Било је потребно да прође више од три недеље, неколико десетина интервјуа и емисија у којима су се, као на траци, наизменично смењивали челници и адвокати актуелне власти док српска јавност није како-тако разазнала о чему се у такозваном Бриселском споразуму ради.

Током свих ових година нагледали смо се бројних манипулација разних владајућих гарнитура, али чини се да је у тој више него оштрој конкуренцији, ипак, једна од највештијих била ова којом је споразум из Брисела представљен као документ о гарантовању права српској заједници на северу КиМ, а не као оно што он, заправојесте – споразум о повлачењу српских („паралелних”) институција са севера и увлачење тамошњих Срба у уставноправни систем Косова, уз одређене, крајње сумњиве и неодређене гаранције косовских власти и НАТО-а.

Сви смо више пута чули да ће по том споразуму шефови полиције на северу бити Срби. Али се при томе слабо помиње да ће они бити припадници косовске полиције и службеници косовске владе. Етничка припадност ту није кључна, већ то која инстанца држи кључеве од касе и затвора.

А то је, према овом споразуму, Приштина, уз нешто Брисела и нимало Србије и Београда. Уосталом, и сада је заменик „косовског премијера” Тачија Србин – Слободан Петровић – па од тога, сем његовог личног окружења, Срби немају неке користи. (Мало је познато да су чак и у Павелићевој усташкој влади у Загребу седели један или два Србина!?)

Тек ту и тамо, када је први спин већ прошао, могло се по малобројним нешто објективнијим, или барем професионалнијим медијима прочитати интегрални текст споразума, а од Александра Вучића и Милована Дрецуна чути како, додуше, постоји „известан проблем” са документима и печатима и да је то једно од оних „болних решења” због којих „нико није срећан”.

Не улазим тренутно у то да ли је споразум са Приштином „добро”, „изнуђено”, „најмање лоше од понуђених”, или „скандалозно и (веле)издајничко” решење. Али шта год да је случај, апсолутно је неприхватљиво и за сваку осуду ово муљање и забашуривање елементарних чињеница о његовом карактеру и садржини.

Зато је, најблаже речено, цинично и лицемерно позивати народ да се на референдуму изјасни о нечему што му уопште није реално предочено и објективно представљено.

Наравно да је „боље преговарати него ратовати”, као што је у Митровици славодобитно изјавио први потпредседник владе. То нико не доводи у питање. Но, питање је само да ли је боље стрпљиво и упорно преговарати или брзо и безусловно капитулирати. 

И крајње је неуверљиво сада говорити како све ово у вези са бриселским преговорима није рађено због добијања датума за почетак преговора са ЕУ, када су најмање педесет пута то експлицитно рекли високи државни функционери. И када су чак и термини седница српске владе померани и прилагођавани терминима и „дед-лајновима” у којима чиновници Европске комисије треба да доставе своје извештаје и закључке о напретку Србије на путу евроинтеграција.

Позивање на „реалност” је увек јак аргумент. Али реалност је и то да до овог споразума Хашим Тачи није контролисао општине на северу, док се сада, уколико парафирани споразум заживи, и Срби са севера КиМ препуштају власти Приштине, која на тај начин, уз обећање одређених мањинских права српској заједници, заокружује свој „територијални интегритет.” То овим споразумом добија Тачи, Брисел и Меркелова, али остаје мистерија шта добија Србија и Београд.

Поента је, ипак, у нечем другом. Наиме, током овог процеса постало је видљиво да је Александар Вучић апсолутно доминантни политички фактор у Србији. (Док, на пример, Ивица Дачић делује све више као неки помало контроверзни владин портпарол.) И не само то, него јеВучић постао фактички нови вођа радикалног еврореформског пола српске политике. О томе не говори само његов страстан ангажман на прихватању Бриселског споразума, него, још више, аргументација којом се у одбрани тог споразума служио и служи. Од позивања на лик и дело Зорана Ђинђића, преко императива „модернизације” и „европеизације” Србије, па све до фразеологије о „будућности наше деце.”

Овај Вучићев преокрет ће, по свој прилици, изазвати лом, пометњу и ново престројавање на српској политичкој сцени и овдашње „националне” и „еврореформске”снаге суочити са бројним искушењима. Краткорочно гледано, ова Вучићева метаноја представља прави небески дар за идеологе „друге Србије” који су дочекали да њихове идеје сада, уместо релативно маргиналних интелектуалних група, или аферама оптерећеног Јовановића, промовише мегамоћни и хиперпопуларни лидер владајуће странке. То је нова српска политичка реалност са којом, свако из својих разлога, предрасуда, или интереса, још, не желе да се суоче неке овдашње „патриоте”, као и неки „европејци”. И после које у Србији ништа неће бити исто.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”