Прочитај ми чланак
Циљ Немачке је да придобије Вучића за реализацију немачких интереса на Балкану, пре свега кроз успостављање тзв. „државе Косово“.
Са друге стране, Немачка није преузела никакве непосредне и суштинске обавезе према Србији, што значи да се наставља са политиком евроинтеграција Србије „све за ништа“, рекао је Милош Алигрудић, потпредседник ДСС на редовној конференцији за медије коментаришући прошлонедељну посету премијера Александра Вучића Берлину
Спољнополитички догађај који је обележио претходну недељу је сусрет Александра Вучића и Ангеле Меркел. Морамо да приметимо помпезно медијско праћење тог сусрета који је означен од стране Александра Вучића као историјски, уз тврдње да нико у Немачкој није примио никог из Србије на том нивоу у последњих 100 година, што, заправо, није тачно. Са премијером Немачке састајали су се у последњих 12 година и Војислав Коштуница и Борис Тадић и Зоран Ђинђић.
Не улазећи у разлоге тог нетачног и за Србију инфериорног става садашњег премијера, наш циљ је да дамо коментар тог сусрета који се разликује од званичне верзије. Право је питање шта је био циљ овог сусрета?
Из изјава Александра Вучића проистиче да је циљ добијање подршке Немачке за даљи процес евроинтеграција, будући да је Немачка, како тврди Александар Вучић, најважнија земља у ЕУ и држава којој Србија жели да буде добар партнер и савезник.
Учлањење Србије у ЕУ не би смело да буде циљ сам по себи, јер и они који се залажу за чланство Србије у ЕУ знају да је то само могуће средство за остваривање других циљева. Демократска странка Србије зна да се учлањењем у ЕУ у постојећим околностима не могу реализовати ни државни ни економски инетереси Србије, већ се цео процес одвија супротно тим интересима.
Зато ЕУ и Немачка као, неспорно, проминентна чланица, имају потребу да реализују своје политичке циљеве у нашем региону. На жалост, један од тих циљева је остваривање тзв. независне државе „Република Косова“ на штету интегритета наше земље. Захваљујући снисходљивом ставу и ове владе и владе коју је предводила Демократска странка, начин на који се разговара са Србијом је уцењивачки и углавном се своди на притисак за што брже успоствљање тзв. независног Косова, а све друго постаје мање битно.
Пре више од годину дана, посланик Бундестага и високи функционер владајуће ЦДУ, Андреас Шокенхоф, приликом сусрета са нашим државницима, предао је услове за чланство Србије у ЕУ срочене у седам тачака. Једна од тих тачака је подразумевала да се између Београда и Приштине закључи правно обавезујући споразум о међусобним односима из којег би јасно проистицало да Србија Косово третира фактички као независну државу која ће бити посебан субјекат, како у процесу евроинтеграција, тако и у ширим међународним односима.
Александар Вучић није ништа рекао о томе да ли је било речи о реализацији тзв. Шокенхофових услова, али из изјава Ангеле Меркел проистиче да Немачка од Србије очекује најмање две ствари: 1) нормализацију односа са Приштином и напредак дијалога што на крају укључује и закључење наведеног споразума и 2) политичке и привредне реформе и усаглашавање закондавства Србије са законодавством ЕУ.
Било је, очигледно, речи и о развоју привредних односа Србије и Немачке, могућем отварању око 3000 радних места, али без најаве конкретних уговора и јасних обећања од стране Ангеле Меркел.
Оно што забрињава је порука премијера да ће испунити све што Немачка од Србије тражи.
Из свега овог проистиче неколико закључака:
1) Посета је имала политичко – маркетиншки карактер када је реч о премијеру Србије;
2) Посета је имала карактер наставка политичких притисака ради остваривања жељене балканске политике, када је реч о Ангели Меркел;
3) Немачка никакве непосредне и суштинске обавезе према Србији није преузела нити је њихово преузимање најавила;
4) Наставља се политика евроинтеграција Србије чије би гесло морало бити: све за ништа!
Уместо овакве политике, потребно је водити избалансирану спољну политику, увек имајући у виду да процес евроинтеграција није циљ сам по себи и да у тренутку у коме живимо тај процес наноси више штете Србији него користи. Потребно је градити што боље билатералне односе са државама чланцама ЕУ, на бази интересног реципроцитета, па и са Немачком. То неће уклонити опасности од одређених притисака, али држава не би била суочена са притисцима који су део једног формалног процеса, као што је процес учлањења у ЕУ, па би самим тим били створени услови да се постигне максимум у изградњи политичких и економских односа на други начин.
Време је да Србија, уместо интереса Европске Уније, брани сопствене интересе, буде неутрална и у сваком погледу суверена земља, којој ће сопствени политички и економски интерес бити једина водиља у спољној политици. Посета Александра Вучића Немачкој Србију од тог циља, нажалост, удаљује.
Најбољи доказ за то да, ма колико се власт у Србији упињала да докаже да води своју, а не политику која јој се диктира из Брисела, јесу санкције које је Влада Мирка Цветковића увела Белорусији, а које ни Дачићева, ни Вучићева Влада нису укинуле. Белорусија је према Србији увек водила пријатељску политику, никада се о српске државне интересе није огрешила. Александар Вучић и Ивица Дачић морају да, ако желе да докажу да воде политику коју диктирају наши интереси, а не неко са стране, кажу у чему је и који је наш државни и национални интерес да се одржавају санкције против Минска. Ако то нису у стању, а нису, сасвим је јасно да политику ове Владе води Бриселска бирократија, а не интереси Србије.
(ДСС)
