Прочитај ми чланакПре годину дана председник Републике Србије, Александар Вучић, заклео се да ће бранити суверенитет читаве земље, а посебно једног њеног дела – Косова и Метохије. Већ после неколико седмица, почео је да говори о „болним решењима“, о „раније упропашћеним приликама“ и о „раскиду са митовима“.
Чудно, пошто се у Уставу Републике Србије из 2006. године АП Косово иМетохија спомиње само на три места. Прво и, како су тада тврдили најважније, у Преамбули, дакле декларативном уводу устава који се никога не тиче и чије кршење (пошто је реч о једној изјави, а не делу устава) колико ми је познато никада није уочио неки уставни суд у свету. На другом месту Косово је споменуто у председничкој заклетви. Доносећи устав једним натегнутим и на разне начине плаћеним консензусом тадашњи радикали (Николић и Вучић су са 80% странке и 150% бирача изашли из СРС-а и назвали се напредњацима непуне две године касније) и Коштуничин ДСС желели су да направе непријатност ондашњем шефу државе Тадићу. Он је такође био део уставне коалиције али је његова Демократска странка водила политику „Европа нема алтернативу“. ДСС и радикали су низом потеза покушавали да Тадићу и ДС-у учине позицију што тежом.
Донесене су декларације о војној неутралности и, што се тада чинило још важнијим, одлука о томе да се без потврде суверенитета државе над целокупном њеном територијом не иде даље у процесу укључивања у чланство ЕУ. Тадић се извукао и добио подршку грађана за управо супротну политику. Вучић и Николић су научили лекцију. Да би добили власт није довољно да убеде у нешто најсиромашнију и најмање образовану трећину становништва Србије. Тако су и они научили причу са два краја, да једно мисле, друго говоре, а треће раде – где Европа нема алтернативе али се води једна политика несврстаности, док о националном завету, најскупљој речи „Косово“ („и Метохија“) и савезу са Руском Федерацијом и да не говоримо (јер ко би са Москвом и Пекингом уопште и био савезник кад је опозиција или издајничка или будаласта, а свакако на ивици цензуса).
Тако је Вучић током протекле године био бесомучно слављен од таблоида који су очекивали испоруку руских С-300 како би умлатили целокупну НАТО авијацију, чији су уредници клели Сороша, проналазили скривене муслимане и агентекатарског емира у опозицији, бусали се на ТВ програму о томе како плачу за време трајања војне параде у Москви, у очекивању комбинације „украјинског и македонског сценарија“ хвалили Шешеља и псовали маштовитије и бесрамније од њега…На другој страни Вучић је јасно и недвосмислено говорио да је спреман да прихвати независност Косова, да омогући ступање Косова у Уједињене нације…Али, под условом да Србији нешо друго буде дато за узврат. Једно време је за узврат очекивао макар део територије АП Косова и Метохије, а последњих месеци је спреман да прими било шта што би грађане могло да увери да је постигну некакав па макар и трули компромис.
Пре десетак година Вучићеви радикали су јавно проклињали све нас који смо тражили поделу покрајине, аутономију за српски народ који остане у енклавама и српски суверенитет над пет светиња…Позивали су нас да дамо 12,5% својих станова а не исти проценат државе која није наша, него је њихова. Призивали су шешељолика и вучићолика божанства да нам донесу тешке болести, а ако не нама, макар нашој деци… Јер познато је – Вучић и Николић, посебно синови овог другог, погинули су на „Косову равном“ 1999. да би њихов газда Милошевић могао да несрећном народу каже како смо ратовали због Резолуције 1244, иначе једног лажљивог и подло написаног папира који нам је представљен као победа вредна погубног рата који смо предали, изгона наше државе са Косова и бар половине тамошњих Срба. Данас један нови Вучић – Вучић са геј-премијерком, Вучић који сарађује са САД и Немачком, Вучић који се понижавао пред Хилари Клинтон, који је у Сребреницу отишао скрушенији него Борис Тадић и Саша Јанковић заједно – најављује референдум. О чему? Народна скупштина под његовом влашћу не расправља ни о државном буџету, његови најамници који тврде да су посланици народа подносе стотине амандмана на текст који је предложила њихова влада и тако троше време намењено дебати. Вучић је био министар када смо 1999. НАТО-у и Албанцима предали Косово, заменик премијера и премијер био је када смо Бриселским споразумима прихватили да српски народ буде део албанске „Репубљик Косова“. О томе скупштина није расправљала нити се народ изјаснио на референдуму. Вучићев режим и данас правно гони Харадинаја за кога су, баш као и за Тачија, гласали српски посланици актуелног сазива косовске скупштине чију је изборну листу подржао Вучић!
ЋЕРАНИЋ: Бања Лука све више подсјећа на Београд уочи Петог октобра https://t.co/Eao29ugHh4
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 10, 2018
Какав референдум? То су недемократски рефередуми на којима је само питање да ли ће власт истерати довољно грађана на биралишта. Референдуми који не одлучују између две промишљене, већ потврђују и дају легитимитет једној личној и суштински недемократској политици.
И док на једној страни покушава да глуми два лика истовремено – Шешеља и Чедомира Јовановића. Вучић не заборавља своје политичке корене. Вређаопозицију, криминализује је и изиграва судску и извршну власт. Готово сваког месеца Вучић открије неку криминалну мрежу. До сада ни Мишковић, ни Космајац, ни Родић, ни Ђилас… нису имали разлога за бригу, суд их је ослобађао, или уопште нису процесуирани, а често су обештећивани, што међутим не значи да је Вучић (традиционално љут због неефикасности државе) на крају био незадовољан…
