у случају Америке реч о спољњем утицају или о њиховим распоређеним људима унутар инситиуција ЕУ и држава чланица), Русије и Кине, али и Турске и арапских земаља, онда је слика проблема који се сви до једног укрштају у овој годину у ЕУ, још моного сложенија, тежа и тешко решива.

Неколико ствари се чини сасвим извесним:

а) Европска унија, онкава какву је познајемо данас, не може преживети ову годину,

б) Европска унија не може неким контролисаним процесом прећи у следећу фазу, типа „ да, то ће бити ЕУ са две или три брзине“ и сличним опсенама,

в) садашњи систем је неуправљив и зато неодржив,

г) нужно је јачање националних држава и у том контексту повратак изворном значењу демократије,

д) распад еврозоне се чини вероватнијим од њеног опстанка,

ђ) опстанка ЕУ се пре може обезбедити враћањем на „царинску унију“ , а сваки успех даљих интеграција у смислу заједничке фискалне политике и ефективне централизоване контроле финансијског сектора замислив је ( дакле уопште не тврдим да је и остварив) само на основу суштинске фашизације ЕУ.

Управо због ових и оволиких унутрашњих проблема ЕУ је вест, да је Исланд одустао од кандидатуре за улазак у ЕУ, ударна у свим светским медијима. Да је ЕУ, са преко 800 милиона становника иоле стабилна, не би имало никаквог значаја да ли 450 хиљада Исланђана жели, или не жели да им се прикључе.

А Србија? Слично као и ЕУ: онкава какву је познајемо данас не може преживети ову годину.

(НСПМ)

Ознаке: Грчка, ЕУ, Мађарска, Словачка