Прочитај ми чланак
Намеравам да Мила Ђукановића предложим за Нобелову награду. Учинио бих то као појединац. Да се једном догоди да неко то учини једном политичару а да није мотивисан полтронством и удвориштвом.
Нисам само још одлучио да ли да Нобеловом комитету скренем пажњу на овог човека-феномен као заслужног за мир или као важног за науку – конкретно физику. Вероватно ћу се коначно определити за кандидатуру за мир, пошто нисам до сада чуо да феномен сам по себи, па макар се радило и о човеку, може да добије ово високо признање. Наиме, Ђукановић је током свог дугог и метаморфозичног политичког живота толико често мењао идеологије, програме, уверења, али и агрегатна стања… да их је, мислим, открио још бар два-три нова. Кад је реч о миру, Ђукановић је свету показао колико је растегљива људска спремност да трпе и одржавају мир упркос неморалном, безумном и безочном режиму. Дакле, код Ђукановића треба да на обуку долазе разни амерички штићеници, понекад уствари чисти и несумњиви зликовци, које би немоћни народ свакако оборио само када не би били онолико подржавани из Вашингтона или Лондона.
Ђукановићев режим је посвађао народе Црне Горе, обесправио већину грађана, опљачкао их и оставио на дну, Црна Гора предњачи само над државама које су биле под дугогодишњим сакцијама и растрзане ратом. Црна Гора је једина европска држава у којој власт није мењана седамдесет година. Једино су у Црној Гори под сумњом избори и попис грађана…
Мило Ђукановић је једини вођа неке социјалистичке партије у Европи, верујем током протеклих стотину година, који је као партијски циљ јавно изнео стварање националне цркве. Па још је Свети Сава својевремено историјски мало био чак и закаснио са стварањем српске архиепископије… Али ко ће то објаснити Милу Високом кога хвали и старо и младо широм Европске уније…
Тачније хвали га све што се прешједником зове… А хвале га што је демократски, модерни политичар, посвећен модернизацији и миру, а не зато што им његова себична и недемократска политика одговара у њиховим империјалним интересима. Људи који су се лизали са Садамом Хусеином и братимили са Гадафијем могу много тога – да цене Ђукановића и да мисле да је она вода испред Бара уствари Охридско језеро.
Најновија активност Ђукановићевог режима ујединила је православље и католичанство. Нажалост само у црногорским оквирима и искључиво у непристајању. Нацрт закона о слободи вероисповијести предвиђа власт државе – у црногорском случају режима – над верским заједницама. Замисао о томе да и традиционалне верске организације треба да се накандано региструју, као и да је сва имовина створена пре 1918. уствари државна не потврђује да су цркве и држава раздвојене, већ напротив оспорава самосталност цркава и слободу вероисповести.
И ко је подржао овакав закон, макар посредно?
Па наравно, невладина организација која се назива православном црногорском црквом, чији прешиједник (да тако назовем лице које противно канонском праву носи архијерејску митру) рече како део црногорске опозиције гаји лојалност према другој држави. То је најважније – однос према „држави“, тачније према влади – пошто је Ђукановићев режим бар показао да је пут од Броза до Дрљевића кратак и одржив.
Али ако дозволите да вам ово раде, онда сте такав третман и заслужили. Сигуран сам да се Ђукановић у приватном кругу понекад сети свог некадашњег ментора Слободана Милошевића. Можда се присети великих дана доласка на власт, ратова, санкција, учвршћивања… Онда не би погрешио ако би рекао: „Добар је био… Колико смо само од њега научили… Само… Није знао када је доста, где треба стати, са ким се не свадити…“ И Милошевић се сукобљавао са црквом. Тако је 1997. због подршке грађанским и студентским протестима забранио слављење Св. Саве у школама ! Узалуд. Ничија није горела до зоре…
Да ли неко озбиљно мисли да ће се Ђукановићев режим повиновати народној вољи на изборима уколико му та воља макар и најмање не одговара? Можда, али само под условом да на изборима опозицију подрже САД и ЕУ у мери у којој су пре петнаест година подржали ДОС у Србији. Тада су опозицији омогућена средства да буде равноправна и ефективно контролише изборни процес који је био под основаном сумњом. Такође, Велике силе су својим притиском учиниле да се победа опозиције не претвори у сукоб народа и војске. Нису Велике силе у оно време имале посебан интерес да оборе Милошевића, јер све што су желеле већ су му биле одузеле и наметнуле. Општи бунт и народна непоколебљивост у протестима омогућиле су да режим падне тада, а не касније по много скупљој цени.
Ако у Црној Гори Слобода једном „пронађе“ довољно људи, велики протести донеће и Вама једно ново и боље доба. Тада ће и црква бити слободна и самостална, а можда се уз главу Махмуд-паше нађе и један симбол модерне самовласти и безочности – онај сат (скупљи од стана у коме живим у Београду). „Бруге Турбијон“ какав назив за реликвију победничке демократије.
Извор: Чланак објављен у подгоричком Дану 14.9.2015. / Напредни клуб
