По (веома) хладном времену, без практично икакве медијске најаве, сем неколико интернет портала, у снегом прекривеном Београду је у понедељак 10. децембра у зимској вечери одржан скуп више патриотских организација, косовских завичајних друштава, интелектуалаца и свих оних који су скупили петљу да проведу у протестној шетњи око три сата до минус десет степени целзијуса.

Оно што је удружило те вечери све присутне је спремност да се групишу у правцу не признавања границе између Србије и Србије, односно између њене јужне покрајине Косова и Метохије и остатка Србије.

Према слободној процени јасно је да је синоћ било више људи него на претходном окупљању крајем октобра, везаном за обележавање стогодишњице Кумановске битке, када се у далеко бољим метеролошким условима, али не и повољнијом медијском најавом, окупило око 2.500 људи. Сложио бих се са проценама, рецимо, извештаја Пресса да је било присутно „више хиљада учесника“, Факти су известили да је било „око пет хиљада“.

Величина колоне је варирала током шетње, па је до доласка пред Председништво тај број износио најмање пет до шест хиљада, он је приближно остао толики и до доласка пред Владу, да би се после нешто смањио, али је и испред Храма Светог Саве, дакле на крају скупа, остао највећи број учесника.

Наравно и овде настају у већим медијима игре са умањивањем значаја скупа, бројем присутних и осталог, што смо имали прилике да сагледамо у низу прошлих режима у протекле две деценије. Тако су и овде Б 92 и „Блиц“ отишли најдаље преносећи наводне „…процене полиције да је било око 800 учесника“, што, уз фотографије и снимке са скупа који се паралелно преносе на њиховим порталима, чини све заједно смешним и нелогичним.

НИКАД ГРАНИЦА Импресиван је био удео младих људи на овом скупу, па заједно са протеклим скупом студената ФПН и Правног факултета у Београду, и њихових колега у Новом Саду, одржаном прошле седмице поводом сегрегације Срба одлукама не(суда) у Хагу, се чини да се наша млада генерација, покреће након дуге неосорошевске индоктринације којој је била подвргнута у протеклом периоду дужем од деценије.

Било је вечерас у овој шетњи „Никад граница“ присутно, између осталих и толико професора универзитета и научних радника, готово као на читавом једном факултету, угледних људи из света стваралаштва, уметности, културних радника, политичара, спортиста, генерала… За све време шетње и манифестација није било ни једног јединог инцидента ни било какве сенке, што је само по себи успех, јер да јебило чега од тога било макар у зачетку, то би се одмах ставило у први план од стране званичних медија који нигде нису дозволили да се најави и наслути скуп, а трудили су се у извештајима са њега да га на сваки начин умање.

Имао сам прилике да се случајно нађем у мају на тргу Републике за време завршног скупа ЛДП, где се по веома лепом времену и уз огромну медијску најаву, нашао приближан број посетилаца као и на овом скупу, а они су довучени из читаве Србије, док су се учесници вечерас међусобно информисали преко неколико интернеет портала и смс-овима.

Дакле, важно је да се дигао глас у Србији против постављања границе унутар саме Србије, против кршења Устава, па бих се стога сложио са излагањем говорника (Александар Павић, Бранко Павловић и других), да је ово заправо скуп грађана за одбрану Устава. Ово је почетак једне грађанске иницијативе, где су се окупиле и завичајне организације са Косова и Метохије, патриотске организације, појединци, интелектуалци који су дигли свој глас за поштовање Устава и интегритета једне рањене земље, али земље која се још увек бори за свој опстанак и која по свему судећи има још довољно унутрашње снаге за то.

Један од стубова ослонца те борбе свакако ће бити и ова дивна омладина која је, заједно са представницима старијих генерација, показала да може жртвовати бар три сата времена у једној хладној зимској вечери у манифестацији покушаја тражења правде у једном свету у којем се цени сила и моћ, нобелове награде додељују моћницима и огрезлим, а тешке пресуде досуђују немоћним и наивним у покушајима да се суди читавим народима…

А та спремност на борбу и одрицање, на саборност и сарадњу наизглед различитих које спаја нека заједничка идеја и циљ може нас далеко одвести. Далеко, и због значаја идеје и циља који повезује. Много даље, него што то наслућују Б 92, „Блиц“ и остали који већ годинама спинују стварност, и који су већ имали припремљене извештаје о од њих ненајављеном скупу (он се никад унапред не најављује нити спомиње да би дошло што мање људи, а потом се на сваки начин минимизира и стигматизује) на који се скупило нешто „десничара“…

 

НА РЕДУ ЈЕ САВА ЦЕНТАР Већ у четвртак 13 децембра имаће нови тежак задатак у односу на етичка мерила професије којом се баве, а то је скуп у великој сали Сава центра „Косово да, Европска унија не“. Питам се како ће из те сале за коју се зна колики јој је капацитет (око 4.000 места), поново пренети да је било неколико стотина присутних, уколико буде потпуно испуњена, и како ће овај скуп (поново) назвати скупом десничара и маргиналаца, када само у најављеном радном председништву које броји двадесет и два члана седе све сами академици, професори универзитета и истакнути јавни радници, од Јасмине Вујић, преко академика Басте, Крестића, Чавошког, професора Комазеца, Антонића…Но обављали су они за ове две деценије и теже и вратоломније задатке у фарбању стварности за своје прекоморске налогодавце.

Или ће пак овај пут и дефинитивно превагнути потакнута свест широких маса у Србији, маса потлачених, маса спиновањем аполитизованих, медијски успављиваних и дебилизованих протеклих година, да заправо нешто дубоко није у реду са званичном петоктобарском причом да Америка нема ништа против Срба и да им је чак потенцијално наклоњена само још неко време да плаћамо одијум због Милошевића и деведесетих, да су Руси априорно заостали и ретроградни, да дванаест година спровођења економских неолибералних привредних реформи само што није дало резултате (иако смо пред банкротом, а и потомци су нам презадужени), и да само чекајући у ред за Брисел и испуњавајући безбројне нове услове можемо имати будућност, по цену да се одрекнемо и Косова и себе.

Судећи по, између осталог и оном виђеном и доживљеном у овој хладној децембарској вечери, склонији сам да верујем у ово друго, и зато разумем сав бес и несигурност поменутих медија и других извођача радова, а још више њихових налогодаваца…

Јер и они су изгледа осетили оно што и писац овог текста: да се Србија буди и да више ништа неће бити као што је било у протеклих дванаест година, када су продавали рог за свећу, дезинформацију као информацију, деструкцију као реформу, сецесију као децентрализацију, медијски мрак као слободу медија, шпијунажу за странце као међународну сарадњу, дилетантизам као експертизам, велеиздају као врхунско политичко умеће прилагођавања. Долази неко ново време где опет ништа неће бити лако, али где ће спремност за жртву и борбу и жеља за истином и правдом тако уочљива код присутних на синоћњем скупу, као и пробуђена нада из свега тога чини се код највећег дела народа у Србији, бити залога за неизвесност и дефетизам извођача радова и дубоку забринутост њихових газда… Што рече Његош (Горски вијенац стихови 1135-1138):

 

„Није вино пошто приђе бјеше,

није свијет оно што мишљасте

барјактару дариват Европу

грехота је о том и мислити!“

 

(Нови Стандард)

Ознаке: Београд, ЕУ, Космет, протест, Србија