Pročitaj mi članakDok je prvih dana septembra meseca ove 2022. godine, ispijao na desetine čaša različitih vina na beogradskom Sajmu, odlazeći samodržac Aleksandar Vučić, istovremeno je možda nešto i slavio. Naime, prema reakcijama vodećih svetskih novinskih agencija, ponašanju pojedinih zapadnih diplomata i upornom ćutanju nevladinog sektora, izvesno je da predsednik Srpske napredne stranke beži iz kuće koju je skućio.
Као што је Нерон запалио Рим, и Вучић се спрема да напусти СНС без образложења и остави згариште иза себе. Намеран је чак да је и не напусти званично. Само да је „заборави“ и маргинализује. У току су његове припреме за оснивање клуба или покрета под именом „Пристојна и нормална Србија“ или слично томе. Беже из СНС и виђенији чланови, поучени падом претходних владара. У СНС више нико не верује. Где ће се раселити маса већа од пола милиона чланова?
Бивши француски обавештајац, Арно Данжан, наводно велики пријатељ Србије јер је и српски зет, „измислио“ је политички успон Александра Вучића, а узгред исписивао детаљно његов психолошки профил и дао га на „разматрање“ колегама из „савезничких служби“ које су му са разлогом увек веровале.
Овако би требао да гласи почетак још ненаписане биографије сулудог српског диктатора, који није ни сањао да ће једног дана добити плебисцитарну подршку свих српских непријатеља, на послу растурања државе и њених институција.
Први сусрет Вучића и Данжана, десио се у Земуну, у седишту Српске радикалне странке. Други, трећи, четврти и сви остали сусрети њих двојице, дешавали су се у Белгији (Брисел), Канади (Халифаx) и на многим другим местима (највише их је било 2008. године). Господин Данжан је 2008. године у Паризу, на већ много пута описаном месту (славни Хотел „Риц“), сковао план за демонтажу Српске радикалне странке, и формирање нове странке (СНС) са Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Сагласна је била и Руска федерација.
Може се рећи и овако: на наговор тадашњег Тадићевог координатора свих служби безбедности Србије и поменутог шефа Тадићевог кабинета, Миодрага Ракића, Вучић је одлучио да се одвоји од Шешеља те уз помоћ новца „дуванске мафије“, формира своју партију, којом ће једног дана преузети сву власт у Србији.
Чињеница је да је Вучић три недеље био код Шешеља „на чекању“, да види хоће ли га његов идол поставити за потпредседника странке. Кад је неко други добио ту улогу, тек тада се прикључио већ одбеглом Томиславу Николићу.
Све изван ових чињеница је за расправу, дописивање нових детаља и разноврсна тумачења.
След догађаја након већ описаних, као и њихови актери током скоро једанаест година, довели су садашњег диктатора поново пред врата новог почетка. Он ће та врата отворити, али ће кроз њих неко други проћи. Његов крај је неминован. Као што су му спремали 2008. године успон, тако му данас спремају „падобран“, да се приземљи. Био је и остао пион западних служби, а људи попут Арноа Данжана, његови „жиранти“ у свету такозваних дубоких држава и тајне дипломатије.
Самодржац Александар Вучић, још увек, макар формално, влада Србијом, али не више и својом странком (СНС). Гласови из дубине ове неартикулисане организације, већ знају да ће их њихов „шеф“ оставити, да ће ускоро формирати један „неполитички“ покрет и стати на његово чело. Српску напредну странку оставиће на управљање онима који још верују у њу. Званично је неће напустити, али се њоме више неће бавити он, него неко кога он (или „страни фактор“) одреди.
Наиме, последњих неколико недеља, самозвани „вођа“ најављује оснивање новог политичког блока „пристојне и нормалне Србије“, који ће наводно бити и грађански и национални (?!) Мада већ десет година повремено најављује свој одлазак из СНС, овај пут је потпуно спреман да оде и расформира чудовишну племенску организацију са преко 700 хиљада чланова (како тврде и званични подаци).
Англо-америчке обавештајне службе опет раде оно што су радиле и кад је требало „омекшати“ Шешељеве радикале, увући их у нову странку са „разблаженим“ националним програмом. У странку без идеологије, странку лудака и манијака, ситних и крупних лопова, хохштаплера и превараната, али и странку презрених и одбачених, бивших ратних прогнаника, али и оних који су били жртве пљачкашке транзиције.
За деструкцију Српске напредне странке, њен очигледни распад и Вучићево бекство из ње (али и бекство неких истакнутих чланова из већих градских средина које је већ почело), сазнао је и британски ББЦ, па су на све начине покушали да сазнају шта се дешава „иза врата“. Тако су недавно из Лондона послали молбу шефици Информативне службе СНС Владанки Маловић да помогне у проналажењу саговорника на ову тему, а она је најпре затражила додатно време, да би после једног дана рекла: „Нико није заинтересован!“.
Ни у директним контактима са највишим функционерима СНС није било спремних да говоре о странци чији су чланови. Влада мук и чека се шта ће подивљали А. Вучић следеће да уради.
У међувремену, не мирује ни амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, који би на чело „напуштене“ Српске напредне странке, радо видео Небојшу Стефановића, коме чак и неки амерички медији повремено „дају глас“. Наиме, постоји веровање (не само у српским него и у страним политичким кулоарима) да Стефановић има велику подршку Сједињених Америчких Држава.
Истовремено, тврди се да озбиљну помоћ Стефановићу даје и Велика Британија, чији је доскорасњи министар одбране Бен Волас, посетио Србију прошле године (била је то у историји српско британских односа прва званична посета министра одбране Уједињеног Краљевства овој балканској држави) и том приликом са Небојшом Стефановићем потписао аранжман о унапређењу сарадње у области одбране.
Стефановић је у узвратну званичну посету Лондону ишао у јануару ове 2022. године, и осим са Воласом званично се сусрео са изаслаником британске владе за Западни Балкан Стјуартом Пичом, председавајућим Комитета за одбрану британског парламента Елвудом Тобајасом и председавајућим Парламентарне групе за Србију Доњег дома Ендрујом Бриџином. Овакав „пријем“ прилично јр затекао и Александра Вучића. Несумњиво да је дуга рука англоамеричке дипломатско обавештајне службе ставила до знања српском диктатору, да ће да заштити „осумњиченог“ Стефановића.
Није немогуће да ће Запад подржати опстанак СНС након формирања Вучићевог новог „блока“, „клуба“ или нечег трећег, након напуштања СНС. А, такође, не би било изненађење да подрже (поставе) и Небојшу Стефановића на челу те напуштене странке.
Да ли је то изводљиво у околностима кад је СНС једна контаминирана, токсична странка, опасна за свакога ко заседне на њено чело након Вучића
Како званичне бројке кажу, у ту и такву странку, без идеологије и јасних политичких циљева (осим голе власти пљачке) ушло је за десет година више од пола милиона људи. У то криминално гнездо, услелило се сво друштвено и социјално дно, али и сва лоповска „елита“. Они сиромашни ушли су заведени обећањима о бољем животу, углавном због посла, пара, а милионери са идејом да се још више обогате, „талећи“ се са владајућим режимом.
Тако корумпирана, ова армија крвожедних, задојена мржњом према свему што личи на пристојно, школовано, „на туђе“, данас је спремна, на „вођин“ позив, да инсценира и грађански рат у случају да он и његов режим буду угрожени. У питању је и одбрана барем 300 хиљада радних места, махом „државног посла“.
Мафија која се придружила Вучићевом „пројекту“, одрадила је своје: узели су милијарде евра кроз масовну градњу прескупих пословно тржних и стамбених комплекса, извршили су библијску отимачину шума, руда, присвојили хидро енергетски комплекс, али и сва друга природна богатстава Србије. Више од 30 хиљада разних „подизвођача радова“ из те странке, за десет година се обогатило до граница лудила. Рођена је нова класа лажних патриота, спремних да оружјем бране опљачкано.
Тако је дошло до тога да Српска напредна странка, као „политичко крило“ ове мафије, више није потребна ни Вучићевим криминалцима, ни његовом приватним клану. Остала је повелика дружина верских фанатика и отворених клерофашиста које је Вучић подмуклом политиком држао у странци као „патриотску снагу“. Сад су му се и они отели. И неће са задржати на литијама због геј параде, него ће ускоро кренути на њега, као и његова разуларена мафија са стадиона. Јер за ту забаву више нема пара. Неко други већ данас држи тај друштвени талог под командом.
Вучић, наравно, схвата да је дошао крајњи час за бекство из брлога које је направио, уз свесрдну помоћ англоамеричке обавештајне заједнице. Та иста заједница сада интензивно ради на демонтажи Српске напредне странке, прави Вучићу „одступницу“ у виду нове организације коју је самодржац назвао „Пристојна и нормална Србија“. Спрема се напредњачки „Ротари клуб“ нека врста новог „ЈУЛ“.а као што је био некадашњи „ЈУЛ“ Мирјане Марковић. Биће то Дирекција из ње ће слати Директиве. Биће то златни ковчег дизајниран за свечану сахрану његовог режима.
Српска напредна странка у врло брзом року, пред наступајућим догађајима, биће разбијена на фракције и на неке нове, „краткорочне“ странке. Једноставније речено, убрзо ће престати да постоји.
Дресирано да има „вођу“, чланство садашњег СНС неће чекати. Много ће потражити нова страначка „склоништа“, али их неће наћи. Златно доба „прелетања“ прохујало је са Вучићевим криминалним пројектом.
Поменути самодржац убрзано спрема „статут“ нове организације, покрета, неке врсте отуђене „заједнице“ мултимилионера, бивших угледних спортиста, групе интелектуалаца „без портфеља“, без морала и без образа, који ће се представљати као „сенат“ или слично томе, али све под паролом „Нормална Србија“. Они „ненормални“, са дна Српске напредне странке, привремено ће остати у Скупштини Србије, да буду гласачка машина.
Ево како сам Вучић описује будућност свога последњег лудачког пројекта: „Важно ће бити да формирамо блок нормалности и пристојности – Српски блок. Не мислим национално већ и грађански и национално и блок пристојности који ће да се супротстави и једнима и другима“ .
Унутрашња борба А. Вучића, очигледно постаје све драматичнија: један део њега, онај слабији, очигледно тежи нормалности и пристојности. Онај јачи део њега, радије гази све пред собом примитивним, агресивним, хулиганским и букачким методама.
Да би се разумеле размере Вучићевог пакла, треба се осврнути на његове „ране радове“ које је описао и некадашњи члан Председништва Српске напредне странке, те посланик у Скупштини Србије, покојни адвокат Владимир Цвијан, након што је (децембра сада давне 2013. године) дао оставку на све партијске функције и затражио да га избришу из списка чланова.
У отвореном писму Председништву СНС и лидеру Александру Вучићу, Цвијан објашњава да се у ту партију учланио јер је веровао у програм и идеју да никада више неће један човек владати Србијом, а управо то се десило.
Цвијан је у том „отвореном писмо“ рекао и ово: „…Уместо тога, добили смо странку која у већини градова има по више разједињених одбора, смењени су или по хитном проступку избачени из СНС сви који су се успротивили вољи једног човека. У кампањи смо много тога обећали и скоро ништа нисмо испунили“…
Цвијан у писму наводи више обећања која је СНС давала у предизборној кампањи и која нису испуњена, а међу њима и, уместо слободе медија, „повратак у деведесете, затварање медија и потпуну медијску блокаду и сатанизацију“.
„Обећали смо фер изборе – добили смо батинаше, црне џипове, куповину гласова и све друго што смо видели деведесетих… Обећали смо слободно правосуђе и фер суђења – добили смо монтиране судске поступке против свакога ко другачије мисли, прогон опозиције и намештена хапшења“, писао је Цвијан.
Обећали смо, наглашавао је, да ће свако ко је храбар имати своје заслужено место у Србији, а „а добили смо председника СНС који се плаши, прети свакоме ко другачије мисли и прогони мене, моје сараднике, симпатизере и саветнике“.
Већ тада, у самом почетку Вучићевих болесних амбиција, Цвијан је говорио да „СНС нема будућност а многи симпатизери, искрени чланови и гласачи препознаће потребу стварања нове снаге…И увек сам спреман да своја мишљења и идеје супротставим Вучићу пред најширим аудиторијумом – ако он то сме…Ускоро ће бити крај самовоље једног човека“, написао је 2013. године Цвијан на свом Тwитер налогу.
Годину дана касније, један локални одборник Српске напредне странке, извесни Саша Вукашиновић из Шапца, демонстративно је напустио Вучићеву приватну странку, тачније одборнички клуб СНС у Скупштини града Шапца, јер му нису, како су обећали, запослили сина. Медији су тада пренели дословно његову изјаву где поменути Вукашиновић каже да се на овај корак одлучио јер нису поштовани договори које је имао са СНС кад је као одборник УРС-а прешао у ову странку. А, договор је био овакав: „…Обећали су ми посао за дете, ништа нису учинили. Рекао сам им да ћу му ја давати плату, само да негде ради, да створи навику, али ништа. На крају сам из тог договора извукао дебљи крај, што је довело до тога да сам пред разводом. Нисам једини, многима су свашта обећали и ништа нису испунили!“
Огорчен на странку у коју се учланио и на лажна обећања на која је насео, тадашњи СНС одборник у Шапцу, врло прецизно је описао и „психологију“ Вучићеве хорде, па је у наставку овако говорио: „…Шабачки огранак СНС не функционише како би требало. Не зна се ко шта ради, свакодневне су свађе, трвења. Имамо петочлано повереништво, а повереници међусобно не говоре. Више од пет месеци нисмо у стању да конституиштемо градски одбор, а неће ни бити оформљен уз овакав хаос у којем се налази“.
Осам година након овог првог таласа разочараних у СНС, данас, 2022., и даље трају исто таква трвења, свађе, поделе и битка за поделу страначког плена. На стотине оваквих прича говоре о отвореној корупцији, о страначкој мафији, о политичком и сваком другом криминалу. Све до недавно, Вучић је редове те своје неартикулисане организације попуњавао људима без занимања или онима који су имали неко знање и образовање али су били без посла. И њима је све обећавао, а само малом делу њих је успело да „наплате потраживања“.
Познато је да Александар Вучић, Војислав Шешељ и Томислав Николић, као некадашње перјанице Српске радикалне странке, никада ни динар свог новца нису уложили у ту странку. Касније Вучић и Николић у Српску напредну странку такође нису уложили ниједан цент. То су у време целовите СРС радили фондови некадашње Државне безбедности, затим разни спонзори, „пријатељи странке“, па касније, кад је СНС „порасла“, и криминалне банде, тајкуни и слична „елита“. Примера има много, али је сведочење Драгана Илића, познатијег као „Лимар“, више него инспиративно за даље трагање о „намицању средстава“ у џепове Вучића и његових ближњих. Наиме, према Илићевој изјави пред једним београдским новинаром, Филип Кораћ, тај никада осуђен, па чак ни оптужен, али означен у списима БИА и МУП-а као један од водећих криминалаца, заправо је финансирао Српску напредну странку (СНС)!
„Лимар“, који је био функционер СНС-а у подавалским селима на Вождовцу у Београду и председник Месне заједнице Бели Поток, приповедао је даље о томе, па је на питање једног београдског новинара, да ли је Филип Кораћ помагао СНС-у за изборе 2012. године, одговорио: „Јесте, помагао је доста, колико ја знам. И пре мене је помагао!“.
Осим људи „са оне стране закона“, о криминалном карактеру Српске напредне странке, говорио је и један од њених основача, историчар, Радош Љушић, непосредно пред смрт: „Добро познајем људе који су учествовали у оснивању странке, па кад погледам ко су данас посланици у парламенту, министри, председници општина, директори јавних предузећа и носиоци функција других државних установа, стичем утисак да је то један сасвим нови свет, нови људи, непознати и нама који смо странку стварали 2008. године“.
Љушић, као универзитетски професор, за живота се пар пута сусрео са ординарним криминалцима, батинашима и убицама, и то оним из Вучићеве најближе околине. О томе је причао у највећем поверењу двојици својих колега из САНУ. Један од њих, (М.Д.), дословно му је казао: „Шта си ти очекивао, да тамо буду колеге академици?“
Кад се коначно „освестио“ од својих идеолошких илузија, покојни Љушић је изјавио: „Моје учешће у формирању СНС је мој највећи животни промашај, у мноштву мојих личних неуспеха. Захвалан сам им што су ме уклонили из Председништва и ГО и измамили моју оставку у чланство странке.“
Било је још оваквих „Љушића“ у Српској напредној странци, много, али већина их није ту била из убеђења као покојни Радош. Та већина данас пландује у хладовини подебелих државних апанажа и синекура, па се и не жале. Већина њих пише повремено страначке памфлете, шири говор мржње на Вучићевим телевизијама, лажно приказују историјске догађаје, деле Србију на „другосрбијанце“ и оне који то нису, оптужују свакога ко друкчије мисли да је некакав „аутошовиниста“ и трују нацију на целовечерњим ТВ седељкама у тровачкој (е)мисији Вучићевог кловна, Миломира Марића.
А 1.
Сусједи о СНС
Да је Српска напредна странка већ „сироче“ од оца остављено, види се и према писању хрватског „тиска“, тачније загребачког „Национала“, у коме аутор каже између осталог и ово: „…Избор жене, лезбијке и још Хрватице поријеклом за његова мандатара требао би понајприје задовољити Запад и ударити коначни чавао у перцептивни ковчег некадашње Вучићеве биографије. У том лудилу, како су га назвали његови политички непријатељи у Србији, очигледно је да има система. Изузетно је то лукаво смишљен потез.
Управо с атрибутима Ане Брнабић који Вучићу користе да се на перцептивној равни он додвори (опет) Западу, она постаје и понајбољи мандатар или будући премијер, у његовим унутарњо-политичким циљевима стварања једног новог апсолутизма у Србији у којем он неће бити више премијер или само предсједник, него „Господар Вучић“, како је то можда, једном или више пута, зацртала његова нутарња политичка амбиција, док је пролазио београдском улицом која носи тај назив…Вучић зна да управо као жена, лезбијка и из обитељи старосједилаца с хрватског отока Крка, Ана Брнабић, никада не може створити политичку базу која би га угрозила, управо онако како је он угрозио и у мировину послао свог кључног политичког партнера Томислава Николића с којим је 2009. и створио партију која их је довела на власт…“
Бивши француски обавештајац, Арно Данжан, наводно велики пријатељ Србије јер је и српски зет, „измислио“ је политички успон Александра Вучића, а узгред исписивао детаљно његов психолошки профил и дао га на „разматрање“ колегама из „савезничких служби“ које су му са разлогом увек веровале.
Овако би требао да гласи почетак још ненаписане биографије сулудог српског диктатора, који није ни сањао да ће једног дана добити плебисцитарну подршку свих српских непријатеља, на послу растурања државе и њених институција.
Први сусрет Вучића и Данжана, десио се у Земуну, у седишту Српске радикалне странке. Други, трећи, четврти и сви остали сусрети њих двојице, дешавали су се у Белгији (Брисел), Канади (Халифаx) и на многим другим местима (највише их је било 2008. године). Господин Данжан је 2008. године у Паризу, на већ много пута описаном месту (славни Хотел „Риц“), сковао план за демонтажу Српске радикалне странке, и формирање нове странке (СНС) са Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Сагласна је била и Руска федерација, преко свога човека, Миодрага Ракића (покојни шеф кабинета Бориса Тадића).
Може се рећи и овако: на наговор тадашњег Тадићевог координатора свих служби безбедности Србије и поменутог шефа Тадићевог кабинета, Миодрага Ракића, Вучић је одлучио да се одвоји од Шешеља те уз помоћ новца „дуванске мафије“, формира своју партију, којом ће једног дана преузети сву власт у Србији.
Чињеница је да је Вучић три недеље био код Шешеља „на чекању“, да види хоће ли га његов идол поставити за потпредседника странке. Кад је неко други добио ту улогу, тек тада се прикључио већ одбеглом Томиславу Николићу.
Све изван ових чињеница је за расправу, дописивање нових детаља и разноврсна тумачења.
След догађаја након већ описаних, као и њихови актери током скоро једанаест година, довели су садашњег диктатора поново пред врата новог почетка. Он ће та врата отворити, али ће кроз њих неко други проћи. Његов крај је неминован. Као што су му спремали 2008. године успон, тако му данас спремају „падобран“, да се приземљи. Био је и остао пион западних служби, а људи попут Арноа Данжана, његови „жиранти“ у свету такозваних дубоких држава и тајне дипломатије.
Самодржац Александар Вучић, још увек, макар формално, влада Србијом, али не више и својом странком (СНС). Гласови из дубине ове неартикулисане организације, већ знају да ће их њихов „шеф“ оставити, да ће ускоро формирати један „неполитички“ покрет и стати на његово чело. Српску напредну странку оставиће на управљање онима који још верују у њу. Званично је неће напустити, али се њоме више неће бавити он, него неко кога он (или „страни фактор“) одреди.
Наиме, последњих неколико недеља, самозвани „вођа“ најављује оснивање новог политичког блока „пристојне и нормалне Србије“, који ће наводно бити и грађански и национални (?!) Мада већ десет година повремено најављује свој одлазак из СНС, овај пут је потпуно спреман да оде и расформира чудовишну племенску организацију са преко 700 хиљада чланова (како тврде и званични подаци).
Англо-америчке обавештајне службе опет раде оно што су радиле и кад је требало „омекшати“ Шешељеве радикале, увући их у нову странку са „разблаженим“ националним програмом. У странку без идеологије, странку лудака и манијака, ситних и крупних лопова, хохштаплера и превараната, али и странку презрених и одбачених, бивших ратних прогнаника, али и оних који су били жртве пљачкашке транзиције.
За деструкцију Српске напредне странке, њен очигледни распад и Вучићево бекство из ње (али и бекство неких истакнутих чланова из већих градских средина које је већ почело), сазнао је и британски ББЦ, па су на све начине покушали да сазнају шта се дешава „иза врата“. Тако су недавно из Лондона послали молбу шефици Информативне службе СНС Владанки Маловић да помогне у проналажењу саговорника на ову тему, а она је најпре затражила додатно време, да би после једног дана рекла: „Нико није заинтересован!“.
Ни у директним контактима са највишим функционерима СНС није било спремних да говоре о странци чији су чланови. Влада мук и чека се шта ће подивљали А. Вучић следеће да уради.
У међувремену, не мирује ни амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, који би на чело „напуштене“ Српске напредне странке, радо видео Небојшу Стефановића, коме чак и неки амерички медији повремено „дају глас“. Наиме, постоји веровање (не само у српским него и у страним политичким кулоарима) да Стефановић има велику подршку Сједињених Америчких Држава.
Истовремено, тврди се да озбиљну помоћ Стефановићу даје и Велика Британија, чији је доскорасњи министар одбране Бен Волас, посетио Србију прошле године (била је то у историји српско британских односа прва званична посета министра одбране Уједињеног Краљевства овој балканској држави) и том приликом са Небојшом Стефановићем потписао аранжман о унапређењу сарадње у области одбране.
Стефановић је у узвратну званичну посету Лондону ишао у јануару ове 2022. године, и осим са Воласом званично се сусрео са изаслаником британске владе за Западни Балкан Стјуартом Пичом, председавајућим Комитета за одбрану британског парламента Елвудом Тобајасом и председавајућим Парламентарне групе за Србију Доњег дома Ендрујом Бриџином. Овакав „пријем“ прилично јр затекао и Александра Вучића. Несумњиво да је дуга рука англоамеричке дипломатско обавештајне службе ставила до знања српском диктатору, да ће да заштити „осумњиченог“ Стефановића.
Није немогуће да ће Запад подржати опстанак СНС након формирања Вучићевог новог „блока“, „клуба“ или нечег трећег, након напуштања СНС. А, такође, не би било изненађење да подрже (поставе) и Небојшу Стефановића на челу те напуштене странке.
Да ли је то изводљиво у околностима кад је СНС једна контаминирана, токсична странка, опасна за свакога ко заседне на њено чело након Вучића
Како званичне бројке кажу, у ту и такву странку, без идеологије и јасних политичких циљева (осим голе власти пљачке) ушло је за десет година више од пола милиона људи. У то криминално гнездо, услелило се сво друштвено и социјално дно, али и сва лоповска „елита“. Они сиромашни ушли су заведени обећањима о бољем животу, углавном због посла, пара, а милионери са идејом да се још више обогате, „талећи“ се са владајућим режимом.
Тако корумпирана, ова армија крвожедних, задојена мржњом према свему што личи на пристојно, школовано, „на туђе“, данас је спремна, на „вођин“ позив, да инсценира и грађански рат у случају да он и његов режим буду угрожени. У питању је и одбрана барем 300 хиљада радних места, махом „државног посла“.
Мафија која се придружила Вучићевом „пројекту“, одрадила је своје: узели су милијарде евра кроз масовну градњу прескупих пословно тржних и стамбених комплекса, извршили су библијску отимачину шума, руда, присвојили хидро енергетски комплекс, али и сва друга природна богатстава Србије. Више од 30 хиљада разних „подизвођача радова“ из те странке, за десет година се обогатило до граница лудила. Рођена је нова класа лажних патриота, спремних да оружјем бране опљачкано.
Тако је дошло до тога да Српска напредна странка, као „политичко крило“ ове мафије, више није потребна ни Вучићевим криминалцима, ни његовом приватним клану. Остала је повелика дружина верских фанатика и отворених клерофашиста које је Вучић подмуклом политиком држао у странци као „патриотску снагу“. Сад су му се и они отели. И неће са задржати на литијама због геј параде, него ће ускоро кренути на њега, као и његова разуларена мафија са стадиона. Јер за ту забаву више нема пара. Неко други већ данас држи тај друштвени талог под командом.
Вучић, наравно, схвата да је дошао крајњи час за бекство из брлога које је направио, уз свесрдну помоћ англоамеричке обавештајне заједнице. Та иста заједница сада интензивно ради на демонтажи Српске напредне странке, прави Вучићу „одступницу“ у виду нове организације коју је самодржац назвао „Пристојна и нормална Србија“. Спрема се напредњачки „Ротари клуб“ нека врста новог „ЈУЛ“.а као што је био некадашњи „ЈУЛ“ Мирјане Марковић. Биће то Дирекција из ње ће слати Директиве. Биће то златни ковчег дизајниран за свечану сахрану његовог режима.
Српска напредна странка у врло брзом року, пред наступајућим догађајима, биће разбијена на фракције и на неке нове, „краткорочне“ странке. Једноставније речено, убрзо ће престати да постоји.
Дресирано да има „вођу“, чланство садашњег СНС неће чекати. Много ће потражити нова страначка „склоништа“, али их неће наћи. Златно доба „прелетања“ прохујало је са Вучићевим криминалним пројектом.
Поменути самодржац убрзано спрема „статут“ нове организације, покрета, неке врсте отуђене „заједнице“ мултимилионера, бивших угледних спортиста, групе интелектуалаца „без портфеља“, без морала и без образа, који ће се представљати као „сенат“ или слично томе, али све под паролом „Нормална Србија“. Они „ненормални“, са дна Српске напредне странке, привремено ће остати у Скупштини Србије, да буду гласачка машина.
Ево како сам Вучић описује будућност свога последњег лудачког пројекта: „Важно ће бити да формирамо блок нормалности и пристојности – Српски блок. Не мислим национално већ и грађански и национално и блок пристојности који ће да се супротстави и једнима и другима“ .
Унутрашња борба А. Вучића, очигледно постаје све драматичнија: један део њега, онај слабији, очигледно тежи нормалности и пристојности. Онај јачи део њега, радије гази све пред собом примитивним, агресивним, хулиганским и букачким методама.
Да би се разумеле размере Вучићевог пакла, треба се осврнути на његове „ране радове“ које је описао и некадашњи члан Председништва Српске напредне странке, те посланик у Скупштини Србије, покојни адвокат Владимир Цвијан, након што је (децембра сада давне 2013. године) дао оставку на све партијске функције и затражио да га избришу из списка чланова.
У отвореном писму Председништву СНС и лидеру Александру Вучићу, Цвијан објашњава да се у ту партију учланио јер је веровао у програм и идеју да никада више неће један човек владати Србијом, а управо то се десило.
Цвијан је у том „отвореном писмо“ рекао и ово: „…Уместо тога, добили смо странку која у већини градова има по више разједињених одбора, смењени су или по хитном поступку избачени из СНС сви који су се успротивили вољи једног човека. У кампањи смо много тога обећали и скоро ништа нисмо испунили“…
Цвијан у писму наводи више обећања која је СНС давала у предизборној кампањи и која нису испуњена, а међу њима и, уместо слободе медија, „повратак у деведесете, затварање медија и потпуну медијску блокаду и сатанизацију“.
„Обећали смо фер изборе – добили смо батинаше, црне џипове, куповину гласова и све друго што смо видели деведесетих… Обећали смо слободно правосуђе и фер суђења – добили смо монтиране судске поступке против свакога ко другачије мисли, прогон опозиције и намештена хапшења“, писао је Цвијан.
Обећали смо, наглашавао је, да ће свако ко је храбар имати своје заслужено место у Србији, а „а добили смо председника СНС који се плаши, прети свакоме ко другачије мисли и прогони мене, моје сараднике, симпатизере и саветнике“.
Већ тада, у самом почетку Вучићевих болесних амбиција, Цвијан је говорио да „СНС нема будућност а многи симпатизери, искрени чланови и гласачи препознаће потребу стварања нове снаге…И увек сам спреман да своја мишљења и идеје супротставим Вучићу пред најширим аудиторијумом – ако он то сме…Ускоро ће бити крај самовоље једног човека“, написао је 2013. године Цвијан на свом Тwитер налогу.
Годину дана касније, један локални одборник Српске напредне странке, извесни Саша Вукашиновић из Шапца, демонстративно је напустио Вучићеву приватну странку, тачније одборнички клуб СНС у Скупштини града Шапца, јер му нису, како су обећали, запослили сина. Медији су тада пренели дословно његову изјаву где поменути Вукашиновић каже да се на овај корак одлучио јер нису поштовани договори које је имао са СНС кад је као одборник УРС-а прешао у ову странку. А, договор је био овакав: „…Обећали су ми посао за дете, ништа нису учинили. Рекао сам им да ћу му ја давати плату, само да негде ради, да створи навику, али ништа. На крају сам из тог договора извукао дебљи крај, што је довело до тога да сам пред разводом. Нисам једини, многима су свашта обећали и ништа нису испунили!“
Огорчен на странку у коју се учланио и на лажна обећања на која је насео, тадашњи СНС одборник у Шапцу, врло прецизно је описао и „психологију“ Вучићеве хорде, па је у наставку овако говорио: „…Шабачки огранак СНС не функционише како би требало. Не зна се ко шта ради, свакодневне су свађе, трвења. Имамо петочлано повереништво, а повереници међусобно не говоре. Више од пет месеци нисмо у стању да конституиштемо градски одбор, а неће ни бити оформљен уз овакав хаос у којем се налази“.
Осам година након овог првог таласа разочараних у СНС, данас, 2022., и даље трају исто таква трвења, свађе, поделе и битка за поделу страначког плена. На стотине оваквих прича говоре о отвореној корупцији, о страначкој мафији, о политичком и сваком другом криминалу. Све до недавно, Вучић је редове те своје неартикулисане организације попуњавао људима без занимања или онима који су имали неко знање и образовање али су били без посла. И њима је све обећавао, а само малом делу њих је успело да „наплате потраживања“.
Познато је да Александар Вучић, Војислав Шешељ и Томислав Николић, као некадашње перјанице Српске радикалне странке, никада ни динар свог новца нису уложили у ту странку. Касније Вучић и Николић у Српску напредну странку такође нису уложили ниједан цент. То су у време целовите СРС радили фондови некадашње Државне безбедности, затим разни спонзори, „пријатељи странке“, па касније, кад је СНС „порасла“, и криминалне банде, тајкуни и слична „елита“. Примера има много, али је сведочење Драгана Илића, познатијег као „Лимар“, више него инспиративно за даље трагање о „намицању средстава“ у џепове Вучића и његових ближњих. Наиме, према Илићевој изјави пред једним београдским новинаром, Филип Кораћ, тај никада осуђен, па чак ни оптужен, али означен у списима БИА и МУП-а као један од водећих криминалаца, заправо је финансирао Српску напредну странку (СНС)!
„Лимар“, који је био функционер СНС-а у подавалским селима на Вождовцу у Београду и председник Месне заједнице Бели Поток, приповедао је даље о томе, па је на питање једног београдског новинара, да ли је Филип Кораћ помагао СНС-у за изборе 2012. године, одговорио: „Јесте, помагао је доста, колико ја знам. И пре мене је помагао!“.
Осим људи „са оне стране закона“, о криминалном карактеру Српске напредне странке, говорио је и један од њених оснивача, историчар, Радош Љушић, непосредно пред смрт: „Добро познајем људе који су учествовали у оснивању странке, па кад погледам ко су данас посланици у парламенту, министри, председници општина, директори јавних предузећа и носиоци функција других државних установа, стичем утисак да је то један сасвим нови свет, нови људи, непознати и нама који смо странку стварали 2008. године“.
Љушић, као универзитетски професор, за живота се пар пута сусрео са ординарним криминалцима, батинашима и убицама, и то оним из Вучићеве најближе околине. О томе је причао у највећем поверењу двојици својих колега из САНУ. Један од њих, (М.Д.), дословно му је казао: „Шта си ти очекивао, да тамо буду колеге академици?“
Кад се коначно „освестио“ од својих идеолошких илузија, покојни Љушић је изјавио: „Моје учешће у формирању СНС је мој највећи животни промашај, у мноштву мојих личних неуспеха. Захвалан сам им што су ме уклонили из Председништва и ГО и измамили моју оставку у чланство странке.“
Било је још оваквих „Љушића“ у Српској напредној странци, много, али већина их није ту била из убеђења као покојни Радош. Та већина данас пландује у хладовини подебелих државних апанажа и синекура, па се и не жале. Већина њих пише повремено страначке памфлете, шири говор мржње на Вучићевим телевизијама, лажно приказују историјске догађаје, деле Србију на „другосрбијанце“ и оне који то нису, оптужују свакога ко друкчије мисли да је некакав „аутошовиниста“ и трују нацију на целовечерњим ТВ седељкама у тровачкој (е)мисији Вучићевог кловна, Миломира Марића.
СусЈеди о СНС
Да је Српска напредна странка већ „сироче“ од оца остављено, види се и према писању хрватског „тиска“, тачније загребачког „Национала“, у коме аутор каже између осталог и ово: „…Избор жене, лезбијке и још Хрватице поријеклом за његова мандатара требао би понајприје задовољити Запад и ударити коначни чавао у перцептивни ковчег некадашње Вучићеве биографије. У том лудилу, како су га назвали његови политички непријатељи у Србији, очигледно је да има система. Изузетно је то лукаво смишљен потез.
Управо с атрибутима Ане Брнабић који Вучићу користе да се на перцептивној равни он додвори (опет) Западу, она постаје и понајбољи мандатар или будући премијер, у његовим унутарњо-политичким циљевима стварања једног новог апсолутизма у Србији у којем он неће бити више премијер или само предсједник, него „Господар Вучић“, како је то можда, једном или више пута, зацртала његова нутарња политичка амбиција, док је пролазио београдском улицом која носи тај назив…Вучић зна да управо као жена, лезбијка и из обитељи старосједилаца с хрватског отока Крка, Ана Брнабић, никада не може створити политичку базу која би га угрозила, управо онако како је он угрозио и у мировину послао свог кључног политичког партнера Томислава Николића с којим је 2009. и створио партију која их је довела на власт…“
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 14, 2022
