Залажући се за демократске принципе, људска права и слободе, понуђена алтернатива имала би шансу на средњи рок.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Констатовали смо велике промене у међународним односима на крају 2013. године, када је после Сирије и Украјине и неверним Томама постало јасно да је свет увелико закорачио у мултиполаризам. Економско и политичко јачање Русије и свих земаља БРИКС, тек благи зачетак економске стабилизације САД уз падање њихових политичких акција у свету и вишеструка криза и стагнација ЕУ најважнији су одјеци протекле године.

Тај тренд наставак је већ запаженог глобалног правца кретања последњих година, с тим да је 2013. свему томе дала рапидно убрзање. Лако ћемо се сложити да ти спољнополитички процеси у највећем одговарају интересима српског фактора у целини.

Нажалост, на домаћој сцени одвијали су се у 2013. сиви и тамни процеси, који су били видљиви још прошле године. Нажалост, власт је изненадила и добар део својих критичара, да се не говори о неодлучнима, поступцима у економској и социјалној сфери, затим на питању Косова и Метохије и потом у наставку испуњавања услова за придруживање ЕУ. На свим овим питањима власт је отишла даље и од најмрачнијих прогнозера и критичара.

Решења Бриселског парафа, предложена решења закона о раду, шест тачака Крстићевог програма, укључујући и његово именовање за министра финансија – све то заједно пребацује и страховања и стрепње највећих песимиста. Томе треба додати и медијску сферу, која је остала слична као у претходном периоду, док у неким областима, где су раније постојале какве-такве медијске слободе, бележимо њихово додатно смањивање пред појачаним контролом и ограничењима.

Са друге стране, додатно забрињава што се није створила, ако не јединствена, а оно бар међусобно повезана и добро организована политичка опозиција. Није било видљивијих облика друштвене (струковне, синдикалне, интелектуалне) опозиције постојећем стању и у јавности препознатљивог дефинисања јасне алтернативе коју би могле лако да препознају шире масе.

Лако је видети да у већини других европских земаља – у којима је укупно стање боље – долази до различитих облика исказивања незадовољства и тежњи ка изражавању општих, групних, слојних и чак индивидуалних протеста и манифестација. Које су то одлике српског друштва, власти и управног система које их битно разликују од већине других савремених европских држава и друштава?

Шта је то због чега у Србији није могуће организовати не само успешно и просперитетно друштво и развијену привреду већ ни слободан и демократски систем, о коме се већ четврт века свакодневно говори, а од кога смо још веома удаљени, можда чак удаљенији него пре деценију или две.

ПОД СТРАНОМ ЧИЗМОМ

Први фактор је да Србија не испуњава услов суверене земље и друштва. Слично је у ограниченијем виду и са низом других европских земаља и чланица ЕУ, где се по аутоматизму сувереност земље ограничава њеним чланством у једном наднационалном телу. Слично је и са чланицама НАТО. На крајњем истоку континента постоје у лабавијем виду и интеграциони процеси на постсовјетском простору. Међутим, у случају Србије не ради се о тој врсти ограничења. Србија се налази вишеструким полувидљивим нитима под пресудним утицајем и чак се због снаге тог утицаја, може рећи делом и у рукама страних сила, и то оних које су јој геополитички најмање наклоњене.

Тај утицај огледа се у идеолошкој и личној интересној повезаности и колаборацији значајног дела друштвене и политичке елите Србије управо са тим глобалистичким центрима светске моћи. Речју, ради се о САД, Великој Британији и делом Немачка, дакле великим силама које најмање наклоњене есенцијалним српским државним и националним интересима. Независно чак и од те слојне, страначке, сталешке и индивидуалне повезаности са значајним делом елите Србије, те силе имају већ формиран систем држања земљаља под утицајем и контролом преко већ инсталираног система који чине – да набројимо само најзначајније – компоненте које ограничавају сувереност земље.

Реч је о пресудном медијском утицају, о бројним НВО, које су, да парадокс буде већи, од статуса мање-више страног тела, финнасираниог споља, у српском друштвеном ткиву сада заузеле видан утицај, који је чак и институционализован и делом финансиран од самих пореских обвезника земље. Можда је најзначајнији фактор те мреже запоседање привредног и финансијског система земље од страног капитала, чиме се могућности вођења суверене политике значајно смањују. То је у саветничке и управне улоге привредном, безбедоносном и политичком животу јавно увело стране посматраче, саветнике и друге контролоре различитог типа.

Суштински фактор изнад свих етичких и других пропуста при оваквом смањењу суверености наше земље – која чак није ни чланица неког интеграционог облика, већ формално независна држава – је у томе што стране силе које имају пресудан утицај у Србији нису наклоњене нашој земљи и народу из геополитичких разлога. Зато садашње стање разваљене и деструисане привреде, сиромаштва и неуређеног пауперизованог друштва, смањеног територијалног обима, са назначеним даљњим сецесионистичким епилозима – нису последице никаквих неуспелих реформи и прелазних и недовршених стања, већ плански резултат деловања страног фактора и целих делова политичке и друштвене елите.

Дакле успостављен је читав један систем, чији је задатак да са што мање шума и што више ефекта даље деструише српско друштво, привреду пре свега, а паралелно с тим и морал, образовни систем, свест људи, што доводи до комплетног расула друштва и самог ткива популације, укључујући чак сфере као што су здравство, наталитет, квалитет исхране, положај младог дела популације и др. Предложени закон о раду, на пример, доводи милионе наших грађана, практично готово читаву популацију, на додатно подређен и обесправљен положај у односу на пређашње стање да је потпуно природан неки степен отпора и незадовољства, чак и код потпуно аполитизованих људи.

СНАГА ДЕМОКРАТИЈЕ

Тако долазимо до главне противречности садашње позиције српског друштва у односу на демократију и демократске слободе. Као главни лого свих делатника на друштвеној и политичкој сцени у Србији у протекле две деценије били су борба за демократију и људска права, просперитетно и успешно друштво на привредном, културном и сваком другом нивоу достигнутих стандарда. Међутим, како су суштински циљеви и интереси страног фактора привредно колабирана и деструисана земља, социјално упропашћено друштво, сатирање здравственог и образовног система, културе и масовног спорта те блокирани и затупљени медији, то је лако уочити да се све то мора спровести мимо воље и уз обману широких слојева становништва. Они су кудикамо бројнији од релативно малог слоја колаборациониста, директно укључених у овакав, слободно се може рећи, злочиначки подухват према свом народу и земљи.

Ту долазимо до суштине проблема: управо недостаци демократије, рачунајући у њих и медије и слободе у јавном мнењу и стручном свету, су фактор који олакшава и чак омогућава овакво стање, у коме се, после 14 година “успешних реформи“ налази наше друштво, уз даљи сагледиви исход куда може доспети за годину или две. Дакле, ако желимо да зауставимо даљњи програмирани суноврат Србије, није потребно – чак је и контрапродуктивно – организовати се опозиционо у формама попут шовинистичких и екстремистичких организација, затим удружења „православних фундаменталиста“ и организација које негирају демократске вредности и систем, доводећи у питање постојања у етичком смислу неких историјских и општеприхваћених вредности карактеристичних за европски континент и окружење. Није неопходно деловати ни неким парцијалним слојним удруживањем, већ једноставно користећи демократске форме организовања управо по европском моделу понашања, који не подразумева по сваку цену залагање за улазак у ЕУ под постојећим условима.

Потребно је указати на фундаменте промашености постојећег привредног и социјалног модела, државне и „националне“ политике, на ускраћивања друштвених и демократских слобода за најшире слојеве, примењујући при томе најдемократскије форме понашања и деловања. На основу тога могуће је створити програм и модел за промене, који ће својом суштином бити прихваћени од ширих слојева. Због те прихватљиве форме остаће се изван пресудног каљања и анулирања постојећег медијског и стручно-аналитичког естабилишмента. Једном речју, јасно је да је овако стање у којем се друштво и држава налазе лош и да не одговара врло широким и различитим слојевима друштва, професионалних и сталешких група, удружења и појединаца.

Неки вид отпора и незадовољства или макар тежњи ка побољшљвањима постоји у најширем и најразличитијем виду, али је исто тако јасно да би у својим тежњама и подухвату најуспешнија опозиција била састављена од покрета и организација који би на челу имали морално неупитне и у професионално успешне и признате људе са јасно израђеним стручним програмима, пре свега у економском домену, али и у другим најважнијим сегментима.Они би, залажући се за демократију и демократски принцип, људска права и слободе, слободу говора, делања, јавног мњења, али и поштујући све демократске принципе, поштујући сва европска достигнућа у тим областима, понудили алтернативу и постојећем стању и даљем предвидљивом исходу постојећих „реформи“.

Јасно је да у околностима полуокупиране земље ни овакав начин деловања опозиције не би лако прошао, тачније био би на сваки начин, попут Демократског фронта у Црној Гори, етикетиран и ускраћиван, али би свакако имао највеће шансе на успех. Краткорочно овакав вид опозиције би „добијао клипове“, али на средњи и дужи рок би освојио респект у све ширим слојевима, укључујући и делове постојећег колаборационог апарата, тачније појединце и чак слојеве и групе дела политичке и друштвене елите који интересно сарађују са страним фактором у реализацији и одржавању постојећег стања, за које се може рећи да је у целини лоше, етички и професионално неодбрањиво и неперспективно. Зашто до сада, између осталих облика опозициног деловања, овакав вид опозиционог делања још није створен, када су сви интереси народа и земље, као и начин каналисања алтернативних решења, то налагали?

(Наставиће се)

Ознаке: демократија, Драган Петровић, опозиција, патриотски блок, Србија