Прочитај ми чланак
Хоће ли Србију, како год да се влада определи између Русије и Запада, чекати иста тешка судбина.
Огроман број забринутих грађана очајава што је српска влада кобајаги доведена у положај Буридановог магарца, који треба да се поводом украјинске кризе определи између Европске уније и Русије. У таквој ситуацији није лоше да се свако од нас запита шта о положају таквог магарца мисле у евроатлантском свету, а шта у Русији? Нећете бити изненађени ако утврдите да лидери Русије и Евроатлантске уније, па и наши лидери, оцењују положај Србије – на сличан начин.
![danijel cveticanin1]()
О АУТОРУ
Данијел Цветичанин је професор на Универзитету Сингидунум у Београду – ословни факултет – Департман за пословну економију.
И једни и други (и трећи) сагласиће се са чињеницом да је Србија релативно мала земља, економски и војнички нејака, а стратешки не претерано значајна, ма шта ми о себи самоласкаво мислили. Осим тога, ни за једне ни за друге (па ни за треће) није тајна да је огроман део српске елите већ увелико корумпиран евроатлантским капиталом, који се деценијама улаже у домаће активисте.
Истина је да таквих активиста нема претерано много (броје се стотинама хиљада), али су одлично распоређени и практично држе полуге свих врста власти у Србији – политичке, финансијске, медијске и културне. Ипак, свакоме је јасно да ће, у случају евентуалног светског конфликта (рата), српски народ бити уз Русију пошто у таквим условима неће бити могуће приволети најшире масе да се придруже борби уједињене Европе на истоку.
Независно од тога како се српска влада определи, а на крају ће ипак морати некако да се определи, Србију вероватно чека иста судбина. Ако се одушевљено приклони западној алијанси, евроатлантски пријатељи неће видети ниједан разлог због којег не би наставили са комадањем српске територије и са даљом деструкцијом српске привреде – програм који се са великим успехом спроводи последњих година.
С друге стране, ако изричито подржи руску страну, Русија очигледно нема снаге да спречи евроатлантске партнере (ЕУ и САД) да у Србији, уз помоћ већ добро укорењених домаћих активиста, не заврше започети посао комадања земље и преузимања привредних ресурса.
Наравно, у случају да се Влада неким чудом, у неком изненадном нападу националног самопоштовања, определи за Русију, домаћи евроатлантски активисти били би значајно оштећени пошто би њихови приходи (апанаже, хонорари, дневнице…) који се формирају из српског буџета и иностраних кредита, били угрожени. Такође, многобројни инострани саветници и инструктори, удобно устоличени у влади и министарствима, али и у другим институцијама (НБС, војска, агенције, савети, комисије, јавни сервиси…) који су од октобра 2000 помагали у вођењу проактивне европске политике, остали би такође без својих привилегија.
Не могу да поверујем да би евроатлантска заједница могла да дозволи нашој влади да се окрене Русији. Уверен сам да би, у том случају, Европа и САД без по муке и у Србији подстакле политички и економски хаос, сличан украјинском или либијском.
Наравно, ћутљива већина, која се ништа не пита, вероватно би више волела да се Србија приволи руској страни и тако сачува део националног достојанства ако је већ принуђена да транспарентно пљуне на сопствени устав а све преостале ресурсе да препусти евроатлантским усрећитељима, не због Европе, него због нас.
