Pročitaj mi članak
Ако би се нешто могло препоручити патриотској опозицији, то би био рад на повезивању или макар стратешкој сарадњи уз минимизирање разлика.
Као последица више паралелних трендова, који заједно дају постојећи биланс, Србија се после 13 година континуираних реформи нашла у посебно тешкој друштвено-економској ситуацији. За то време, у континуитету без битних измена и прилагођавања, примењују се облици неолибералне економије и виђења друштва, оличеног у смањењу улоге државе, убрзаној и лоше спроведеној приватизацији, малом обиму реалних инвестиција, распродаји банкарског сектора, који је у највећем (око 80 одсто) у страним рукама, примени неомонетаристичког приступа у финансијама, постепеним напуштањем улоге државе у правцу социјалних принадлежности.
У спољнополитичком окружењу, које се значајним делом прелива на унутрашњу економско-друштвену и политичку раван, не користи се довољно прокламована стратегија о четири стуба спољне политике, везана за најважније центре светске моћи и политике, нарочито после 2008. године, када свет убрзаније иде ка мултиполарном поретку.
Напротив, готово по сваку цену инсистира се на оријентацији на западне центре моћи, на неизоставни пут ка ЕУ, не посматрајући притом рационално факторе за и против и дозирање те политике сходно реалним националним интересима. Са друге стране, недовољно се посвећује пажња успону БРИКС и могућностима заштите националних интереса и на друге силе ван англосаксонских и Немачке, које су се показале ненаклоњеним нашим есенцијалним државним и националним интересима.
Стратегија развоја Србије би представљала скуп мера и паралелних и међусобно повезаних приступа у економској, друштвеној и међународној равни, које би за циљ имале обнову и јачање свих најважнијих параметара привреде, друштва и државе на кратак, средњи и дуги рок.
Уместо досадашње стратегије на стабилности цена, у економској равни акценат би морао да се стави на развој и већу запосленост. Јер велики проблем, вероватно највећи у привреди постоктобарске Србије, је ниво привредне активности. То би конкретно значило: подстицати експанзивну монетарну и кредитну политику, развојно усмерену и контролисану; фискалну политику, где би била ефикаснија наплата јавних прихода и контрола расхода; контролу новчаних токова увођењем неког супститута за ЗОП; од привредних грана најважнија је реиндустријализација и коришћење компаративних предности пољопривреде и енергетике, где за почетак нису потребна велика улагања.
ФАКТОРИ ПРОМЕНА
У друштвеној равни држава би у складу са својим могућностима и путем селективних пореза покушала да помогне социјално угроженим слојевима, да подстакне демографску компоненту, која је једна од најтежих забрињавајућих елемената српског друштва. Систем образовања потребно је заштитити од експерименталних реформи и повећати коефициент улагања у науку.
На међународној равни потребно је појачати односе са силама БРИКС, посебно Русијом, које су у узлету и са пријатељским односом према српском фактору. Радити на културном повезивању српског народа у региону.
Јасно је да постојеће стање и есенцијалне интересе друштва те сагледиве и потребне потезе у том смеру не желе, не могу и неће да спроводи управо онај део страног фактора а самим тим ни олош-елита, као и већи део постојеће политичке елите, који нас је заправо и довео довде. У том случају предстоји борба између напред набројаних фактора и, са друге стране, преостале српске друштвене елите, која је, што због очајног положаја државе и народа што због сопственог маргинализовања, жељна промене постојеће ситуације и сагледивог тамног сценарија куда ово све води.
Други важан фактор који има мотив да се бори су остаци постојеће политичке елите који нису под контролом страног фактора и од странака само Двери, ДСС и СРС, мада и у постојећим странкама на власти постоји већи део нижих функционера и чланства, који би се радо прикључио опозицији уколико би она успела да створи препознатљиву снагу и програмску и кадровску алтернативу. Трећи важан фактор су странци који су спремни да помогну да се деструкција Србије не изведе до краја и да се супротсаве том сценарију или макар покажу прећутне симпатије према нама. То могу бити силе БРИКС, а пре свега Русија (као и Украјина и Белорусија и низ земаља постсовјетског простора).Временом се може очекивати и лагани пораст улоге осталих сила ове групације.
Истовремено, сигурно је да од западних земаља Француска, као и друге романске земље (Италија и Шпанија пре свега), немају интереса да учествују у даљем процесу деструкције српског фактора, нарочито ако Срби стабилизују своје стање и успеју уз помоћ Русије и других потенцијалних савезника да постепено постану држава која се усправља и озбиљније води своју политику. У региону Срби могу да рачунају на низ земаља, од Грчке и Македоније, до Румуније и Бугарске, Словачке, Кипра. Наравно, пре свега треба да раде на сопственом културном и економском повезивању (Србија, Република Српска, Црна Гора). Српска дијаспора такође мора у то све бити укључена.
Најзад, за очекивати је у повољном развоју ових околности и перспектива да се озбиљна српска држава и реорганизовано друштво са успостављеним односима са потенцијалним савезницима и својим укупним уздизањем препоручује – дакле само у тој солуцији – за партнера и Немачкој у компликованој шаховској игри на европској и евроазијској табли, која ће се даље одвијати. За читаву потенцијалну колико-толико успешну борбу и постепено уздизање српског фактора неизоставно је потребно у што краћем року улазак нових снага у политичку елиту и општедруштвену арену, пошто је постојећи кадар, чак и у оквиру наведених патриотских снага, недовољан и својим квантитетом а делом и квалитетом да издејствује одлучујуће промене и преокрет.
Као што нам синергија дела западног фактора и олош-елите ломи кости, државу и друштво већ веома дуго, тако би се морала формирати противтежа од нама наклоњенијег дела страног фактора и преосталог дела српске друштене елите, где ће кључни тег који ће превагнути у правцу српских снага бити управо народ, који је сада на својој кожи упркос потпуној блокади медија, осетио и све више осећа да га ова прва групација води ка пропасти по принципу куване жабе.
ШАНСА ПОСТОЈИ
Ако би се нешто могло препоручити патриотској опозицији, то би био рад на што већем повезивању или макар стратешкој сарадњи, минимизирању инсистирања на међусобним разликама и давање предности умереном наступу уз избегавање сваког екстремизма и претеривања. То би се постигло и укључивањем и стављањем у прве јавности окренуте редове проверених стручњака, интелектуалаца, где би се акценат ставио и на жене.
То не може довести у питање стратешко опредељење опозиције, а то је инсистирање на дисконтинуитету са катастрофалним концептом неолибералне економије; ослобађања медија за општи дијалог и демократизацију друштва; наставак одлучне (али не екстремистичке) борбе за Косово и Метохију, где Север не може бити предмет никаквих погодби; реалан и уважавајући однос према ЕУ као партнеру, али неспремност да се зарад даљег придруживања испуњавају понижавајући услови, који штете елементарним националним интересима. Сва стратешка питања третирати са аспекта националног интерса и уз максималан уплив јавности. И, не најмнаје важно, у НАТО никако, ту постоји несумњива превага у бирачком телу.
Парадокс де да, што се патриотска опозиција и елита буду избориле за више слободе у јавности, то ће и њихови програмски циљеви бити приваћенији на политичкој и отвореној сцени. Дакле, борба патриотског дела опозиције и елите треба да се води ка слободи, демократији, култури, људским правима за све у пуном смислу, и, са сваким педљом који у том правцу буде освојен, повећаваће се уплив есенцијалних интереса српског друштва. Противници у тој борби није само већ постојећи панцир – уиграни савез и синергија дела страног фактора, олош-елите и већег дела политичке елите (који је легао на руду) – већ и дезорганизованост, сујета и низ других ограничења у сопственим редовима.
Опет добар део предвидљивих тенденција нама иду у прилог: пре свега, убрзане промене у међународном окружењу, тенденција уласка дела нових снага у политичку елиту, највише из редова српске друштвене елите, али и нових стасалих младих снага, те изнад свега промене у држању широких народних маса, које све више упркос блокираним медијима и компрадорима, уочавају да је нешто дубоко труло концепту постоктобарске Србије, која је морално пукла, економски банкротирала и геополитички истрошена. Недостаје само јасно постављена и квалитетна алтернатива, која би се и у постојећем односу снага могла и мора што пре поставити, дефинисати и понудити на уочљив начин јавном мњењу и широким масама становништва.
Дакле, чак и у врло оптимистичком сценарију практично се ништа не може постићи без сталног организовања и борбе. Без те сталне, суптилне, али упорне – по потреби и на моменте и ватрене и неспутане, али ипак контролисане – борбе, нећемо успети да се извучемо из овог тунела, као што се ни наши преци нису лако извукли из турског ропства, аустријског притиска, наметнутог сиромаштва и духовних странпутица, на које смо кроз своје бивствовање и историју пролазили. Народи који не могу тако да се организују и који немају превагу одговорних, упорних и храбрих људи нису могли да преживе и опстану. Тај изазов стоји и пред нама и писац ових редова верује да се, уз одшкринута врата и повољнију перспективу у међународном односу снага, пружа шанса за проналажење излаза. Наравно уз још изазова, препрека и неугодности, али шанса је ту. Хоћемо ли је искористити?
