Прочитај ми чланак
Ускоро ће бити одржан скуп најугледнијих и најпрестижнијих Срба који ће се одредити према актуелној ситуацији
Иако се међународна ситуација последњих година убрзано мења у правцу мултиполарности, што даје веће шансе српском државном броду да се лакше носи са бројним изазовима на унутрашњем и међународном плану, чини се да се даље потонуће Србије очитује у готово свим важнијим показатељима. Уместо да користи шансе које произилазе из промена у међународном окружењу, Србија наставља силазну путању према свим најважнијим економским, друштвеним и политичким показатељима.
У томе највећу одговорност сноси њена елита, која показује да није дорасла ситуацији и позицији коју би требало да заузима. Противречност између изазова окружења и унутрашњих питања и, са друге стране, неспремност и неспособност елите да на њих понуди адекватан одговор толико су се повећали да земља и друштво на почетку 2013. године улазе у наставак дубоке и свеобухватне кризе.
Четири стратешке теме наше земље и народа у исто време заокупљују и оптерећују српску политичку и друштвену елиту, које и даље нуде погрешне одговоре, што земљу води у бродолом и кризу невиђених размера. То су четири толико тешка и важна питања да, чак и кад би се само једно од њих оставило нерешеним, оно би до ивице хаоса оптерећивало српско друштво и земљу, док овако, заједно нерешена и погрешно третирана, представљају темпирану бомбу, која угрожава саму егзистенцију државе и разара уздрмане темеље српског друштва.
Та питања су:
1. Даљи однос према Европској унији, односно неизвесни и тешко условљавани путу према њој;
2. Питање Косова и Метохије;
3. Даљи економски стратешки пут;
4. Слобода медија.
На ова сва четири пресудно важна питања српска елита даје погрешне одговоре практично од 5. октобра 2000, попут неког месије или верског фанатика који упорно народ води у једном правцу, не осврћући се на лоше и чак катастрофалне резултате који се у том правцу постижу. Због тога тај смер односи све значајније жртве.
ТЕШКА ПИТАЊА
Без обзира на све факторе који нас уверавају да Србија мора преиспита свој пут ка ЕУ, она и даље истрајава на њему. Ти фактори су толико бројни и са таквом специфичном тежином да би се свака самостална и својој земљи одговорна влада и припадник друштвене елите озбиљно замислили и бар покренули расправу о томе.
То су дубока криза ЕУ и њена неизвесна будућност, затим блокирање даљег ширења бар на средњи рок, потом посебно негативан однос према Србији званичног Брисела, а у мањој мери и самог Берлина, затим понижавајући и тешко испуњиви услови за Србију, уз несагледавање коначне листе захтева и услова, уцена Косовом и Метохијом за свако даље приближавање ЕУ и, најзад, чињеница да ће се потенцијални економски добитак Србије од ЕУ интеграција показати мањим од губитака и ограничења у привредној сфери.
Пред питањем Косова и Метохије постоктобарска Србија имала је више фаза, али то питање је мање-више стављано у запећак, сем у Коштуничиним владама и последњем периоду мандата Зорана Ђинђића, уочи његове ликвидације. За Косово и Метохију посебно је трауматичан период Цветковићеве владе, када се то најважније државно питање третирало маћехински и најчешће као монета за поткосуривање међу недораслим политичарима и изнуђеним државницима. Смена власти средином прошле године донела је тек нека побољшања у погледу држања председника Томислава Николића, али све то заједно није довољно за битнији преокрет и заустављање ланца уступака и суноврата.
Спорна је пре свега одлука премијера Дачића да настави процес преговора о Косову и даљег нуђења уступака будући да је Косово постало помоћни колосек у служби реализације најважнијег – наставка евроинтеграција. Поред тога, изузетно је спорна одлука владе да призна практично све из површних и чак нелегалних преговора Борка Стефановића, који нису прошли кроз парламент нити су у складу са Уставом, посебно она о инсталирању граничних прелаза унутар Србије (са Косовом и Метохијом).
У економији се наставља погубна неолиберална политика, коју проводи Млађан Динкић, што ће земљу даље упропашћивати, задуживати и довести у позицију банкрота. То ће по себи обесмислити неке друге сфере владиног деловања и покушаја побољшања стања (попут ефеката борбе против корупције и др.). Како је и ово питање даље економске државне политике везано делом за процес утопистичког инсистирања на придруживању ЕУ, већ ове године се скидају преостале царинске баријере, тако да ће од следеће странцима моћи да се прода земља, да ће се делом губити суверенитет Народне банке, потом и повластице из економске сарадње са Русијом итд.
Добици у виду новца из европских фондова су смешно мали у односу на укупне губитке, уз то што су у скоријој будућности и неизвесни због кризе и рестрикција унутар ЕУ. На крају, новац из тих фондова углавном завршава у џеповима дела стране и наше елите, што се дешавало и са околним земљама (Бугарска, Румунија и др.). Различит степен заинтересованости за даљи пут ка ЕУ, упркос свим чињеницама, добрим делом се може тумачити и слојним и личним добицима или губицима. Тако еврофанатизам танког слоја повлашћене НВО елите ни изблиза не дели остатак популације.
КАРИКАТУРА ПРОМЕНА И РЕФЕРЕНДУМ
Не може бити коренитих промена у економији без напуштања неолибералних постулата, који се односе на неодговорну распродају државних ресурса, олако задуживање и неинвестирање у дугорочни развој и повећање производње и запошљавања.
Не може биит опоравка економије ако се у финансијској сфери настави практиковање неомонетаристичког правца, који нас води ка прецењеном динару и инсистирању на очувању курса као најважнијег макроекономског индикатора. То, укључујући и високу каматну стопу, даје лоше резултате јер спутава целокупну привредну активност и оживљавање привреде, дајући посебно негативне резултате у домену стимулисања увоза и спутавању извоза.
Наставком ових процеса чине се каркатурално смешне изјаве Динкића да ће се „борити за свако радно место и за сваког човека“. Домаћи банкарски сектор је практично десеткован због Динкићевог увођења у стечај свих најважнијих српских банака још 2001-2002 године. Значајан позитиван корак могао би се учинити већ формирањем развојне банке са акцентом на запошљавање и отварање нових радних места, што сумњам да ова влада у пожељном облику може да реализује, чак и да има у плану.
Четврта спорна тачка за коју владајући слој друштвене елите немају решење је питање медија, који су и даље затворени за сваки озбиљан дијалог за неку од горућих тема наших друштва и државе. Управо они који чине део окупационог апарата имају не само доминанту улогу у најважинијим медијима већ и апсолутни монопол, па можемо гледати како у емисијама где и постоји више учесникама у симулираним дебатама „другосрбијанци“ играју „викторије“ (сви шутирају на један гол) или се показују разлике само у нијансама (подела на „плаве“ и „црвене“, позната из мирнодопских симулираних војних вежби и маневара).
Далеко од тога да су то једини проблеми српског друштва, у коме заправо и не постоји јавни дијалог. То су четири горуће тачке, од којих се ни једна не решава на адекватан начин, већ сасвим супротно од елементарних интереса земље и друштва. Што је најважније, део отуђене друштвене и политичке елите, уз благослов и надгледање дела страног фактора, („у прилог демократије“!?), не дозвољава суштински разговор о томе јер не жели да се иопште доведе у питање наставак ових процеса.
Како избећи стравични сценарио који се већ исцртава пред овом земљом и народом. Чини се да би глогов колац, који би у најкраћем року задао ударац целом процесу деструкције наше земље и друштва, било увођење директне демократије преко референдума о даљем односу према тзв. европском путу. Тај референдум имао би своју процедуру, која изискује добијање најмање 100.000 потписа грађана за расправу у парламенту о његовом одржавању. Потписи су и најризичнији део подухвата, али у датим околностима ипак остварив ако се томе приступи на одговоран и добро организован начин.
Када бисмо се заиста изборили за одржавање тог референдума или бар кад би референдумско питање убацили у јавни простор, да би већ тиме највећи део посла био обављен пошто, уз све замене теза и медијски монизам, највећи део грађана није за наставак погубног пута ка ЕУ.
Осим тога, веома је спорно инсистирање већег дела власти на што бржем решавању косовског питања (тзв. „коначном решењу“), што је самоубиствено у овим околностима, посебно уз паралелно инсистирање на наставку ЕУ пута. Зато би референдум о даљем путу ка ЕУ заиста могао да зада кључан ударац делу отуђене и корумпиране и у односу на стани фактор несамосталне и уцењене друштвене и политичке елите, чији су интереси – види се из свега – другачији и чак супротстављени интересима највећег дела становништва.
БУЂЕЊЕ СРБИЈЕ
Када је у питању отуђена и корумпирана компрадорска елита у Србији, која се путем окупационог апарата самолегитимисала као важећа и владајућа друштвена елита, сазивањем једног јавног скупа најугледнијих и најпрестижнијих стваралаца и научних и стручних радника који би се одредили према актуелној друштвеној и политичкој ситуацији и формирали неко стално тело или чак покрет за даље деловање у јавности – представљало би прворазредан потез. У скорој будућности управо то бити остварено и да ће баш такав скуп бити одржан. Тако се поново јавља могућност да већи део успаване и на различите начине маргинализоване друштвене елите Србије (по својим реалним достигнућима у стручно-научној области апсолутно водеће), добије могућност непосреднијег јавно-друштвеног и чак политичког оглашавања и деловања.
Приметно је подизање активности бројних патриотских невладиних организација, материјално сиромашних, али са симпатијама које уживају у ширим народним слојевима. Покрет „Никад граница“, који је самопоникао делујући у импровизованим могућностима, залаже се за племениту идеју преиспитивања уставности владине одлуке о постављању границе унутар Србије само на основу полујавних договора Борислава Стефановића који нису прошли парламент и законско-уставну процедуру. Уставобранитељски у својој суштини, покрет „Никад граница“ окупља људе који увиђају вишеструки антиуставни карактер тзв. интегрисаних граница као и несагледиву штету за елементарни опстанак државе Србије, која из тога произилази. Ту је и окупљање интелектуалаца и припадника самог врха друштвене и стваралачке елите које се видело на скупу „Србија да, Европска унија не“ у Сава центру 13. децембра, све до младих и до сада наизглед аполитичних грађана, који су масовно долазили до изражаја у протесном маршу 10 децембра.
Наравно, медији нису адекватно испратили те манифестације и њихове поруке. Срамота је за Србију да су практично све важније телевизије и све дневне штампане новине под пресудним утицајем и чак контролом „другосрбијанаца“ и/или страног фактора, заправо окупационог апарата. Међутим, као и у свим спонтаним процесима, овај покушај медијски и јавно маргинализоване а стваралачки водећег дела друштвене елите Србије да се огласи и преузме део одговорности за измену сценарија нашег суноврата, паралелно са деловањем организованих грађана покрета „Никад граница“ и других облика окупљања, имаће у пракси много препрека и изазова. Предњачиће провокације и симулирани „клипови“ од снага које Србију воде ка очигледном суноврату.
Драган Петровић
