Pročitaj mi članak
(ЦЕПОМ)
Сећам се…
… Приштине после кумановског споразума и доласка Горице Гајевић, генералног секретара СПС-а, са намером да убеди тадашњи политички актив своје партије како нема издаје, како је одлука била болна али једина могућа и како Србија мора даље.
Ми, обични људи, разочарани и уплашени, слутили смо шта нас очекује, али некако смо се још увек нечему надали. Нисмо тачно знали чему, али некако нам је утешно деловало то што ни они, косовски крем СПС-а, није знао како ће то све изгледати када она дође. Мислили смо, да је нешто толико лоше ваљда би чули они који су, колико јуче, тек да нас фасцинирају у кафани, позивали Слобу да га нешто питају, а он би им се јављао.
Можда није све тако црно, можда постоји неки тајни план, некакав компромис, за који ми не знамо, а она ће га данас саопштити косметској елити своје партије. Надали смо се и ишчекивали њен долазак. И она је дошла. Горица Гајевић, жена са стотину функција. Кажу да је то био мучан састанак.
Причала су ми о томе два моја пријатеља, тада високи функционери косовског СПС-а, који су тај састанак започели али нису сачекали његов крај. Онај млађи, тада председник СПС омладине, назвао је Горичин говор фарсом а целу ситуацију издајом народа и после тога изашао. Онај старији, искуснији, изашао је ћутећи. Без обзира што се никада нисмо политички слагали (заносио сам се, тада, идејама ДЕПОС-а) био сам јако поносан на њих у том тренутку.
И без обзира што сам политичаре увек помало презирао, тога дана, дивио сам се њиховој храбрости, људскости и самопоштовању. Јер, сви њихови „другови“ су остали до краја и подметали се под Гајевићкину пеглу, иако су мислили као и они. Али, нису имали ни храбрости, ни снаге. Требало је путовати, а партија је нудила сигурност. Њих нисам кривио, само сам на ову двојицу био поносан.
Али, време тече и све мења, људе поготову. Њих двојица су се, нормално, вратили под окриље своје партије и вође у кога су, ипак, веровали. А када се све то срушило, брзо су се престројили и некако приближили Дачићу.
Сећам се, исте двојице, како су крајем 2006, били забринути за своју опцију, јер спремао се конгрес на коме се бирао нови лидер, а група угледних СПС-оваца предвођених професором Михајлом Марковићем, желела је да партију одржи у оквиру идеологије истинске левице, која би била истинска опозиција већ потрошеној пљачкашко-демократској опцији. Били су бројнији, паметнији, искренији. Имали су титуле, животно искуство, ауторитет.
Али, политика је то. И то она двадесетпрвог века. Ко се још бави политиком из идеологије?! Само интереси, и то они опипљиви, одлучују. Зато су, на крају, ипак изгубили. Одлучио је лоби једног човека, човека који је пораженима припадао и по годинама и по партијском стажу и по много чему другом. Осим по смислу за менаџерство. Тај човек имао је велику специфичну тежину јер га је Милошевић истурио као обновитеља после бомбардовања и истицао да му верује. И поражени су му веровали. Кажу да је мишљење променио буквално преко ноћи. И зато је сада још увек ту, још увек у врху своје партије и државе, упркос томе што су се свима смучили његови скандали и потпуно расуло у ресору за који је задужен.
Поражени су онда отишли, а уместо њих са знањем, титулама и идеологијом, добили смо Ружиће, Тончеве и остале знане и незнане. Уместо оног Мркоњића, добили смо овог Мркоњића, а уместо партије аутохтоног израза добили смо интересну организацију какве су биле и све остале евро-атлантске испоставе „демократије“ у Србији, где је све било само питање цене.
А они моји пријатељи су опет преживели…
Онога даље нема потребе да се сећам. То је оно што је данас ту, оно што сви знамо. То је ова, данашња, Србија. Србија глади и лажи, болести и понижења, очаја и бесперспективности.
Театар апсурда, у коме онај ко је целог живота градио инфраструктуру постаје менаџер једне певачице, а онај ко је целог живота био менаџер певачица почиње да одлучује о градњи инфраструктуре. То је нормално, кажу обојица (нормално, сваки за себе), јер имају организационе способности. И све то, дабоме, о трошку државе.
Али, сами смо бирали!
Дали смо Србију онима који нам говоре да се морамо одрећи територије да би добили кредит или привукли страног инвеститора. И да, ако не буде по њиховом, неће бити пензија, плата и социјалних давања.
И то све за добро наше деце!
Дали смо Србију онима који нам бришу сећања, прљају садашњост, отимају будућност.
Њима, бившим шоферима, угоститељима и страним стипендистима, сада мега образованој и богатој елити.
Сами смо им дали Србију, сами им је морамо и узети. Јер, они неће сами отићи.
Неће ни она моја два пријатеља са почетка текста. Снашли су се, што би се рекло. Отворили су фирме, добили управне одборе, купили некретнине. Нису више странци у Београду.
Али, странци су на Косову, ако им је то уопште важно. Заборавили су ко су и одакле су дошли. А и како им је било тога дана када су чекали Горицу Гајевић.
Заборавили су звездани тренутак своје храбрости, али и да, можда, сада и њих неко тако чека доле на Северу, дрхтећи од неизвесности док се у Бриселу договара имплентација онога што је потписао њихов „шеф“ (како га сами зову).
Заборавили су, можда, и мене. Дуго се већ не чујемо. Онако, одједном. Ваљда због текстова. Или што нисам довољно бананаст. Или, зато, што ја не заборављам. А то је штета. За њих! Могао би да их подсетим на дан када су збацили окове политике и постали хероји једног тужног тренутка, тренутка када смо сви заједно стрепели чекајући Горицу Гајевић. Можда би им то олакшало ове чемерне дане када, ћутећи, шницле за своју гозбу праве од ампутиране ноге сопствене Мајке. А мора да осећају оно што осећам и ја, што осећамо сви, да нам Мајка то неће преживети и да …
… НЕМА СРБИЈЕ БЕЗ КОСМЕТА !!!
