Довођењем Мише Сакашвилија на власт испоставиће се да је Вашингтон краткорочно успоставио потпуну контролу над Грузијом. Сам Сакашвили је, показаће време, био прилично нестрпљив и амбициозан, поготово по питању успостављања контроле над „отргнутим покрајинама“ Абхазијом и Јужном Осетијом. Гледано са америчке стране, покретање овакве војне акције било је превише рискантно. Отуда и подељеност и недоумице у пружању подршке Сакашвилију. Ипак, један део америчких структура, војних и политичких (аналитичари су углавном „типовали“ на окружење тадашњег секретара за одбрану САД Роберта Гејтса), дао је миг Сакашвилију да у акцију крене, изведе блитзкриег и после пар дана сви би били стављени пред свршен чин, а Вашингтон би једногласно и силовито стао иза грузијског председника.

Овај план је имао само једну ману. У целу рачуницу није убацио и све могуће контрареакције Русије! Интервенцијом руских оружаних снага све се променило: Сакашвили се политички улупао тако да се до данашњег дана није опоравио, а сви западни савезници су од његовог муњевитог напада опрали руке.

ПОРУКА НАПАДА НА ДЕЦУ

Зашто је ова лекција важна за Србију? Због Косова, наравно. На Косову се последњих месеци дешавају многе ствари које подсећају на период јануар-фебруар 2004. Треба се подсетити, после тога је уследио 24. март и организовани погром. Елем, провокације у северномитровачким насељима у којима живе и Албанци су учестале, тензија се диже невероватном брзином у Бујановцу и Прешеву, специјалне полицијске снаге косовских Албанаца увежбавају нападе на значајне инфраструктурне објекте у српским срединама (посебно се увежбава акција заузимања појединих трафо-станица, после чега је могуће прекинути снабдевање струјом северног дела Косова), а иза скорашњег напада на српску децу стоје структуре никад суштински расформиране (партијске) илегалне обавештајне службе под директном контролом Хашима Тачија (такозвани ШИК, што је акроним од Схëрбими Информатив Комбëтар, а на чијем челу је Кадри Весељи). Што се последњег догађаја тиче, треба и подвући да искуство из досадашњих сукоба са албанским паравојним формацијама учи да је то политичка порука коју треба озбиљно схватити. У друштву, у којем се неке ствари и даље решавају крвном осветом, напад на децу је изузетак са јасним циљем и поруком.

У све су своје прсте одавно умешали и НАТО, али и појединци из међународне полицијске мисије. НАТО пре свега током периода проглашења независности тзв. републике Косово, када је интензивно резрађиван план о војном решењу питања северног Косова. Иако су многи у НАТО на овај план заборавили, Албанци су га очигледно већ пет година само дорађивали. Што се ЕУЛЕКС-а тиче, просто је невероватно колико информације које се скупљају, случајно или намерно, цуре на све стране. Захваљујући раду и проценама међународне полицијске мисије, косовски Албанци су одлично упознати са готово свим стварима које се тичу севера Косова. Треба рећи да не мањка ни Срба који раде за албанску страну, али ипак њихову улогу не треба преувеличавати. Све су прилике, албанска страна се озбиљно припрема за оружану акцију против Срба на северу.

Гледано из политичког угла, јасно је и зашто се Албанцима жури. Помало саветовани од стране скупих аналитичара које плаћају на Западу, а помало инстинктивно реагујући, Албанци показују да су свесни да је ово најбољи тренутак за остваривање њихове велике националне идеје. Што се тиче региона, ништа им више на том путу не стоји. Грчка је у доброј мери политички периферизована и војно локализована на регион Епира, Србија је смрвљена увлачењем у преговоре који треба да резултирају пузајућом капитулацијом, тако да више нема политичке снаге да реагује, а о Македонији и Црној Гори не треба ни трошити речи. Позицију коју данас имају, Албанци никада нису имали у својој историји, а вероватно се нешто слично неће ни поновити у догледно време. Зато они немају пуно времена за губљење. Остаје само питање да ли Албанци за ово имају политичку подршку, зелено светло, пре свега Вашингтона, да у акцију крену!

Одговор је – не, они је немају! Али… То што немају пуну и недвосмислену подршку свих државних структура САД, не значи и да са одређених вашингтонских адреса неће бити погурани у овај пројекат. Јасно је и са којих. Јер, како Петар Искендеров наводи, Косово је „породични пројекат“ Клинтонових. Наравно, и многих лоби група и утицајних центара одлучивања око Клинтонових. У тренутку док се нови државни секретар још увек није устоличио у Стејт дипартменту, успешан Тачијев блитзкриег све би ставио пред свршен чин. А, када би се све завршило, као и после 24. марта, нико се због тога на Западу не би претерано узбудио нити побунио. Још би многи били и задовољни.

ТРАГЕДИЈА СРПСКОГ ВРХА

Ипак, најпоразније за Србију је што међу српским званичницима не постоји никаква свест о томе шта се на Косову и Метохији може десити. По ко зна који пут у последњих неколико година, Србија поново све ради у корист сопствене штете. Преговори са албанском страном, који се само тако називају (а суштински су, барем до сада, представљали једнострано испуњавање диктата), не да не одлажу могућу оружану акцију против косовских Срба, већ је и подстичу.

Успостављањем границе између централне Србије и Косова отежана је свака врста комуникације између српског становништва на КиМ и оног у централној Србији, што Албанцима олакшава посао. Успостављањем царине омогућено је подизање безбедносно-обавештајног апарата и инфраструктуре косовских Албанаца у дубоком српском залеђу, а најављеним укидањем српских институција на северу онемогућава се било каква ефикасна самоодбрана! При свему томе српски преговарачи показују невероватну неодговорност верујући Бриселу преко сваке мере. Чак и да су намере Ештонове најискреније, како она може гарантовати да ће косовски Албанци поштовано договорено? Брисел има један поглед на ствари, Албанци сасвим други.

Зато је могуће да наставак бриселског процеса у оквиру у којем се до сада водио представља увођење осетијског сценарија на Косово. Само што, за разлику од осетијског случаја, са друге стране границе нема моћне и одлучне Русије, која ће спречити албанског Сакашвилија да направи ново етничко чишћење. Са друге стране границе је Србија, којој, како ствари стоје, прети велика унутрашња дестабилизација.

А, када смо већ код те дестабилизације, требало би проверити колико су у неке политичке процесе у Београду упетљани косовски Албанци, односно њихов нарко-капитал? Да ли су и колико учествовали у приватизацијама? И преко кога? Да ли имају утицаја на одређена средства информисања? И која? Да ли могу да утичу на креирање афера и дестабилизацију унутрашње политичке сцене у Србији? Попуштање на једној страни, увек води и ка урушавању на другој страни. Незрело је размишљање да ће се уступцима које ћемо чинити, албанска страна задовољити. Не, српска слабост само ће им бити доказ да треба додати гас и решити у сопствену корист што је могуће више отворених питања. Наравно, уз малу сагласност пријатеља са Запада.

(Стандард)