Pročitaj mi članak
(Нови стандард)
Резултати окупљања постоје, видљиви су и, што је веома важно, имају перспективу у будућности. Таласање је кренуло.
У октобру се у јавности зачела идеја о окупљању патриотских и демократских снага, које би требало да постану важан тег у друштвеном и политичком животу Србије. Иако је идеја имала подршку на више портала и других жижа слободне мисли медијски углавном окупиране земље, некако су „Нови Стандард“, Жељко Цвијановић и неколико других водећих пера која су се ту оглашавала (Бранко Павловић, Александар Павић, Душан Пророковић и др.) постали идејни а следећих месеци и практични носиоци ове идеје.
На том фону до сада је одржано више заједничких акција, где је прва значајнија крајем октобра била шетња поводом обележавања стогодишњице Кумановске битке, која је по лепом времену имала неколико хиљада учесника, укључујући прави цвет интелектуалне и политичке сцене која би се могла назвати патриотском и демократском.
Затим је после низа теотретских расправа, наговештаја, па и полемика, јавност 10. децембра по изузетно хладном времену изненадио веома успео и масован (5.000-6.000 учесника) вишечасовни марш под називом тада основане иницјативе „Никад граница“ (са Косовом и Метохијом).
Због снежног амбијента у којем се одвијао и веома дугачке маршруте од више километара кроз централне делове града, због надахнутих говора, због младости учесника марша, која је доминирала над другим генерацијама, а изнад свега због изненађења акције, која је потпуно збунила доушничке и провокаторске центре (што стране, што оно што је остало од домаћих), ово је била најуспелија акција окупљања до сада.
У лажи и дезинформацијама огрезли окупациони медији на тлу Србије немоћно су извештавали о „групици десничара, где доминирају мушкарци“ или о „свега 800 учесника екстремне деснице“ иако су бројни снимци стављени на Yоутубе и објављени у неконтролисаним штампаним медијима попут „Геополитике“ и „Печата“ говорили сасвим друго.
ПРОВОКАТОРИ И ПАНДУРИ
После овог шока елементи окупационог система предузели су низ радњи које су за циљ имали да се следеће акције на сваки начин осујете, медијски прећуте, дисквалификују скупове или поједине њихове учеснике, организационо омету окупљања, и у крајњој линији преко убачених провокатора и широке лепезе различитих сарадника (професионалних, хонорарних или уцењених) макар их окрње и унизе различитим мрљама и диверзијама.
Тако је покрет „Никад граница“ имао низ забрањених акција, док су и оне које су одржане, попут Сретењског сабора, биле делимично забрањене (забрањена је планирана шетња, а дозвољен само митинг код Храма Светог Саве).
Скуп у Сава Центру 13. децембра није био довољно најављен у јавности, али је према програму оправдао сва очекивања, укључујући и значајан број елитних интелектуалаца који су стали иза њега. Како је било свега 2.000 посетилаца од могућих 3.600, колики је капацитет велике сале, рачунајући и балкон, медији су упадљиво зумирали делове сале где је било празних места, неуспешно тражећи нешто што би штрчало у одлично изведеном програму и сценском наступу учесника.
Чак је и једна наизглед бенигна трибина у Руском дому 1. фебруара о српско-руским односима имала нешто ранији крај иако је одржана у препуној сали и уз одличан културно-уметнички програм. У једном тренутку, приликом постављања питања учесницима трибине, један свештеник, који је у салу ушао при крају трибине у пратњи неколико људи који су личили на четнике из Булајићевих филмова, дочепао се микрофона да постави питање. То се претворило у његов необично дуг монолог, који није имао везе са темом трибине, али је фактички представљао крај самог скупа.
Не бих замарао теоријом завере да у препуном партеру и испуњеном балкону и ложама, тек неко је чувао током трајања трибине шест повезаних места у првом реду, у које се сместио човек у свештеничкој одори са пратиоцима. Сувишно је можда да кажем како је пред нама, збуњеним учесницима трибине, бини притрчао и додао попу микрофон управо младић који је пет минута пре тога ушао у салу и сео на управо упражњено место у првом реду, у супротном десном крилу сале. Наравно, случајности су увек, сем ако временом не прерасту у правило.
ШКРИПАЊЕ НА СКУПУ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА
Скуп интелектуалаца, одржан 27. фебруара, имао је необичну судбину. Наиме, раније заказан у средњој (по величини) сали Дома синдиката (350 места), био је до последњег дана замишљен као полузатворен скуп, где су могли да дођу само они који су на списку (320 позваних) и новинари.
Али дан уочи скупа управа Дома синдиката обавештава организаторе да не може да преда на коришћење резервисану салу, која је изненада постала потребна за друге сврхе, већ само најмању (105 места) или највећу (више од 1.600 места). Тако је петнаестак часова пре одржавања скупа прихваћена велика сала. Било је касно да се у јавности преко огласа у новинама позову знатижељници да испуне велику салу, па је скуп, иако је дошло 350 учесника и нешто посматрача, личио на утакмицу на готово празном стадону.
Како је организатор – да би што више попунио салу – у последњем тренутку отворио капије за све знатижељнике, на скуп су дошли и провокатори, који су на различите начине – од бизарно гласног искашљавања, преко добацивања увреда говорницима – заправо ометали нормално одвијање скупа.
Поред ових тек делом додирнутих ометања и различитих облика репресије, које немају много везе са слободним друштвом и демократијом, постојали су и бројни пропусти самих организатора и учесника окупљања. Организација често није била на највишем нивоу, поједини учесници скупова некад су пренаглашавали своја националистичка обележја, поједини наступи повремено су очитовали готово екстремистичке ставове, који су у појединим случајевима постављали пред остале учеснике дилему да ли се ради тек о појединцима са „слабим даном“, неуравнотеженим и неодговорним особама или је била реч о убаченим провокаторима.
Вероватно је да је било и једног, и другог, и трећег. Како су све то последице спонтаних скупова људи који се недовнољно познају, такви пропусти ће се временом вероватно свести на мању меру. Самим тим је на организаторима окупљања да смање будуће пропусте на најмању меру, што подразумева и то да свако добије адекватну могућност делања, сходно својој енергији, вољи или способностима.
Поред свега наведеног, резултати окупљања постоје, они су врло видљиви и, што је веома важно, имају перспективу у будућности. Перспектива и разноврсност окупљања и делања демократских и патриотских снага у наизглед уснулој Србији, која је у једном облику протектората контролисаном споља, отворена је, „таласање“ је кренуло. Иако је прецизност и организованост делања моћника који споља надзиру грандиозни покушај вишеструког сатирања једног народа заиста задивљујућа, не може се све увек испланирати и до краја реализовати.
Пресудан је људски фактор, и онда кад су у питању замишљене и споља додељене улоге „извођачима радова“, и кад одлучни појединци све бројнијих и организованијих група и организација томе спонтано стају на пут. Девиза првих је да ниједан бедем, ма од какавог тврдог и етичког материјала био направљен, не може издржати, а да га не прескочи магарац натоварен сребрњацима. Девиза других је да ниједна материјална вредност не може и не сме утицати пресудно на људско биће да би се оно продало и на тај начин потрло сврху свог постојања, посебно не издаја ближњих, свог народа и етичких принципа.
ИСХОД ЈЕ ПОЗНАТ
Како су планови и досадашња пракса пре свега англо-америчких центара моћи толико разоткривени у односу на српски народ, нема сумње да се свако од нас налази пред јасним избором, и да већина омамљеног и плански успаваног народа гаји симпатије према овој другој опцији, тим више што реализација плана наших непријатеља не подразумева да се даровима поткупи цео српски народ, већ само појединци на кључним положајима.
Зато је исход већ познат, јер ће се пре или касније народ тргнути и разрачунати са групицом из прве опције. Питање је само када ће то бити, у ком обиму, и које ћемо жртве дотле још дати.
Отуда бих био срећан кад би се овај текст могао третирати као крајње пријатељски према свакоме ко из било ког разлога дела према оној првој злочиначкој филозофији. Тај у пракси губи сваку поруку и сврху свог бивствовања на овом свету, јер прелази све рубиконе неморала, који ће, нема сумње, пред будућим поколењима бити тешко стигматизован. Још горе, тај у овим околностима доводи у питање и свој материјални моменат, па и свој ионако пролазан живот. Или је оно магаре са сребрењацима јаче од свега тога?
Што се тиче људи који се окупљају, као и широких народних маса које већ стењу, а за које је планирано катастрофално сутра у том сценарију, они су се већ определили, или су у тим плановима као покусни објекти већ опредељени. Колико ће још дуго окупациони медији моћи да их, према принципу куване жабе, уверавају у супротно? Изгледа, не дуго, јер после разних Инсајдера и „трованог“ млека није остало још много сензација за омамљивање и скретања тема.
