Pročitaj mi članakNameru da prihvate odborničke i poslaničke mandate opozicionari pravdaju nategnutim nacionalnim objašnjenjima tipa onih da je za Srbiju bolje da budu u Narodnoj skupštini nego da je potpuno prepuste Vučiću ili da bi bilo glupo da se odreknu onoga što im nije ukradeno zato što im je nešto drugo oteto. To su budalaštine. Vučić krade od nas a ne od njih. Mi smo im dali mandate.
Прихватањем да уђу у било који парламент који је продукт крађе, легализују је. То и сами знају иако се праве луди. Зато је много поштеније када неки од њих кажу оно што је скопчано са личним интересима, као што је: „Крваво смо зарадили мандате и зато ћемо да их узмемо“. Све теже је отргнути се утиску да већину наших опозиционих првака не интересује скоро ништа друго осим да што пре добију пуније хранило на Вучићевој фарми. Наши драги опозиционари још имају времена да то схвате јер ми можемо без њих, неко ће их већ заменити, али они не могу без нас!
Вучић је покрао изборе. И пре њиховог окончања било је јасно да ће то урадити. Али „права“ а не само лажна опозиција на њих је изашла, вероватно, уверена од западних душебрижника да неће допустити да Алек без Косова, чак и ради окончања издаје, уради баш све што хоће. Међутим, није било тако.
Дрско је крао на изборима тако да је, стартујући са до сада најниже коте,успео да обезбеди већину на републичком нивоу а пат позицију у Београду. Сада ради на томе да ту понови изборе јер, као, нико нема већину. Неће да их поништи због крађе и тако се осрамоти. А иако може да формира престоничку власт, истрошио би резервне играче који му требају за будуће намештаљке и подстакао јаче протесте. То жели да избегне понављањем градског гласања.
Купује време и тако смањује цену за договор са онима који су детињасто мислили да ће им Американци поклонити већи део београдских акција преко лажно експертске власти коју су наводно договорили. Сутра ће се, утонули у очај, можда задовољити и са централним београдским општинама и мало утицаја на градском нивоу. Републику ће тотално заборавити. Да то не треба искључити показују оним што данас раде. Због посланичких плата и привилегија, ради партијског финансирања из буџета, али и како се не би замерили Вашингтону коме је битно да српски парламент да привид легитимитета косовској издаји – спремни су да наставе да играју на Вучићеву музику. Иду ка томе да прихвате одборничке и посланичке мандате.
То правдају натегнутим националним објашњењима типа оних да је за Србију боље да буду у Народној скупштини него да је потпуно препусте Вучићу или да би било глупо да се одрекну онога што им није украдено зато што им је нешто друго отето. То су будалаштине. Вучић краде од нас а не од њих. Ми смо им дали мандате. Прихватањем да уђу у било који парламент који је продукт крађе, легализују је. То и сами знају иако се праве луди. Зато је много поштеније када неки од њих кажу оно што је скопчано са личним интересима, као што је: „Крваво смо зарадили мандате и зато ћемо да их узмемо“.
Јасно нам је речено: „Више нам се исплати да попијемо лимунаду са онолико шећера колико нам Вучић да, него да останемо без ичега. Схватите нас.“ Колико год то било искреније, ипак нас доводи до питања – како наши врли опозициони лидери доживљавају политику? За Вучића је јасно. Она је за њега лов. Постоје ловци и њихове жртве разног ранга. Неки од њих могу да добију и улогу ловаца али не доносе сами одлуку да ли ће тако бити и колико ће то трајати. Ту је Алек без Косова да све преломи. У складу са тим он је успоставио систем – који се обично назива -„конкурентски“ ауторитаризам.
Крајње упрошћено, формални ауторитаризам – до друге половине 20. века присутан и у Европи (Шпанија, Португал, Грчка) а данас на разним другим меридијанима – подразумева постојање јаке, готово ничим спутане власти, укидање плурализма и правих избора, већи или мањи прогон неистомишљеника, непостојање медијских и грађанских слобода. Такав систем не треба мешати са комунистичким или фашистичким тоталитаризмом, где постоји свепрожимајућа идеологија, односно држава која се на њеним темељима дубински меша у све области живота. Код португалског диктатора Салазара знало се шта се не сме, код југословенског црвеног цара било је јасно и шта се мора. Није било довољно ћутати већ је идеолошка вера, макар ритуално, у неким областима, од школе до посла, морала да се испољи. Држава и идеологија биле су спојене, а у тим координатама, како је рекао Мусолини, важи правило: „све у држави, ништа изван ње“.
За разлику од тоталитаризма и формалног ауторитаризма, у његовој „компетитивној“ варијанти, на папиру постоје демократске институције, подела власти, надметање, правна држава, грађанске и медијске слободе. Али систем је тако постављен да власт може да потпуно злоупотребљава националне ресурсе и игра једнострано прљаво. Одвијају се изборне трке али се унапред зна да ће владајуће структуре, све док се нешто велико не деси унутар земље (нпр. народни бунт) или на спољном плану, побеђивати. А они са стране, унутар чије империјалне и „вредносне“ сфере земља егзистира, праве се да демократија у њој ње мртва. Јер, конкретно у нашем случају, Вучић им даје косовски данак, а они су неоколонијални прагматици а не идеолошки фанатици.
Наша опозиција се у таквим околностима наводно бори – у једном случају са акцентом на демократским вредностима, у другом на националним интересима – за враћање ствари на стање које је постојало пре 2014, када је Вучић дефинитивно наметнуо „конкурентски“ ауторитаризам. Пре тога имали смо тзв. неконсолидовану, коруптивну, али ипак какву-такву демократију. То је подразумевало веће медијске слободе, изборне процесе који нису били баш намештени (иако су и тада куповани гласови и помало се крало на изборима), судство које није било потпуно подређено властима, макар позерско поштовање прописаних норми од стране државних структура. Шатор је био демократски, иако прљав и исцепан, а испод њега се блатњава лопта додавала између неколико играча.
Постојала је некаква политичка елита, схваћена ако не квалитативно онда као скуп оних који су на врху брега. Данас је на њему остао само један човек, а остали висе на литицама уз помоћ конопаца које он може да повлачи горе-доле, односно да их сасеца ако пожели. Док су у положају јо-јо лоптица, глуме политичку конкуренцију. И поред тога, гле чуда, није све до тог моћног појединца који се зове Александар. Ако у описаној игри други актери више не би хтели да учествују (а бар то могу), Вучић би се нашао у небраном грожђу. Свима у земљи и свету било би не само јасно (што је већ случај), већ непорециво, да је ауторитарни узурпатор. То би га скупо коштало. Теоријски излаз би му био прави ауторитаризам, али он ни у оваквој Србији не би могло да прође. Прошло је време масовног терора и другог што са тиме иде. Ако би покушао да крене тим путем, режим би изазвао хаос који би се завршио његовим драконским урушавањем. Да се то не би десило, требају му опозициони статисти.
Лицемерни Запад, да би могао да добија оно што му одговара а да се не одрекне својих високопарних демократских бајки, већ дуже време користи тзв. оправдавајуће теорије. Неке од њих су биле и остале у функцији прања крвавих диктатора какав је био Тито. Тако је измишљена бесмислица да је он био тоталитарни деспот до 1948. године, а онда се карактер његове власти изменио. У време хладног рата веома цењен амерички професор политичких наука, Вилијам Ебенштајн (1910-1976), уистину срамно је заговарао став да југословенски систем није тоталитаран од оног тренутка када је престао да буде експонент СССР-а. Прао га је од крвавих мрља јер је доприносио ономе зашта се залаже „слободни свет“ и тако, као, посредно користио јачању глобалне демократије (ваљда и у Вијетнаму док су Американци масакрирали цивиле).
Пљачка банке то више није, шта год да закон и морал кажу, ако се плен да епископу који као гради цркве. При томе слутимо да „епископ“ није то за шта се издаје већ је у питању маскирани преварант. Одвратно, али тако је.
Данас имамо слична оправдања наше постмодерне диктатуре, уз помоћ Хила, Билчека и њима сличних. После Тита – Вучић. Како се каже: „Туђа (поготово непријатељска) рука свраб не чеше“. Од оних који су свог савезника 1944. бомбардовали горе него нацистички агресори 1941. и после га препустили немилости југословенских бољшевика који су газили националне интересе српског народа који је једини својевољно стао уз тзв. западне демократије (тада једну једину преосталу, тј. британску) – боље се и не може очекивати. Наравно, под условом да им дамо да нас тако третирају.
Свако је ковач своје (не)среће! Ако смо национално а не само лично прагматични, простор за то да нас неко, споља и изнутра, третира као монету за поткусуривање, битно је сужен. Зато се Вучић плаши масовног, протестног демонстрирања грађанског незадовољства његовом аутократском влашћу. Што је тога више и дуже траје, ни његови инострани лобисти неће моћи да ствар гурају испод тепиха. Полако али сигурно, Вучић би се суочио са тиме да објективно буде оцењен као антидемократски самодржац, што одавно јесте, и суочио би се са последицама које са тим иду (од иностраних финансијских истрага, преко персоналних санкција и притисака на режим, до појачане подршке опозицији).
Да би избегао то што би га после неког времена засигурно избацило из седла, њему одговарају мали и још мањи опозициони прваци, које ће директно или уз посредовање својих регионалних и западних пријатеља, моћи да купи за „шаку долара“. А ако нису баш кеш оперативци, за обећање да ће бити укључени у неке веће будуће комбинације. Пред протекле изборе нуђено им је партиципирање (наравно мањинско) у пројекту ЕКСПО, вредном десетак милијарди долара. Сада им се, пошто су већ истрошили део протестног потенцијала који су имали, предлаже и мање од тога. Они, саможиви а гладни свега, стиче се утисак, на то пристају. Тако омогућавају Вучићевим западним пријатељима да својој јавности продају „оправадавајуће теорије“ у вези са њим.
Шта је друго до признање да је тако, порука – хоћемо своје крваво зарађене мандате? Па ваљда се баве политиком због јавног а не само приватног интереса. Ако им је једино он циљ, што не направе фирме па делују у привредној сфери? Одговор је прост: много је јефтиније и мање ризично трговати туђим него својим. У првом случају безочност и поквареност лакше компензује недостатак способности него у другом. Све теже је отргнути се утиску – мада се још надам да у бесу због развоја догађаја грешим – да је тако, да већину наших опозиционих првака не интересује скоро ништа друго осим да што пре добију пуније хранило на Вучићевој фарми.
Вероватно би им било драже да се Србија врати на стање коруптивне квазидемократије, где би имали већи простор за деловање, а грађани какву-такву могућност избора, него што се „муче“ у условима Вучићевог „компетитивног“ ауторитаризма (да не буде забуне, са још више корупције али мање слободе него у претходном случају). Али и то им се више исплати, чини се, него да ризикују због потенцијално радикално боље личне и националне будућности. Своју већ и данас, надају се, могу на неки начин да обезбеде, а грађане очито не доживљавају много боље од Вучића. Изгледа да нам је суђено да нас они што мисле да су политичка елита третирају као кметове.
Да ли онда има смисла да играмо њихове игре? Размислите о томе ако без неког одрживог смисла (а уз све покушаје нисам у стању да га видим) прихватају да верификују мандате, а на нас апелују да и даље протестујемо или их подржимо на селективно поновљеним изборима. У свему томе има смисла да учествујемо ради националног, демократског и сваког другог бољитка ове земље, а не како би некоме одржали капацитете за лично-партијско поравнање у оквирима неофеудалне, и то још антисрпске, аутократије! Наши драги опозиционари још имају времена да то схвате јер ми можемо без њих, неко ће их већ заменити, али они не могу без
