Прву групацију чине странке режима, пре свега СНС и СПС, где је само њихов политички врх прихватио постоктобарску дефетистичку есенцију (неолиберална економија, антисоцијално законодавство, потпуно одустајање од одбране КиМ и предаја Бриселским споразумом постепено и његовог севера, идолопоклонство ка ЕУ, блокада медија и ослонац на компрадорски део друштвене елите који је без обзира на исходе избора већ 15 година на власти у земљи и њеним најважнијим друштвеним институцијама) и стога су оне врло рањиве у правцу патриотске опозиције.

Другу групацију чине различити деривати ДС и њених сателита који су до 2012 били на власти, а сада су парламентарна опозиција, где постоји углавном и идеолошка сагласност око постоктобарске концепције чак и већег дела њиховог чланства. Како страни фактор (нама најненаклоњенији његов део геополитички) надгледа Постоктобарску Србију и постоктобарску концепцију, а чија суштина је вишеструко уперена против колективних (струковних, државних) и индивидуалних права највећег дела наших грађана, отуда је јако тешко организовати њено настављање демократским путем.

У том правцу се користи лепеза карата и средстава, али они су у досадашњих деценију и по прилично исцрпљени и у очима све већег дела становништва истрошени. Велико освежење за њих у том правцу је прелазак и регрутовање неких бивших националиста, чак некад и шовиниста и њихових странака, који су као такви у очима јавног мњења, последњих година преузели да воде наставак постоктобарске концепције, после краха „жутих“, односно њихове тоталне компромитације у јавности. То се пре свега односи на врхушке и лидере СНС, па и СПС што уз заглушујућу пропаганду, асистенцију компрадорског дела друштвене елите који зна да подржи нове носиоце постоктобарске концепције, даје солидне резултате. Посебно преко СНС један део нижих социјалних слојева је макар привремено и на крајње индиректан начин постао подржаваоц постоктобарске концепције, имајући у виду ауторитарност ове странке настале на темељима раније јединствене СРС.

Међутим, пракса је показала да без обзира на широку лепезу средстава које им стоје на располагању страни фактор и врх компрадорског дела елите, заједно са политичарима на власти, пре или касније, уз сву контролу медија, истраживача јавног мњења, целокупног државног апарата, се суочава са потребом појачавања ауторитарности, и чак озбиљним смањењима демократских слобода. Није случајно да су „Сабља“ и практичо ванредно стање у земљи током већег дела 2003, године, а у мањој мери и неке друге ситуације у постоктобарском периоду, представљали израз немоћи да се постоктобарска концепција одвија несметано и на демократски начин, јер је заправо она у својој суштини директно уперена против есенцијалних интереса огромне већине грађана Србије. У том правцу су коришћене и изборни трикови, да се уочи избора око најважнијих питања говори једно, а потом примњује сасвим друга политика, или да се попут читавог периода до 2012, не формирају владе са најјачом странком тада радикалима, а дуго пре тога и са СПС, што је на неки начин, додатно изигравање већинске воље грађана.

Победа напредњака, разједињеност и пометња у патриотској опозицији, чији ће се пуни узроци, нарочито у периоду јесен 2012-јесен 2014, када је пропуштена прилика да се поентира на недостацима власти, додатно сазнавати и истраживати. Све су то фактори који су омели да се на страначком нивоу након промена 2012, од стране патриотске опозиције материјализују пропусти новог режима, који је упркос претходној критици постоктобарске концепције, због чега су и добијени избори, заправо по доласку на власт преузео ову погубну концепцију и већ дубоко компромитовану концепцију. Она се спроводи и данас и то у битно измењеним и повољнијим међународним окружењем.

Но шта је ту је, потпно је данас јасно да актуелна власт има врло мали маневераски простор у правцу измене неке од погубних елемената постоктобарске концепције коју спроводи, пре свега због својих обавеза према страном фактору, па се вероватно са њихове стране, уз помоћ компрадорског дела друштвене елите, и већ споменутог дела страног фактора прибегава са једне стране додатним притисцима и сценаријима ка патриотској опозицији: да она остане што више подељена и међусобно и завађена, потом да се спречи улазак макар дела друштвене некомпрадорске елите у земљи у њене редове, те да се спречи додатном блокадом медија, деловањем разноврсних организација, коришћењем државног апарата, контролом тзв. истраживача јавног мњења и др, озбиљнија комуникација патриотске опозиције са народом.

Поред тога постоји утисак о појачавању репресивних метода (хапшење Фајгеља и новинара Ловрековића за вербални деликт на ју тубе), или прецизније можда речено ка пооштреном тумачењу законских прописа у односу на до садашња искуства. Поред тога медијска цензура се повећава, а већи број регионалних тв и других медија је продат на приватизацијама, где се стиче утисак углавном људима блиским властима, и у сваком случају углавном спремним да наставе подршку и предност постоктобарској концепцији, што све додатно погађа пре свега патриотску опозицију.

Какво је стање патриотске опозиције, шта она предузима током ове јесени, у колико колона она делује, да ли се појачава. Да ли долази макар до неких охрабрујућих процеса који би давали оптимизам, имајући у обзир да нам је промена и утицај на плуралном и парламентарном нивоу најбезболнији и вероватно чак и готово једини начин да се макар делимично промени даља примена постоктобарске концпепције у Србији и мрачног сценарија који из тога у перспективи произилази на државотворном, економском, социјалном, културном, демографском и општедруштвеном нивоу.

ДСС, Двери, уз интелектуалце и неке мање организације који чине заједно Патротски блок, спроводе прилично успешно своје акције и стратегију током ове јесени.Након посете Крима и Москве руководства Патриотског блока, свакодневно организују по читавој Србији трибине, где могу и гостовања на локалним медијима, али то због медијске цензуре, која је екстремно изражена посебно према патриотској опозицији, не допире довољно до највећег дела становништва, које је са друге стране жељно промена и алтернативе. Изузетно тешка материјална ситуација чланица Патриотског блока, баш као и практично читаве патриотске опозиције је крајње неугодан фактор у постојећим околностима.

Међутим свакако да би се уз можда врло мала средства могло и морало радити да се све ове активности, или макар највећи њихов део сними камерама (ако нема могућности и мобилним телефонима и сл), и стављати одмах на ју тубе, што би мрежа фб страница, портала страначких, али и уопште опозиционих у земљи требала да преноси и умрежава, а где је то год могуће користити и регионалне и локалне медије. То наравно важи и за деловање читаве остале патриотске опозиције у земљи. Овде износим надаље своје мишљење, а треба имати у виду, да сам између осталог завшио политиколошки одсек на ФПН на основним студијама, а он се бави и организацијом политичких странака и деловањем у јавном мњењу.

У том правцу сматрам да овакве видове делатности гостовања трибинског, и где је год могуће и на локалним медијима, треба појачавати, и убацивати „у ватру“ што шире екипе стручњака и страначких функционера. Јер Србија има преко двестотине општина, и поред врха Патриотског блока, треба ангажовати и више квалитетних тимова који би могли да остваре гостовња у више места одједном у истом дану. Са дртуге стране било би добро радити на омасовљењу странака и чланица Патриотског блока, као и читаве патриотске опозиције. Наравно ту не треба ићи у крајност и просто јурити чланство по сваку цену, њихов број, али је евидентно да је врло велики део популације спреман у том правцу да се укључи и да би било добро повећати акције, контакте, и извесну либерализацију у том правцу до садашње процедуре.

Јако је тешко одредити стратегију која би у постојећим условима била максимално продуктивна. Да ли се од стране Патриотског блока ради успешности политичке борбе, окренути једним делом сарадњи и са оним деловима бивше власти („тзв. „жутих“) који су макар делом напустили, или су спремни модификовати постоктобарску концепцију, и на тај начин се за који степен примаћи и страначком центру, што би извесно умекшало садашњу поставку и имиџ у јавности (контролисаној и пригушеној јавности имајући у обзир блокаду медија и прилично искривљену слику о стварности у читавом периоду Постоктобрском, а да не говоримо о посебним и тешким условима још деведесетих). У том правцу мислим да је одличан потез прихватање сарадње са отцепљеним послаником демократа проф. Јанком Веселиновићем и његовим Покретом за преокрет, јер је он у највећем се одмакао од постоктобарске есенције. Јасно је да се са ЛДП и странком Тадића и не треба сарађивати готово ни на који начин, а ту је наравно у истом кошу и Чанак, а било би добро да се то односи и на Вука Драшковића. Пајтићева ДС се чини као изнуђени партнер и то пре свега по техничким питањима предстојећих избора, и евентуално неких других заједничких, што се у далеко мањој мери може рећи за организацију Зорана Живковића, који је својом прошлошћу ближи напред наведеним организацијама и странкама дубоке компромитације.

Заправо можда би мудар потез био у будућности пронаћи неке партнере који би са те стране умекшали имиџ патриотске опозиције, попут поред већ споменутог Веселиновића и његовог покрета, и можда Вука Јеремића и неких других сличних делатника(Радуловић?), који не би могли да утичу на измену концепције патриотске опозиције, а могли би да допринесу умекшавању њеног имиџа у односу на обичног дезинформисаног грађанина земље, коме сви важни медији и компрадори нуде алтернативу између режима и парламентарних деривата тзв. „жуте“ опозиције. Режим ће са друге стране, по примеру недавног сусрета представника Патриотског блока са парламентрном (жутом) опозицијом у сасвим разумном састанку преговора о сарадњи за техничке услове изласка на предстојеће изборе у односу на власт, то додатно злоупотребљавати у правцу пласирања дезинформација ширем јавном мњењу („формирање новог ДОС“ и сл.). Дакле, техничка сарадња око предстојећих избора у односу на власт се подразумева са свим парламентарним странкама и то није спорно, овде сам анализирао могућности да се ту потенцијално, на том крилу пронађе неки мањи партнер који би се могао инкорпорирати (усисати?) у Божићне принципе, у сваком случају контра постоктобарској есенцији.

Када су у питању чиниоци режима, ту постоји такође шанса да се по примеру посланика Фемана, неки мањи чиниоци окрену сарадњи са патриотском опозицијом, пре свега са Патриотским блоком, али је врло мала вероватноћа да би се ту могло очекивати неки велики ломови и поделе, мада и то није потпуно искључено. Оно што је велика шанса је то да у случају раста патриотске опозиције, чланство, а можда и читаве регионалне организације или њихови делови владајућих странака, би се могле прикључивати патриотској опозицији, што потенцијално у идеалним околностима може попримити и масован карактер.

Но вратимо се назад патриотској опозицији. Пет организација је направило ових дана известан савез, ради се о Народној мрежи, Српској лиги, Источној иницијативи, Слободној Србији, Српској вертикала и још неким мањим. Да ли ће врх Патриотског блока у томе видети могућност ојачавања и ширења, дакле одређене институционалне сарадње са овим савезом, или ће ове две групације, остати на готово подударним начелима и концепцији, а одвојено изаћи на предстојеће изборе. Уколико овај нови савез на чијем се челу налазе Глишић, Ђурђев, Драган Тодоровић, Жељко Ћуровић и др, изађе самостално на изборе, дакле у постојећој коалицији, дакле без додатног ширења и коалиционих савеза, то ће у постојећим условима за њих још увек бити повећан ризик да се не прође цензус.

Готово је сигурно да ће СРС изаћи самостално на предстојеће изборе. Било би врло важно да не долази ни до каквих препуцавања странака патриотске опозиције међусобно, јер ће то само користити настављачима постоктобарске концепције.

Велика је енигма странка Ненада Поповића. Она се у пракси последњих месец-два у начину свог деловања и саопштењима, додатно примакла концепцијама Патриотског блока и остале патриотске опозиције. Сукоб Стаматовића са режимом, излазак на заједнички протест против продаје Телекома, саопштења по питању КиМ, Русије, миграната и сл, учврћују утисак да би било логично да ова странка развије што тешњу сарадњу са осталом патриотском опозицијом, па се поставља питање са киме ће изаћи на предстојеће изборе. Без обзира на њену извесну снагу, па и финанскијску моћ где је снажнија од других патриотских организација, тешко се може очекивати да би самостално могла прећи цензус.

Друге мање организације од радикала и Поповићеве странке, попут рецимо Заветника, или Српског препорода још се нису у том правцу позиционирале, односно на предстојећим изборима, са киме ће ићи у коалицију. Здрава Србија такође, иако је идејно блиска са Патриотским блоком, није до краја јасно где ће се позиционирати.

Да резимирамо око питања укрупњавања патриотске опозиције, јасно је да ће једну колону чинити радикали, који ће готово сигурно самостално наступити на предстојећим изборима. Другу чини свакако Патриотски блок. Не зна се да ли је Патриотски блок озбиљно заинтересован да се додатно прошири, где је посебно интересантан његов однос и релација са новоформираним савезом пет патриотских организација који је настао ових дана, и чак странком Ненада Поповића. Да ли ће се остали субјекти груписати око Патриотског блока, или ће постојати још субјеката, па и савеза који ће се формирати и изаћи на изборе ван радикала и Патритоског блока. Што је више субјеката који одвојено излазе на престојеће изборе, повећава се шанса да неки од њих не пређу цензус и ти гласови буду изгубљени за парламенат и озбиљнију промену постоктобарске концепције. По свим показатљеима јавног мњења, јасно је да ће Патриотски блок чак и да остане само у садашњем саставу без даљњег ширења, а и радикали изгледа, прећи цензус. Остала питања и потенцијалне колоне су крајње упитне, мада у случају да дође до извесних укрупњавња, у више комбинација се чини да би и једна трећа укрупњена коалиција можда могла прећи цензус.

Са ове инстанце посматрано, и на основу података са којима располажем, а и аналитичком моћи процењујем дакле да још није све одлучено о будећем наступању чиниоца патриотске опозиције на предстојећим изборима. Одлука о рецимо саставу и концепцији Патриотског блока, може бити различита, од сачувавања садашњег састава до одређених тактичких, али и ширих проширења, модификације имиџа и сегментне групе бирача. Са друге стране изгледа мало вероватно да би се од стране режима, или парламентарне опозиције (тзв. „жуте“ странке и њени наследници и сателити) могли очекивати неке веће промене и ломови које би прихватиле опозицију постојећој постоктобарској концепцији, па је највероватније да ће патриотска опозиција са сопственим снагама, али сада је већ извесно у више колона, изаћи на предстојеће изборе као практично једини носилац потенцијалних и правих промена постојећег стања у земљи.

Већи део грађана у земљи је незадовољан постоктобарском концепцијом, а да ли ће патриотска опозиција знати и имати ресурса уз већ позната недемократска ограничења са којима се суочава, да већ сада у предстојећим изборима то и на адекватан начин материјализује, остаје да се види. Једно је сигурно, и у најгорим хипотетичким опцијама, на предстојећим парламентарним изборима за које се предпоставља да ће се оджати током 2016 године, патриотска опозиција ће свакако поново ући у парламенат и ненормално стање које смо имали у последње две године да у Народној скупштини и нема опонената истрошеној и погубној постоктобарској концепцији – биће окончана, као један нонсенс и инцидент. Али из тога треба извући поуке, а најважнија је да разједињени и посебно посвађани, неће урадити превише, иако је јасно да више од половине грађана у земљи, уз сву блокаду и пратећу апаратуру, тежи идејама и концепцији патриотске опозиције. Због Србије, или боље речено оно што је од ње преостало у сваком погледу, због милиона обесправљених грађана који сваки на свој начин пате због постојећег стања у земљи у практично свим областима друштва и живота, посебно због наших суграђана и сународника са Косова и Метохије којима је најтеже, због обавеза моралних и других које имамо према Републици Српској, а и оној исконској Црној Гори која се сама сада бори и копрца против Ђукановићеве диктатуре, немамо више права на грешке, личне сујете и различите промашаје. Једноставно ова и свака следећа прилика за бољитком и променама се мора искористити на најбољи могући начин.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: др Драган Петровић, патриотска опозиција, патриотски блок, СРБИН.инфо, српске политичке странке