Прочитај ми чланак
Став Русије, односно Путинова изјава приликом посете Турској да се због затезања односа према Јужном току, од стране Бугарске, али и централа ЕУ, неће реализовати овај пројекат, треба дубље посматрати у датим околностима. Мислим да то свакако неће значити потпуно одустајање од пројекта Јужни ток, већ указивањем међународној јавности на тешкоће које су у његовој реализацији искрсле, и ко је одговоран за те тешкоће.
Овде прво морамо знати да су потребе Европе за гасом у сталном порасту, па тако Европа ван постсовјетског простора ће трошити око 640 милијарди кубних метара гаса 2020, а бар око 680 милијарди 2030. У исто време ће производња ових земаља гаса бити око 310 милијарди кубних метара гаса 2020, и око 295 милијарди кубних метара 2030, године.
Када је у питању нафта Европа ван постсовјетског простора ће трошити 2020. године, око 745 милиона тона, а десет година касније најмање 750 милиона тона, под условом да нађе део алтернативних извора енергије. У исто време ће производња нафте из сопствених извора бити 2020. године, око 180 милиона тона, а десет година касније највише око 175 милиона тона. Из наведеног видимо да ће европске земље, а то се претежно односи на садашње чланице ЕУ по питању гаса, из сопствене производње моћи покривати свега 45 % године 2020, и само око 40 % године 2030, док ће удео сопствене производње у потрошњи нафте бити још мањи: свега око 25 %, односно 22 % у истом периоду.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
Са друге стране Русија ће у истом периоду имати по пројекцијама на располагању и до близу три четвртине реста сопствене производње нафте у односу на потрошњу, и довољне количине вишка гаса да задовољи све европске потребе. Истина, у дефициту, и то све већем за овим драгоценим енергентима, су и биће све више и Кина, Индија, Јапан, док ће САД у најбољем случају од сопствене производње нафте моћи да задовоље између 40 до 50 %, а Русија од свих великих сила ће бити у знатном и вишеструком плусу за извоз.
Као извозници су у свету од значајнијих још Блиски исток, Северна Африка и Иран, потом Нигерија, Венецуела и Индонезија. Међутим, стални пораст потреба за овим енергентима у свету, ће временом све више расти у односу на извозне могућности земаља произвођача ових вредних енергената.
У том смислу је Русија једина од свих великих сила, која не само да нема потребе за увозом капиталних енергената, већ има могућности и за њихов извоз. Посматрано географски, земље Европе су непосредно упућене на увоз ових најважнијих енергената од Русије и постсовјетског простора, где опет Москва има кључну улогу њиховој експлоатацији и дистрибуцији.
Постојећи капацитети цевовода Дружба подигнути још у време СССР који у највећем иду преко територије Украјине, и знатно мање Белорусије, покушавају да се од стране Русије надограде, новим, алтернативним попут Северног тока који је већ завршен са делом транспортних капацитета. Ту је још од раније изграђен Плави ток према Турској, а Јужни ток је планиран као веома важан крак за транспорт гаса европским земљама.
У принципу, упрошћено посматрано Немачка, Француска, Италија, као земље тзв. Старе Европе су упућене на стратешку сарадњу са Русијом и постсовјетским простором, јер су економском терминологијом, стецишта знања и капитала, али им недостају ресурси, а они најквалитетнији и најповољнији (енергенти, руде и полупроизводи метала и неметала и др), који су и најближи, су управо на руском и постсовјетском простору.
Уколико обратимо пажњу на ове последње изјаве Путина и руског државног врха, али и Гаспрома, можемо закључити три ствари. Прво, Русија која је наишла на одређене тешкоће у реализацији већ уговореног Јужног тока, указује да су те тешкоће нова бугарска власт, настала преко исфорсираних ванвредних парламентарних избора, настали услед притисака неких западних центара моћи, да се „реализација Јужног тока усклади са Трећим енергетским пакетом“. У питању су дакле и извесни западни центри моћи, поред нове бугарске власти.
Међутим, треба обратити пажњу и на то да је овом приликом руска страна обелоданила два важна момента. Прво да ће се постојећи цевовод Плави ток који иде за Турску проширити и повећати свој капацитет. Друго, да ће бити у договору са Турском и Грчком изграђен нови цевовод од Русије преко ове две земље, дакле преко Турске до Грчке. Ово су врло важни геостратешки моменти. Чини ми се, да Русија у овом случају за реализацију велике шаховске фигуре краљице (Јужни ток) указује на тешкоће приликом његове реализације, оцењује јасно међународној јавности кривце за то, а онда наговештава узимање две важне фигуре: проширења Плавог тока (пешак) и изградњу новог цевовода преко Турске до Грчке (лауфер, са перспективом вредности топа). Најважније при томе, мислим да Русија оставља могућност реализације Јужног тока, у предвиђеном, или модификованом облику.
Што се тиче овог наговештеног цевовода преко Турске до Грчке, он се са једне стране може сматрати као дефинитивно снабдевање грчких потреба за гасом; потом као дестинација одакле се може транспортовати на различите начине даље у Европу, рецимо краком за Италију и сл; могућношћу да се можда у крајњој линији, преко Македоније и Србије заврши Јужни ток у алтернативној путањи, о чему је већ недавно калкулисано, уколико се заиста Бугарска покаже као непопустљива.
Заправо ово је један додатан притисак на отуђене корумпиране и запарложене центре моћи у Бугарској, који су сада дошли на власт преко западних подршки, али и на друге сличне режиме и прозападне центре моћи на Балкану и читавој траси планираног Јужног тока. Јасно је да су они својом марионетском политиком у односу на глобалистичке центре моћи дошли на власт у тим земљама, али и да је тас биланса који су остварили на власти до сада врло напрегнут, и незадовољство грађана неолибералном економијом која фаворизује стране интересе и танак слој тајкуна и компрадора, при крају.Овим се даје значајан тег подршке оним политичким снагама у тим земљама, али и читавој Европи, које се критички односе према глобалистичким и атлантистичким центрима моћи, јер је потпуно јасно да је интерес самих земаља ЕУ и практично свих европских земаља у неспутаној привредној и широј сарадњи са Русијом.
Ово ће нарочито имати одјека међу политичком и друштвеном елитом земаља Старе Европе, које имају стратешке интересе сарадње са Русијом првог реда, и њима ће бити јасно да са једне стране са Москвом неће моћи да говоре језиком уцена и егоизма, ако желе да се ти односи иоле реализују у односу на стратешке могућности и евидентне међусобне интересе. Постаће јасно да је цена послушничког односа према Вашингтону све већа, и да САД, паралелно са све мањим могућностима услед сопственог економског и другог слабљења, да суштински нешто пружају европским земљама, заправо све више одузимају („продаја цигле“) својим сталним затезањем ситуације у свету и уценама и све нерееалнијим захтевима које испостављају европској породици народа, сада и у њиховом исфорсираном сукобу са Русијом.
Да не говориом о русофилским осећањима највећег дела бугарске популације, о чему сам се и лично могао уверити приликом свог последњег боравка у Софији и Бугарској. У том правцу, ће тамошњи притисак на актуелне власти у правцу олакшавања околности за започињање изградње цевовода постати врло снажан. Треба посебно нагласити да заправо ни Бугарска, а ни Брисел, да не говоримо о силама заинтересованим тзв. Старе Европе и других земаља заинтересованим за цевовод, нису на становишту да не треба градити већ уговорени капитални пројекат, већ заправо траже одређене уступке у том правцу од стране Москве.
У том правцу изјаве Путина и руског руководства о одустајању од Јужног тока услед новонасталих проблема које праве нова бугарска власт и бриселске технократе, заправо треба посматрати у ширем контексту укупних америчко-руских супротности, и никако не треба посматрати и као одустајање руске стране у реализацији система цевовода преко Југоистока. Заправо, сигурно је да ће њихова изградња бити настављена у неком од облика, и да ће Јужни ток, или прецизније цевоводи преко Јужног или Југоисточног правца од Русије за овај и средишњи део Европе у овој или оној форми бити изграђен.
