Прочитај ми чланак
Увођењем уставне парламентарне монархије у Србији, коначно би јој се раскрчио пут, којим је некада перспективно марширала у блиставу будућност, – а којег су комунисти својевремено злочиначком крвљу и немилосрдном лажном пропагандом дебело затрли, одржавајући свјесно и плански Србију својом диктаторском палицом у вртлогу безумља.
Спомене ли се спонтаном конверзацијом нека постојећа монархија, одмах чак и сваком неписменом лаику одзвони кристално јасно у ушима , да се ради о држави и народу са својом богатом и веома дугом традиционалном националном културом.
Такав етикетирании национални краљевски педигре у својој изванредној историјској епохи, као што сви са поносом добро знамо, посједовала је и Србија са својим народом. Током периода у којем га је имала, била је респектована и уважена у цијелом свијету.
Данашњом политиком и државним уређењем, она одаје ипак утисак, иако то у ствари није, једне новопечене балканске банана државе, која покушава уцвиљено да пронађе своје мјесто у савременој ложи, европског и свјетског грађанског друштва.
Најмодернији облик монархије је парламентарна монархија, као што је то напримјер у Великој Британији, Шпанији и Шведској. Државу воде демократски изабрани представници народа, а монарх има само репрезентативну функцију. Он не може распустити Владу и утицајан је само у неким малим сегментима државне политике.
Оваква форма државног уређења у Србији, изградила би идеалну платформу за успјешне политичке и привредне интеграције у савременом друштву, о којем је била ријеч. Реализација би била могућа само вољом народа, кроз сазнање и спознају да у оваквој тренутној структури Европе и ЕУ у којој доминира национална политика великих сила, нема праве и сигурне будућности.
Србија наравно није чланица економских гиганата као сто је Г 8 – али са својим крунисаним монархом, постала би аутоматски поново утицајна чланица “клуба плаве краљевске крви,“ у којем својим међусобним контактима, монарси одржавају мирољубиву дипломатску хармонију, и визионарским пројектима креирају економску перспективу земаља које својим величанством презентирају.
Поставља се питање под великим упитним знаком ? – дали би Тони Блер као један од главних покретача и реализатора гнусног отимања српске територије КиМ, агресорским нападом НАТО-а на Србију 1999 год., добио уопште зелено свјетло за тај подухват, од своје монархиње и осталих других европских монарха, да је Србија у то вријеме била краљевина.
Отворена полемика, у којој предњаче многе предиспозиције на одговор са једним великим: НЕ! Тиме би се данас навјероватније писала сасвим друга историја, а Србија не би била можда у тијесној кожи и звјеским рашљама сепаратизма и сатанизације у којој се тренутно налази.
Крунисањем нашег престолонаљедника Александра Карађорђевића, који је одавно већ међу нама, у репрезентантивног Краља, Србија би формално аутоматски задобила праву аутентичну крштеницу свог рођења првобитне државности из 7. вијека, династије Властимировића, са свим својим накнадно кроз вјекове стеченим националним историјским благом, све до данашњих дана.
Сваки пут кад уз заставу запјевамо националну химну “Боже правде,“ за коју смо се у међувремену тешком муком изборили, занемарујемо веома важну чињеницу да се химна односи у суштини само за двије боје на српској тробојци.
Бијелу која представља слободу и црвену која представља крв за њу проливену, али не и за плаву која је означена у самој средини, и представља Краља и његову симболичну плаву краљевску крв.
Србија је спремна за Краља, воља народа је на њеној одлици и потезу да то једног дана и спроведе, а искреним политичарима који заиста желе добробит својој држави и слушају глас свог народа, не би требао бити проблем да то и акцептира..
Похлепа извјесног слоја политичара за искључивом влашцу тренутно је превелика.
