Pročitaj mi članak
(Синиша Љепојевић)
Влада Србије непрестано говори како је неутрална у све заоштренијим односима Запада и Русије не само када је реч о кризи у Украјини. Да ли се, међутим, ту ради о стварној неутралности или је то опет још једна обмана и да ли актуелна власт у Србији има снаге и жеље да неутралност и следи? Уствари, да ли је актуелна политичка Србија заиста неутрална?
Званични Београд свакога дана користи разне прилике да узвикне како Србија нема друге будућности него само Европску унију. Председник владе Александар Вучић је у разговору са немачким и швајцарским новинарима дефинисао да је „наш најважнији циљ приступање ЕУ“ и да ћемо „за то учинити све. Ту нема повратка“. Премијер Вучић је уз то приметио да он „нема утисак да ће Србија морати да бира између Брисела и Москве јер је наши циљ Европска унија“. Пре неколико дана, пре тог разговора са новинарима, премијер Вучић је изјавио да је политика Србије да буде уз Берлин. Занимљиво је такође да премијер Вучић никада није јавно јасно рекао да је Србија пријатељ Русије, него стално понавља да није непријатељ. Не бити непријатељ не значи бити и пријатељ. То су две различите ствари. У том духу непрестано говоре и други лидери Србије.
У преводу, Вучићева влада и владајућа политичка елита које представља Србију су се већ определиле, одлучиле коме припадају, и о каквој то неутралности уопште може бити речи. То је ваљда јасно. Наводна неутралност у украјинској кризи се тако показује само као инструмент за домаћу употребу за замајавање домаће јавности, у којој још увек живе сећања на америчко-европско бомбардовање 1999. године као и емоције према Русији. Украјина је само тренутни изговор. Неутралност актуелне владе је у ствари уступљена опција Запада Србији јер каква год била њена позиција, то заиста у овој фази није ни важно а за сада доноси неку корист западним штићеницима у Београду. Али та уступљена опција има ограничен рок трајања и Србија ће доћи у ситуацију да се у светлу својих европско-западних амбиција јасно изјасни. Како сада ствари стоје, у исход тог изјашњавања не би требало да се сумња.
БЕЗ ПРОСТОРА ЗА НАУТРАЛНОСТ
Неутралност према Украјини уствари не постоји. Према томе, о каквој то неутралности ми говоримо. То је обмана. И то је проблем, то што се стално говори о неутралности и обмањује не Европа и Запад, него домаћа јавност. Ова влада има огромну већину у Скупштини што значи да ће њена политика, каква год да је, имати подршку највишег законодавног тела. У том смислу амбиција актуелне владе да безрезервно припада Западу и Европској унији је потпуно легитимна. А, ако се жели и припадати неком блоку, некој међународној интеграцији, онда правила налажу да се доследно и следи политика те интеграције. То је јасно као дан. Проблем је дакле у обмани која сведочи о политичкој пракси актуелне владе. Обмана све више изгледа као генерални политички принцип.
Очигледно је да су међународни односи постали потпуно огољени и нема места било каквој неутралности. Свако, а пре свега мале земље, једноставно морају негде да припадају. Не може се седити на две или више столица. Уствари, може, али онда је то превара, неискреност, и то кратко траје, а на крају се плати изузетно висока цена. Зашто либијског лидера Гадафија, на пример, нико није желео да брани управо због две столице, а рецимо Башара Асада су бранили. Уз то, постоји и разлика у пракси. Запад нема трајне савезнике, Запад троши људе и никада није бранио оне које је потрошио. Најбољи је пример египатског лидера Хоснија Мубарака или израелског Јицака Рабина.
Другим речима, неопходно је имати јасну слику о стварним односима у свету и технологији оних који тим светом настоје да управљају. За ту јасну слику основни предуслов је да функционишу институције једне државе, да се ангажује што већи број стручних и искусних људи у које ће извршна власт, дакле влада, имати поверења и чији рад ће поштовати и на тим основама доносити одлуке у спољној политици. У Србији је, нажалост, приметно урушавање свих државних институција и најважније државне одлуке се доносе у уском кругу пријатеља актуелних лидера, што би Енглези рекли у „кухињском кабинету“. Другим речима, судбина земље зависи од свакодневног гатања на коју ногу је тог јутра устао неки од лидера.
Таквог стања у држави Србији су дебело свесни и на Истоку и на Западу. То је, у ствари, и технологија Запада – урушавање институција државе, свођење демократског уређења на манипулације медијима и нелвадине организације и изнад свега афирмисање и подршка личностима, конкретним људима, а не систему и држави.
БАЈДЕНОВО ПОДСЕЋАЊЕ ВУЧИЋА
У том светлу је веома занимљиво и важно недавно писмо америчког потпредседника Џозефа Бајдену премијеру Вучићу. Са закашњењем од скоро два месеца Бајден честита Вучићу именовање за председника владе Србије, што је крајње необично у америчкој пракси. То је очигледно само изговор, а суштина је у садржају писма. Бајден пише Вучићу да се „унапред радује нашем раду на заједничким приоритетима“ уз речи: „Уздам се у Ваше лидерство како бих био сигуран да ће Србија стајати уз своје европске партнере у подршци међународним принципима с обзиром на то да стремите ка правима и привилегијама чланства у Европској унији“. А, подсећа Бајден у писму, криза у Украјини је само ојачала решеност Америке да подржи Европу.
Писмо је веома важно и још више занимљиво. Прво, важно је време упућивања писма упркос помало детињастом поводу са толиким закашњењем. А да не заборавимо и да такве ствари нису посао потпредседника Америке, који је по функцији и председник Сената, значи дома парламента, а не владе. Писмо је дошло уочи важне посете министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова. Ништа мање није занимљиво и то што долази и после Вучићеве посете Берлину, када је он изјавцио да је Србија уз Немачку и да је Немачка најважнији партнер, неко од кога зависи судбина Србије. То исто је Вучић, додуше не као председник владе, изјављивао пре скоро две године после посете Вашингтону, али за Америку – да без Америке Србија нема будућности. Сада је то, међутим, Немачка. Баједново писмо би се могло видети и као подсећање или, можда боље речено, упозорење да је Америка још увек ту и да не одустаје. Није само реч о Русији и посети Лаврова него и о Немачкој јер не би требало сметнути са ума да амерички и немачки интереси нису идентични.
Истовремено, Баједново писмо открива и још једну страну актуелне западне политике према Србији. Наиме, зашто постоји потреба да Америке стално подсећа и упозорава власти у Београду. То намеће питање неповерења, још увек им се не верује. Тога су очигледно свесни и у Београду, па отуда долази и приметна нервоза лидера Србије. То поверење или неповерење се све чешће тестира кроз изјаве и оцене разних међународних представника у овој фази махом сведене на питања слободе штампе и цензуре. На те оцене се у Београду реагује без потребе нервозно и непримерено, посебно у изјавама премијера Вучића, што само инспирише наставак сличних оцена. Један дневни лист близак Западу је тако објавио наслов Забрињавајуће изјаве премијера.
МУДРОСТ ЈЕ БРИНУТИ СЕ О СЕБИ
Приметно је да премијер Вучић у јавним иступима све чешће говори како он не лаже. Зашто он има потребу да стално подсећа да он не лаже? Значи ли то да у званичној Србији неко ипак лаже. Део неповерења према званичном Београду, упркос свакодневном заклињању Европској унији, долази и од неповезаности државног система и утиска као да у Србији не постоји једна власт него неколико, најмање три, од председника Србије преко премијера па до првог потпредседника и министра спољних послова. Стиче се утисак да не постоји јединствена политика и да је једноставно све могуће. Није само реч о Западу, сличан степен неповерења постоји и у Русији.
Србија, наравно, какву год власт да има, не може да утиче на односе у свету, али може да се организује да преживи тешка времена. Како преживети у условима када је, према најновијим подацима, само јавни дуг већи од 60 одсто друштвеног производа, а где су дугови компанија и привреде, чији је гарант такође држава. Од чега ће се, наиме, живети. Под тежином тог питања све те политичке акробатике, тешке речи и заклињања падају у воду.
Можда би као инспирација могли да послуже, на пример, Велика Британија и Словенија, чланице ЕУ и НАТО. Ових дана је у Великој Британији боравила висока делегација Кине на челу са премијером. Дочекани су као „свеци спаситељи“, а премијера је примила и краљица Елизабета иако је то супротно протоколу, јер она прима само шефове држава. Према сведочењу репортера листа Дејли мејл, на пријему у част кинеског премијера британски министри и великани су буквално чекали у реду да се с њим само рукују. Британији су неопходне инвестиције и то је једино важно, а то што Кину неки на Западу, укључујући Британију, сматрају „комунистичком тржишном диктатуром“, која угрожава људска права, више није важно. И склопљени су уговори о кинеским инвестицијама вредним неколико стотина милијарди фунти, укључујући и изградњу нове нуклеарне електране.
Кина ће бити власник нуклеарне електране, стратешког објекта у Британији, а британска влада гарантује цену струје до 2030. године. Сила Бога не моли, од нечег се мора живети. Словенија, на пример, у Русији, како је објављено у Москви пре десетак дана, отвара нових 19 центара за издавање шенгенских виза. И то у време нарастајућих непријатељстава Запад према Русији. То како преживети би требало да буде и основни посао актуелне власти у Србији. Све друго су обмане и губљење времена.
(Нови стандард)
