Прочитај ми чланак
Три случаја које ћемо споменути су добра илустрација духа нетрпељивости који влада у другосрбијанским круговима према онима који другачије мисле.
О АУТОРУ
Бранко Радун је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду.
Аутор је бројних радова из области политичког, економског, религијског и културног живота Србије.
Уредник је интернет магазина Видовдан.орг.
Србија јесте подељена, нарочито у оквирима политичке, интелектуалне и културне елите.
Свако ко долива уље на ватру међусобних подела и сукоба није део решења већ проблема.
Исто тако је важно рећи да док се само осуђују испади „друге стране“, док се о „нашима“ не говори нема ни друштвеног дијалога већ само тињањући сукоб који блокира Србију.
Први случај је забрана трибине о Сребреници која је требала да се одржи у Дому Војске коју је издејствовала Наташа Кандић.
Наиме Министарство одбране је добило допис од дотичне којим се тражи забрана трибине на којој је требало да се представи књига о Сребреници пуковника Ратка Шкрбића „Сребреничка подвала“ у којој он као експерт на основу докумената тужилаштва Хашког трибунала доказује да је пресуда око злочина у Сребреници без основа.
Наташа Кандић али ни министарство одбране нису имали ни једну чињеничну примедбу на садржај књиге, већ је очигледно да пуковникови ставови нису „политички коректни“ и да их треба цензуром елиминисати из медијског простора.
Дакле нема демократије за оне који не признају „нашу“ парадигму о деведесетим.
Можете да се сложите или не са тезама пуковника Шкрбића који је аутор „проблематичне“ књиге али је недопустиво да забрањују трибине у којима се расправља о нашој новијој историји и ратним деведесетим годинама.
Без омогућавања аргументованог дијалога оних који различито мисле нема ни основне слободе речи а ни изласка из ћорсокака у који су нас увеле моћне пропагандне машинерије које су наметнуле негативне стереотипе о Србији и Србима.
Тако је и комунистички тоталитарни режим игнорисао истине о Другом светском рату и нарочито оне које су се тицале других учесника у грађанском рату, па се на крају после неколико деценија њихова пропаганда срушила као кула од карата.
Други случај је харанга која се води против младог српско-канадског режисера и новинара Бориса Малагурског. Њега су на зуб узели одређени интернет кругови који себе сматрају за екстремно либерално политички оријентисани. На форуму „Парапсихопатологија“ су изашли опскурни позиви на насиље против Малагурског и Иване Рајовић са којом је заједно направио филм „Претпоставка правде“ која се бави контраверзама суђења окривљењима за смрт Бориса Татона. На овом форуму су се могле прочитати бројне не само осуде филма којим се наводно „бране убице“ већ и брутални позиви на физички обрачун са ауторима филма. Све са сликама ауторског двојца овог „контраверзног“ филма. Реч је дакле опет од сузбијању другачијег мишљења.
Аутор је пријавио случај полицији, кривци су утврђени и процесуирани. После пресуде од годину дана затвора над интернет хулиганима од којих је један члан редакције Пешчаника – Растислав Динић (и асистент на филозофском факултету у Нишу) дошло је до новог таласа напада на Малагурског. Што је најгоре тој харанги се продружио и потпредседник покрајинске владе
Горан Јешић који је дао подршку осуђенима због интернет увреда и претњи и поручио аутору да трпи законски кажњиве претње и изјавио да „потписује све што су написали“. Невероватно је да један високи функционер ДС-а и покрајинске власти то напише на свом Twiter налогу и да то остане без реакција јавности. То је могуће само у Србији. Наравно да је нешто иоле слично томе дошло са друге „националне“ стране недељама би медији брујали од позива за хапшење или за смену оних који су учествовали у таквој харанги. Очигледно је да је кључни проблем са Малагурским што није „жена у црном“.
Трећи случај медијске харанге је напад Е-новина Пере Ликовића на Патријарха Иринеја. Ту је недавни интервју патријарха СПЦ описан овим речима „Лидер клеронационалистичке удруге СПЦ, користи празник љубави да још мало шири мржњу, безнадежно заробљен у свом антихришћанском уму“. Овде није реч ни о критици ставова Патријарха и СПЦ већ о трајној кампањи против СПЦ у којој доминирају бруталне увреде и циничне клевете. Нетрпељивост је овде опипљива.
Нарочито у „толерисаним“ коментарима у којима доминира говор отворене мржње („цркни смраду“, „ђубре једно затуцано и фашистичко“ и сл. испод интервјуа са патријархом Иринејем). Овим се осим Патријарха оворено вређају и сви они који су верници или поштоваоци СПЦ, а њих је у овој земљи већина. На овакве изливе мржње и зла није наравно полиција (и Тужилаштво за технолошки криминал) нашла за сходно да реагује. Патријарх јесте често у црној мантији али није „жена у црном“.
(Бранко Радун, Видовдан)
