Прочитај ми чланак
Драган Петровић: Биће великих притисака да се ревидира историја не само од Немачке и Аустрије већ и из англосаконских земаља
Виши стручни сарадник у Институту за међународну политику и привреду Драган Петровић у интервјуу за Правду коментарише најновије напоре ревидирања историје у Русији, где је слика о Стаљину донекле ублажена и према Србији, коју на Западу оптужују као кривца за 1. светски рат.
Интерпретације историјских догађаја постале су оружје у геополитичким биткама у којима на површину испливавају нека стара непријатељства као што се то догађа ових дана у Украјини, где су на једној страни они из западних крајева који су били уз Хитлера, а на другој потомци оних који су победили фашизам.
У Русији је ових дана представљена нова концепција за уџбенике историје у којој је став према улози Стаљина прилично ублажен. Како се дошло до ове ситуације?
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
– Ни до сада није било спорно у историографији да се у сукобу две највеће струје у оквиру даље стратегије бољшевика још за време Лењиновог живота, а посебно у годинама након његове смрти, дакле да је са једне стране, и то се чинило као главни фаворит налазио Троцки са концепцијом да је светска комунистичка револуција циљ, а Совјетска Русија само средство.
Насупрот томе је стајао Стаљин са концепцијом да је Совјетска Русија, дакле као снажна и развијена и доминантна у међународним односима циљ сам по себи, а Коминтерна и девиза о светској револуцији само средство. Далеко од тога да Стаљин није био бољшевик у ширем значењу, такође он је био врло бруталан човек, али ипак победа његове концепције је омогућила велико улагање у јачање снаге совјетске државе тридесетих година, макар и по цену многих жртава, рачунајући и разнолика одрицања, као и бројне људске жртве совјетског становништва.
Сведоци смо разних покушаја да се умањи улога Црвене армије у победи над фашизмом, а један од њих је тврдња да је Немце победила руска зима. Шта је у крајњем сврха ових покушаја?
– Крајња сврха свега тога је умањење свести о реалној снази руског народа, његове војске, величини те земље и њен колосални допринос победи над Осовином. Она је зауставила Хитлерову, и још више Осовинску машинерију, јер је у агресији на Совјетску Русију, за разлику од свих других фронтова, па и оног западног 1939-41. где је учествовала фактички само Немачка, учествовала целокупна војна снага Немачке, али и свих других сила Осовине у Европи.СССР је сам држао фронт против њих пуне три тешке године, од јуна 1941. до јуна 1944. и ту су сломљене снаге Осовине, али су и губици совјета, посебно у цивилним жртвама били колосални.
Ту у СССР према словенском становништву су се примењивали нечувени злочини осовинских снага према цивилима, али и према војним ратним заробљеницима, злочини каквих није било на другим фронтовима, нарочито не према западноевропским покореним народима и њиховим заробљеним армијама.
Може ли се у историјским улогама Хрушчова и Тита могу наћи неке сличности, првенствено у њиховом односу према народима који су били већински у СССР-у и СФРЈ?
– Довољно је рећи да је Хрушчов поклонио полуострво Крим, без икакве етничке и језичке, као и историјске подлоге Украјини од стране Русије декретом и то у периоду совјетске историје педесетих када се поодавно нису могле мењати републичке границе, па да схватимо о каквом се политичару радило и какав је имао однос према Русима. Тито је својим перфидним потезима изузетно наудио даљој позицији српског народа, а парадокс је да су управо Срби масовно, нарочито кад је било најтеже до капитулације Италије септембра 1943. изнели НОБ и заправо довели Тита на власт у Београд.
Које бисте крупне измене унели у уџбенике историје из којих уче српски ђаци?
– Па пре свега ћу поцртати да је српски народ углавном у целокупној историји био заправо мирољубив, бранио свој опстанак и кућни праг. Безначајни су изузеци у пар наврата можда када су у нашу државу захватани и простори где нисмо етничка већина. Кључни заплет је био након Првог светског рата, када је било логично да на неки начин институицонализујемо етничко разграничење са Хрватима, ако се већ изабрала заједничка држава.
Нама је то највише одговарало, дакле било који облик разграничења, јер тада није било геноцида у нашим западним просторима који ће извршити НДХ и друга исељавања под СФРЈ. Но краљ Александар пре свега је тежио под западним утицајем да се створи Југославија. Чак је и Хрвате са јаким клерикалним идентитетом, покушавао да постави у један јак централизовани државни оквир.
Парадокс је да су хрватски политичари, лидери Хрватске сељачке странке (ХСС) тежили неком облику федерације или чак конфедерације или чак у перспективи и независне државе, и да су у сваком случају тражили разграничење, управо то разграничење, макар и у федерацији. Али Александар и врхушка одбијали су то и тежили хомогеној централизованој држави, што је можда и погодовало династији, али не и српском интересу. Дакле, наши властодршци су тада починили кључну грешку, јер и нису водили народну политику већ политику под утицајем пре свега британског и западног фактора. Дан данас је српски фактор под утицајем те, њему најненаклоњеније, англоамеричке политике, а преко марионетског слоја дела друштвене и политичке елите.
Сазнајемо да су Немци у оба светска рата покрали српске архиве. Данас беру плодове тог варварског чина тврдећи да је Србија крива за 1. Светски рат. Како се томе супротставити?
– Постоје бројни докази француских, руских и других историчара о томе да су Немачка и Аустро-Угарска имали иницијативу у изазивању европског, односно светског сукоба. Због вероломности и интересне и неискрене политике Британије, а правилно ценећи у Берлину да Енглези због своје главне геополитичке планетарне осе ривалства и непријатељства према Русији, а из тога изведено и према Србима, неће ући у рат на страну Антанте ако је директна криза везана за Србе, стално су провоцирали ратни сукоб управо на Балкану.
И заиста Британија није била спремна да уђе у светски сукоб на страни Антанте ни у случају анексионе Босанско-херцеговачке кризе 1908-9, кризе у два Балканска рата 1912-13, када је у свим тим ситуацијама, иако формално чланица Антанте, подржавала непријатеље Србије и Црне Горе, односно Централне силе. Зато су се Срби и Русија, а са њима и Француска, повлачили пред притисцима супротне стране у свим овим случајевима – анексионој кризи, потом у Првом балканском рату, када је напуштен Скадар од стране Црне Горе, а Србија није добила планирани излаз на море код Медове.
Уследило је раскусуравање са Бугарском у централној Македонији што је паралелно са хушкањем централних сила и Лондона у Софији и довело до распада Балканског савеза и отпочињања Другог балканског рата. Дакле, од Британије ће овде ове 2014. јубиларне године и бити, као и увек за Србе слабе вајде, али се можемо ослонити на истраживања и француских и руских историчара пре свега по овом питању, и наравно наше историографије која ипак има запажене резултате и на овом пољу. Са друге стране, биће великих притисака да се ревидира историја не само од Немачке и Аустрије, већ и у највећем и из англосаконских земаља.
О крађи 40 вагона докумената који су одвучени у Немачку је педесетих година била написана књига која никада није објављена, а неко је наредио да се дело Војислава Јовановића Марамба уништи. Чији рукопис препознајете у том послу?
– Вероватно је за то заинтересована и ревизионистичка струја у Немачкој и другим пораженим земљама у Првом светском рату, али највероватније и из англосаконских и глобалистичких центара моћи, којима можемо додати начелно и Ватикан.
И Хрушчов је, како се сада испоставља, сакрио документе који сведоче о његовој улози (уз групу коју је предводио Тухачов) у изради плана Барбароса. Тај план је направљен након што су Хитлеру доставили комплетан мобилизацијски план СССР-а. Има ли ту неких аналогија?
– Чуо сам за то, али нисам се посебно бавио тим питањем везано за улогу Хрушчева да бих могао да проценим веродостојност те солуције и података.
Нове књиге које су изашле у Русији говоре да је Хрушчов прогонио Руску православну цркву, а да је заправо она у послератном периоду док је Стаљин био жив, она просперирала. Има ли то објашњење у томе да је Хрушчов заправо био Пољак и католик? Како ви видите ту мистерију?
– Стаљин је, иако бољшевик, у младости завршио православно семениште, нешто као средња школа у Тбилисију. Међутим, тешко би се могло рећи да је он био посебно наклоњен православној цркви као бољшевик, али је истина да је у Другом светском рату се обратио и Православној цркви за подршку у Великом отаџбинском рату.
Какво је ваше виђење Минхенског споразума? Тај споразум је уз Сребреницу која је идеолошки оправдавала многе новије ратове био начин да се оправда примена силе.
– Суштина Минхенског споразума је заправо превага у неосовинском блоку британске политике нагодбе са Хитлером и покушај усмерења његове агресије на исток, пре свега на Совјетску Русију. Тада су кључне силе у Европи ( које нису биле иделолошки и реално Осовина) биле Британија, Француска, и на истоку континента Совјетска Русија, која је од доласка Хитлера и нациста на власт почетком 1933. направила дисконтинуитет са претходном политиком бољшевичке Москве.
Бољшевици су опет од Револуције крајем 1917. направили дисконтинуитет са претходном вишевековном политиком царске Русије. Бољшевичка Русија након Револуције нападала је Версајски систем у Европи (иако је царска Русија претходно била носилац Антанте ) и могла, да није било Лењина, Троцког и револуције, да добије колосалне тековине победе у светском рату. Међутим, након доласка Хитлера на власт, Стаљин усмерава политику и Москве, а по закону спојених судова и Коминтерне, ка томе да је највећа опасност заправо нацизам и Хитлер. Тиме долази и до измене совјетске политике према Југославији, која више није тамница народа, већ блиска, словенска земља традиционално пријатељска, која је важна потенцијално у сукобу са Хитлером.
Совјетска Русија се нагло приближава са Француском, као са носиоцем Версајског система, и старом геополитичком савезницом царске Русије, те праве пакт 1934. коме се придружује 1935. Чехословачка. То не одговара британској политици којој је опсесија непријатељство према Русији у британској (а од 1945. англоамеричкој) геополитичкој борби за светску моћ, и она стално гура Хитлера искључиво на Русију, и тежи да разбије француско-совјетски савез. Дакле, нацизам и фашизам, Хитлер и Мајн кампф и нису били кључне претње британским високим круговима, већ је главна опсесија, као и већ читава нововековна британска политика, била Русија и ривалство према њој, без обзира да ли је у питању царска или бољшевичка. Кнез Павле и Стојадиновић су уз сво уважавање способности овог другог, инструментализација управо те британске политике,
Зато се тадашњи званични Београд постепено дистанцирао од политике Мале антанте, Француске, и био последња земља у Европи у међуратном периоду која није признала СССР и успоставила дипломатске односе са њим, све до отпочињања Другог светског рата, иако су геополитички интереси земље налагали другачији став. У том контексту жртва Чехословачке и Минхенски споразум је заправо идеја Чемберлена и других британских водећих политичара тог времена (изузеци су рецимо Черчил и Идн) да се настави излазити у сусрет Хитлеру у његовим захтевима распарчавања и гутања околних земаља, обесхрабрити Француску у њеном отпору томе. И најважније, изоловати Совјетску Русију и бацити Хитлера у агресију на њу. То је суштинска опсесија британске владајуће политике, коју је Стаљин у последњем тренутку издриблао споразумом Молотов-Рибентроп.
Ваше колеге историчари сматрају да још учимо историју коју је наметнула Аустроугарска. Како је то учињено? Да ли је тачно да су тражили да прихватимо њихову историју како би дали пристанак на признање Србије 1878. године?
– Чињеница је да смо након Берлинског конгреса се више ослонили на немачку и аустро-угарску историографску школу. Вероватно да неке повезаности има, она се делом можда може тражити и у политици краља Милана који се ослањао на те силе.
Како бисте упоредили грађанске ратове међу Русима и међу Србима?
– Русија је почетком ХХ века имала перспективу преузимања постепено светског економског и политичког примата у односу на друге центре моћи, нарочито после изградње Трансибирске железнице и привредног раста уз изградњу индустрије и јачање грађанског слоја. У руској историографији нема сумњи да је Револуција преко Троцког помагана од високог капитала у САД и Британији коме је сметао успон Русије.
Тај капитал је имао ривалство и чак непријатељство према њој у читавој нововековној историји било да је у питању царски режим, прелазна влада Керенског, Стаљин и бољшевици совјетског периода или Владимир Путин и савремена Руска федерација. Лењина је помагао из прагматских разлога у време Првог светског рата немачки милитаризам, али Немачка сем Хитлера и није имала политичаре који су имали фикс идеју да могу да савладају и победе велику Русију. Чак и данашња уједињена Немачка је просторно мања од у задња три века никада мање Русије невероватних око педесет пута,
Са друге стране, Немачка и Француска имају јасне интересе стратешке сарадње са Русијом по питању привреде и колосалних ресурса које Русија и постсовјетски простор имају, док то није интерес англосаксонаца и глобалиста и који то покушавају да пресеку. Кисинџер каже да је „ноћна мора Америке савез између Немачке и Русије“.
Дестукција српског фактора којој смо од англоамериканаца изложени у последњих четврт века, без обзира да ли је на власти у Београду Милошевић, Ђинђић, Коштуница или Николић, је што смо од тих кругова идентификовани неповратно као проруски елемент, јер смо правослани Словени и у историји пријатељи и савезници са Русијом. Знате, за њих мртав Индијанац је добар Индијанац и то примењују према нашем народу, који је пред егзистенцијалним нестанком због примењивања у постоктобарској Србији погрешног економског модела који надгледају они и ММФ.
Да не набрајамо остало, нема села у Србији где се плански не отварају коцкарнице, спортска прогноза, казина. Медији су потпуно окупирани и народ се дебилизује и усмерава на пороке и губитнички начин размишљања, земља и народ се плански воде ка нестанку и сваком опхрвавању, а марионетски део друштвене и политичке елите због својих најприземнијих краткорочних добитака то подржава и спроводи.
Ваше суделовање у НИН-овом децембарском сучељавању на тему Да ли су Руси најбољи српски пријатељи подигло је доста прашине. Синоћ (понедељак) смо на Другом каналу РТС-а поново гледали тај ваш дуел са Јеленом Милић и Лазаром Стојановићем, уз Ђуру Билбију са којим сте били тандем. За кога ради време? За противнике или присталице окретања Србије Русији?
– Па и тај снимак је урађен наравно рестриктивно, било је ту разног претумбавања, и уместо планираних пола сата, већи део времена је испуњен дијалогом са неким НВО студентима, а за нас је отпало, дакле на саму трибину, око петнаестак минута очишћених од непојмљивих глупости Милићке које је изрекла. Сам снимак је после месец и по дана чекања, дат, готово без икакве најаве, јер ни из једних новина, нити из најаве РТС-а се није знало шта је то Документарни програм од пола сата између 20 и 20 и 30.
Снимак је пуштен управо за Јован дан када највећи део нашег становништва иде на славу или слави. Наравно нема репризе. Дакле снимак је због уговора који је претходно склопљен о овом серијалу морао да буде емитован, а изабран је термин да то прође што мање запажено. Бар је то мој лични утисак. Чињеница је да у најважнијим медијима постоји медијски мрак и да атлантистичке снаге, које су најмање наклоњене од свих великих сила српском фактору, заправо управљају полугама моћи наше земље.
Резултати се у тоталној, иначе планираној деструкцији свега у нашој земљи, виде на сваком кораку. Овај покушај НИН са серијом трибина је контрадикторан – са једне стране се тежи јавном и демократском дијалогу, што треба поздравити и ја се захваљујем овде на томе Небојши Спаићу и иницијаторима свега овога, а са друге стране постоји страх од исхода сваког аргументованог дијалога у овој напаћеној земљи, па је исход неки смешни хибрид. И поред свега ја сам лично задовољан и овим, јер и на овако ограниченом простору, много тога је могло да се види.
Можда не толико из овако урађеног кратког снимка на РТС, колико на снимку читаве трибине који се налази на интернет порталима и који изазива велику пажњу. Поздрављам сваки вид демократског и стручног дијалога, и увек се одазивам практично сваком јавном позиву. Али парадоксално, јавне демократске дебате се највише плаше снаге које дуже од деценије управљају земљом, а које се позивају на демократију, закључује Драган Петровић.
Драган Башовић
Извор: (Правда)
