Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Ма колико била слузава и умочена у шлаг изгледа да „косовска жаба“ низ уско српско грло није склизнула онако како су очекивали креатори бриселског пројекта и њихови „јединствени“ извршиоци у Србији. Нешто ту не ваља.
Након што је покушај медијског слављења препоруке за датум зазвучао као песма на сахрани, а мук народа и маказе ЕПС-а дочекале најаве златног доба за Србију, након крајње промашеног Вучићевог и крајње неукусног Дачићевог интервијуа на РТС-у у ударно време, након неуспелог покушаја режимских таблоида да значај поруке Светог Синода о Космету умање скаредним фотографијама Качавенде, а посебно након оставке Александра Вулина и испољеног јединства Срба са Космета које је победило партијске интересе београдских лидера, свевидеће око је проценило да се мора лично погурати ствар.
У року од непуна 24 часа огласили су се бароница Ештон, неизбежни Кацин, амерички амбасадор Кирби, а изненада долетео нам је и Штефан Филе да нас охрабри на европском путу. И замислите, сви нам они појашњавају како бриселским Споразумом Србија није признала Косово, као да нисмо добро чули Вучића и Дачића.
Каква оркестрираност, какво саглсје тонова! Ако већ нису, могли би да оснују хор. Уз уњкави Дрецунов и све мужевнији Грубјешићкин глас, нема мелодије коју не би могли уверљиво да отпевају осим Казачока.
Али, шта њихова песма значи? Коме је намењена, када је јасно да ће и у Скупштини овај неспретни и несретни документ добити надмоћну већину?
Као неко ко од самог почетка тзв. „бриселски процес“ посматра као пројекат манипулације са познатим исходом и чије је ставове време, нажалост, потврдило, нормално је што ћу одговоре на ова и нека друга питања потражити баш у тој сфери.
Пре свега, овако нагло и парцијално интерпретирање тумачења једног документа обично није манир високих европских званичника и показује да они нису задовољни како су и са ким српски званичници кренули у приближавање садржине Споразума српској јавности. Није ни чудо.
Човек који је, уз саме преговараче, одабран да буде главни носилац кампање приближавања, господин Милован Дрецун, очигледно се лоше сналази у овој улози и не успева да пажњу јавности усмери на теме које могу афирмисати Споразум. Наиме, како је „de facto“ признавање Косова једино што српски учесници у бриселској представи заиста нису урадили а тиче се заокружења косовске независности, то је морало бити много агресивније истицано.
Уместо тога, Дрецуново олако хватање за некакве НАТО гаранције које нико из алијансе не жели да потврди а камоли да потпише, као и пречесто коришћење констатације како је Споразум лош, али се није могло боље, која код слушаоца шири уместо да сужава критичку свест, могу се сматрати стратешким грешкама, јер код „гутања жабе“ време никада није савезник, а ставови се увек намећу брзо или сте у проблему.
Но, све би се ово некако и испеглало да српски носиоци бриселског концепта нису у потпуности изгубили контролу над Владином канцеларијом за КиМ. Стратешки је очигледно како је било планирано да управо ово владино тело буде носилац имплементације бриселског Споразума па су и кадровска решења била тако постављена.
Александар Вулин, један од ретких чијој је политичкој каријери чланство у ЈУЛ-у више штетило него користило, добио је нову прилику, а сигурно и велика обећања за даљи напредак, док се Крстимир Пантић, очигледно погрешно, ценио као политички приправник којим ће се лако управљати из централе и који ће, због каријере и онога што је прати, подрити јединство косметских Срба у одбијању Споразума. На срећу то се није догодило! Обојица су, свако на свој начин, показала патриотизам и поштење које дуго времена не постоји у српској политици, посебно не код оних који су у прилици да буду власт.
У сваком случају Канцеларија за КиМ одбацила је политику сопствене Владе, што са једне стране свакако јесте крајње непријатан преседан који показује колико се за собом нису освртали наши носиоци бриселског процеса јурећи за датумом, али са друге је и ситуација која је захтевала мудро и сталожено решење. Нажалост, врх Владе реаговао је крајње неодмерено и непримерено, најавама о укидању Канцеларије, што би се пре могло назвати осветничким него рационалним политичким ставом. Јер, такав чин, довео би до потпуне конфротације Владе са косметским Србима, а мирну имплементацију споразума учинило трајно немогућом.
С обзиром да свевидеће око нерадо гледа угрожавање својих пројеката кадровским превидима, а Вулин и Пантић кадровски се везују за СНС, вероватно је да овакав развој догађаја, озбиљно доводи у питање кредибилитет Александра Вучића код оних који су га недавно промовисали у политичког господара ових простора. Сигуран сам да га сада тиме неће превише оптерећивати, али и да му то неће заборавити.
Но, то је сада мање важно. Много је занимљивије зашто супериори бриселског процеса, у тренутку када је сигурна његова потпуна подршка у српским институцијама, своје високе чиновнике какви су Ештон и Филе упрежу у обликовање кампање појашњавања Споразума српском народу?! Шта желе да постигну, или шта желе да спрече?!
Одмах је јасно како желе да се пажња јавности усмери на питање признања Косова и то признања „de facto“ будући да је „de jure“ свакако учињено. Јер, „жаба“ коју нам Дачићевом руком грају у грло није жаба признања, већ жаба предаје, односно одрицања. То је суштина. ПРЕДАЈА ТЕРИТОРИЈЕ И НАРОДА ШИПТАРСКОЈ ПАРАДРЖАВИ ! То је поље које они желе да избегну наметањем других тема. То је дух бриселског Споразума, какви локални командири и остали бакрачи!
Србија део своје територије ставља под правну, економску, територијалну и сваку другу јурисдикцију сецесионистичких власти и на тај начин прихвата сецесију као легитиман чин. У Споразуму се Устав и закони Србије не спомињу ни један једини пут, већ се сва решења траже у оквиру косовског правног система и то се у документу наглашава. Србија се, дакле, ОДРИЧЕ било каквог државног и правног присуства на територији Космета, Србија ПРЕДАЈЕ народ и територију шиптарским сецесионистама. Наравно да то значи признање „de jure“, али они причају о „de facto“ желећи да скрену пажњу са суштине.
У том смислу треба, у кампањи против Споразума, далеко чешће него до сада користити речи као што су „предаја“ или „одрицање“ територије, јер их свест јасно препознаје, а могу се поткрепити одредбама Споразума.
Друго што је супериоре бриселског пројекта свакако забринуло јесте најављени митинг косметских Срба у Београду. Таква концентрација националне енергије сигурно ће пробудити многе „успаване“ и ослободити страха многе „уплашене“ што су категорије које су кључ владавине свих, од народа, отуђених режима у свету, па и у Србији. Не воле они то. Никада. И од тога како ће са тим изаћи на крај зависиће даљи третман садашњих српских властодржаца код глобалистичких господара.
И зато, можда, заиста није готово. Јединство и слога, али не у ПРЕДАЈИ већ у ОДБРАНИ кључ су борбе која предстоји. Шири даље…!!
