Pročitaj mi članak
Пред странкама које инклинишу патриотским блоком је да искористе чињеницу да је и више од 60 одсто бирача против наставка ЕУ пута.
Ситуација у српском друштву и положај Србије као државе сада су веома тешки. Већина грађана не живи боље него пре годину дана, док су национални и државни положај још и гори. Дакле, сада је вероватно највећем броју грађана, и поред свег медијског спинованог једноумља, јасно да, непуних годину дана од промене власти, није дошло до озбиљног напретка и помака набоље.
Међутим, ни та чињеница није толико онеспокојавајућа пошто је постало јасно и пре годину дана, након пораза Бориса Тадића и демократа, да укупни лош пут и багаж постоктобарске Србије неће моћи новој власти да преко ноћи донесе велике резултате, али да се, ако ништа друго, мора направити дубински дисконтинуитет са таквом политиком. После готово годину дана од промене власти, поражавајућа чињеница је у свести о изостанку тог дисконтинуитета, чак и одсуства стварне жеље, бар кад је реч о актуелној влади, да се нешто озбиљно учини.
Истина, у неким секторима постоји минималан помак, али то су само мрвице у односу на обећавано и очекивано, које често више сведоче о фасади него о стварним и системским променама.
Постоји пет важних сектора у којима се може унајвећем сагледати учинак ове власти. То су:
– Економски пут земље;
– Однос према ЕУ;
– Питање Косова и Метохије;
– Међународна позиционираност земље, која у нашем случају има и унутрашњу димензију због утицаја страних сила, посебно у постоктобарској Србији;
– Слобода медија.
Иако окосницу садашње власти представљају политичари и снаге за које се не може рећи да су носиоци постоктобарске идеологије (ради се о бившим најближим сарадницима Војислава Шешеља и Слободана Милошевића), управо је ова влада у пракси наставила да спроводи тамне стране постоктобарске привредне догме и свуда у свету пропалу неолибералну економију.
У том сектору најодговорнији је Млађан Динкић, синоним за економски крах постоктобарске Србије, која је довела земљу до потпуног економског краха, распродаје ресурса, изостанка озбиљних инвестиција и отварања нових радних места (готово пола милиона радних места је изгубљено) те презадужености државе. Уосталом, о позицији Динкића, Г 17 и фантомској странци региона довољно говори снимак наступа Сузане Грубјешић у САД, где она констатује да од Американаца Динкић за своје политичко деловање добија кључну помоћ већ годинама.
Ако знамо да од свих великих сила управо САД раде на српској деструкцији, и то посебно у последње две деценије, онда је много тога јасно. Не улазећи у друга крупна питања, о којима се Динкићева странка изјашњавала у овој деценији (инсистирање на разбијању државе СРЈ и подршка отцепљењу Црне Горе; подршка антиуставном статуту Војводине, питање Косова и др.), инсистирање на провођењу пропале неолибералне економије последица је чињенице да је он америчка марионета и експонент страног крупног капитала, у пракси супротсављен есенцијалним интересима Србије и српског народа.
НАСТАВАК РЂАВИХ ТРЕНДОВА
Међутим у новој власти није само Динкић тај који проводи лошу економску политику. Наставља се политика високих каматних стопа Народне банке, прецењивања динара и одржавања курса (неомонетаристичка теорија), што све са собом повлачи смањење привредне активности и извоза, уз повећање увоза, све мањи број радних места и нова задуживања.
Чак и та нова задужења не би по себи били најцрњи показатељи, да у пракси не изостају већа инвестициона улагања, изградња капиталне инфраструктуре и отварање нових радних места. Излаз се, поред сталних задуживања, види и у продаји преосталих вредности којима располаже држава, укључујући и обрадиво земљиште. Тако ћемо ускоро морати да прихватимо да странци могу да купују земљиште и друге природне ресурсе у земљи, и то директно.
Са друге стране, супротно чак и постулатима неолиберализма, гуши се привреда високим наметима и исисавањем средстава из ње. О стручности и професионализму у последњих годину дана убачених кадрова у привреду овде се не бих се посебно изјашњавао, али је јасно да се добрим делом наставља инсталирање кадрова по политичкој линији.
Наставља се политика претходних влада, у чијем центру је геополитичко усмерење ка Европској унији иако је ситуација у њој самој тешка и конфузна а даљи процес прикључивања нових земаља фактички замрзнут. Такође, постао је очигледан тренд раслојавања Уније, где би Србија, чак и да једног дана уђе у њу, припадала последњем кругу земаља чланица, које би имале најмање користи, а највише обавеза и спутавања. Наравно, до тада би требало да плати такав данак на том путу да је питање шта би преостало од државе.
Суштина проблема је што владајућа структура има алиби у јавности да све чини због испуњавања бројних услова да настави „пут ка ЕУ“. Србији не треба „пут ка ЕУ“ под понижавајућим и девастирајућим условима.
На Косову и Метохији влада је начинила низ капитулација, где су посебно катастрофалне одлуке о признавању договора Борка Стефановића и увођењу границе и на северу (тзв. интегрисане границе), док тзв. Бриселски параф представља комплетну предају српског КиМ, укључујући и севера, Тачију и фантомској наркодржави. Север је фактички у последњих 14 година опстао у оквиру Србије.
За то време Србија је одбила пре седам година Ахтисаријев план, који не може због Русије и Кине да прође у Савету безбедности УН, тако да је једина шанса за покровитеље шиптарске независности била у томе да сам Београд отвори капије независности.
О (не)слободи медија, које добрим делом контролишу странци, не треба трошити речи. Ту није било никаквог помака, будући да грађани не могу да чују ништа што није под контролом атлантистичких снага. То је важан проблем јер, ако не можемо да отворимо јавно расправу о болним питањима српског друштва, онда је и могућност да се померимо са дна веома мала.
У спољној политици начелно се жели оставити утисак да је дошло до извесних промена иако домнирају непромењен однос према ЕУ и зависност водећих политичара од САД. Обнављање разговора са Русијом (некад и са Кином и другим силама) не чини се претерано важним за укупну промену курса, где доминира идентификација са агресором, супротно есенцијалним интересима земље.
ТРИ ГРУПЕ СТРАНАКА
Помаци се могу сагледати и у заузимању каквог-таквог фронта према Пајтићу и Чанку на питању Војводине, затим у добијању статуса посматрача у ОДКБ (иако се са НАТО и даље суштински сарађује) и више спинована него квалитетна борба против криминала (жути барони и главни отуђивачи средстава постоктобарске Србије су под заштитом САД и неких других западних сила).
Србија је данас резултат скривеног протектората, који се види у неслободи медија, егзистирању читавог слоја петоколонаша финансираних споља, као и у задржавању курса земље ка Вашингтону и Бриселу. Производ тога су и никад разјашњене изборне преваре, али и обмана бирачког тела, где је већи део грађана против даљег придруживања ЕУ, док се у парламенту само једна странка томе противи. Не треба заборавити да су ЛДП и Г17 на врло сумњив начин једва прешле цензус, а да су Двери и СРС на једнако сумњив начин остали испод цензуса.
За све то време чак око 95 одсто медија и око 90 одсто аналитичара који се у њима појављују су за ЕУ, што све скупа ствара велики политички дисбаланс између грађана, с једне, и политичке класе и медија, са друге стране. Већ према томе је реално да се, уз мало ангажовања патриотске елите и свих нас, јавно мњење заталаса, што је услов за промену ситуације.
Уколико би све то постало пракса, изборни систем и преостале фронцле демократије изгубили би смисао. Међутим, потребно је много тога претходно предузети. За почетак свако од нас мора да пред собом каже колико је допринео овоме што имамо и шта може да учини да се ствари покрену набоље.
Без обзира на доминацију еврофанатика у парламенту и влади (ко озбиљан може сматрати, рецимо, Дачића, Зорана Анђелковића, Палму, Дрецуна, Шормаза, Игора Мировића и сл. за убеђене еврофанатике када то нису постали претходних година, док је ЕУ имала снагу и перспективу, а ДОС доминирао), јасно је, на другој страни, одсуство еврофанатизма код грађана иако су већ годинама систематски свакодневно бомбардовани ЕУ пропагандом.
Упркос свему, број опредељених грађана за ЕУ у Србији је мањи од трећине. С тим што би се вероватно и тај број десетковао после отварања медија у којима би стручњаци могли да изнесу објективнији став о приступању ЕУ под условима који се Србији нуде.
И поред свих настојања појединаца и патриотских НВО и сл., промена постојећег стања могућа је пре свега променом односа снага у парламенту. На политичкој сцени у овом моменту постоје три велике групације странака.
Једна би се могла означити појмом „идеолошке евроатлантске снаге“, које чине ЛДП, Г17 (без обзира што је у актуелној влади), мале странке попут остатака СПО и Чанкове странка, те нешто од њих издвојене, али ипак са њима у групи Демократске странке. Од њих се никаква измена постојећег погубног курса не може очекивати, напротив, они су носиоци тог тренда.
Другу групу чине СНС и СПС (са својом коалицијом где су и Палма и странка пензионера), као и Нова Србија – странке носиоци власти. Ова група странака има бирачко тело и унајвећем и чланство које је геополитички опредељеније према Русији и континенталној геополитици (Париз-Берлин-Москва, земље БРИК и сл.).
Такође се противе неолибералној економији, оличеној у Динкићу, Влаховићу и Ђелићу. Залажу се за ослобађење медија, за одбрану је Косова и у сваком случају нису срцем за Бриселски параф. Такође се противе, што је вероватно најважније, даљем пузању ка ЕУ под постојећим условима.
Слично је и са нижим функционерима ових странака, а често и са средњим и вишим ешалоном, али сам политички врх је креатор политике владе Србије. Те странке функционишу у последњој години тако што је чланство добрим делом дистанцирано и замајано од стране врха странке и дела функционера укљученог у власт, од које има личну корист, док је само мали део њих искрено „на линији“ са вођством.
ТРЕЋА СРЕЋА
Нема сумње да је велики део чланства тих странака, да и не говоримо о бирачима, врло незадовољан, и поред свег спиновање и залуђивања медија, и да би једна озбиљна алтернатива на политичкој сцени, која би успела да допре до тих људи могла да откине добар део бирача, па и чланова.
Следећу, условно названу, трећу групацију странака чине ДСС, Двери и СРС те различити покрети и организације, пракитично обједињене у консензус у критици и негирању програма постоктобарске Србије, који проводи и садашња власт.
Међу њима чак нема битне разлике око алтернатива садашњем стању. Све се залажу за одбрану Косова и Метохије (одбијање антиуставног деловања), све су за напуштање придруживању ЕУ под садашњим условима, све су за ослобађање медија, за какав-такав дисконтинуитет са неолибералном економском политиком, све су за промене у спољној политици сходно државним интересима Србије и српског фактора у целини.
Овој групацији странака припадају свим срцем и Срби са Косова и Метохије и, уз поједине изузетке, и СПЦ. Она ужива и симпатије већине Срба из Републике Српске и Црне Горе. Тој групацији теже бројне патриотске НВО, покрети и организације, укључујући и покрет за одбрану уставне позиције КиМ Никад граница, затим значајан део интелектуалне елите, извесних студентских покрета и синдиката.
Западни фактор ослања се на прву групацију себи идеолошких блиских и марионетских странака, која, уздрмана и компромитована, сада има далеко мање утицаја у бирачком телу. Упркос томе, она и даље може да рачуна на максималну подршку већ описаних медија.
Западне силе користе странке друге групације – од којих ће временом добар део бирачког тела, па и чланова отпасти. Циљ политичког вођства ових странака је да се преко медија и петоколонашког слоја (атлантистичке елите) што више успори и одложи овај процес.
Можда баш због тога, у тим странкама нема јаких институција (савета, одбора и сл.), а посебно не на њиховом челу јаких појединаца, који би могли да се супротставе оваквој политици врха. Зато је веома мала шанса да у њима дође до било каквих подела јер је врх и значајан део средњег ешалона очишћен и поткупљен.
Међутим, уколико би се јасно формулисала алтернатива – коју у постојећој констелацији снага може да понуди само трећа групација, коју чини неформални Патриотски блок – дошло би до губитка дела бирача, па и чланства странака власти. Последња напуклина у тим странкама је очигледна геополитичка разлика између Николића и Вучића у СНС. Наравно, питање до које је мере актуелни председник Србије спреман и колико је у прилици да то питање озбиљније постави. То питање може да тиња и годинама.
Зато је пред патриотским блоком и странкама, покретима и појединцима које му инклинишу да у интересу будућности Србије и српског фактора у целини на што адекватнији начин искористе чињеницу да је и више од 60 одсто бирачког тела против наставка ЕУ пута. Уједињени ће имати више шанси него појединачно, то је потпуо јасно. Остаје да се види да ли ће Срби са КиМ, СПЦ (наравно индиректно), интелигенција, патриотски покрети и организације – сви којима је у интересу превладавање ове губитничке агоније – обликовати ову алтернативу.
