Прочитај ми чланак
Црна Гора је постала независна 13. јула 1878. године. То би Мило Ђукановић, прва особа једног недемократског, немодерног и у својој суштини мрачњачког режима, после толиких година живота и рада у овој држави, требало да зна. Током претходних година Ђукановић се понашао као да је он лично створио и измислио независну Црну Гору. Сада, покушава да најважније историјске личности које су живеле на територији данашње Црне Горе прогласи за своје истомишљенике. Тако својим стварним и имагинарним (али за резултат избора не мање важним) бирачима поручује како црногорска независност није само њихова и његова, већ и Његошева заслуга. Петар Други Петровић Његош је, то Ђукановић не мора знати, био уверен да је Црна Гора одувек била независна. Код Његоша нема сумње, Црна Гора је такође била и део, слободан и најславнији, једне веће, тренутно непостојеће а суштински бесмртне државе.
Ђукановић је свакако васпитан, да верује, а имао је и користи од тог уверења, да се та држава звала „Југославија“. Звала се, међутим, Србија. Његош је владао малом и сиромашном, али слободном земљом. У тој државици некада је листом живео српски народ. Данас то више није тако, али не следи да је садашњи владар Црне Горе могућан и властан да мења прошлост. Његош је припадао српској цркви. Писао је ћирилицом. Славио Милоша Обилића и Немањиће. Када би се данас, којим случајем вратио у Црну Гору, Његош би свакако био зачиђен да га слави и на њега се позива неко ко је постигао највећи успех када је са закашњењем устао против Србије и заједничке државе. Неко ко није стекао независност од великих сила, Аустрије или Османског царства, већ у односу на Србију. Србију за коју је управо Његош веровао да ће једнога дана имати цара из династије Карађорђевића са престолом у Призрену и патријарха из лозе Петровића са троном у Пећи.
Кад смо већ код ових градова: како би владика Раде гледао на политичку сподобу која је међу првима на свету признала независно албанско и исламско Косово? И то само четири године пошто су десетине хиљада гневних косовских Албанаца у убилачком заносу освете, због злочиначким умом измишљеног убиства деце, спалиле двадесет и шест православних цркава и 2.500 српских кућа и станова! Да ли неко ко је последњи изданак комунистичког режима – режима који је трагом аустријских окупатора, срушио капелицу на Ловћену у којој је Његош био сахрањен и подигао мермерни храм-маузолеј – уопште сме да се позове на Петра Другог Петровића Његоша? Највећи ресурс тирана је бестидност. Према томе, одговор је јасан: „Сме.“
У Србији ствари не стоје много боље. Код нас је , срећом, могуће сменити режим на изборима. Мада можда би доказано лош утицај аутократских бирократа из Брисела у будућности могао то да укине и црногоризује Србију. Садашња влада, коју предводи СНС Александра Вучића, иде у добром правцу… Ђукановићевим стопама. У прошлу недељу, у албанској „Републици Косова“ одржани су локални избори. По први пут Србија је прихватила да организовано помогне да њени грађани, српски народ са севера Косова, уђу у изборни процес и дају легитимитет парадржави у којој је од јуна 1999. у миру убијено више од деветстотина Срба. Тадићева влада је тихо и неупадљиво помогла интеграцију Срба из централног Косова, садашња је предузела све да јавно и брутално учини исто на северу. Није важно што су управо Вучић и Николић, а да не говоримо о Дачићу, деценијама чинили све да острасте, радикализују и озвере Србе са севера Косова. Метастазирање Вучића из острашћеног навијача „Црвене звезде“ у компулизовног колекционара луткица са ликом Гуида Вестервелеа, требало је да радикалске четнике разбашкарене у државној управи и локалној самоуправи виртуелне АП Косова и Метохије, сместа претвори у нови фис албанског Косова.
Александар Вучић је током године дана власти отишао тако далеко да верује да било каква одлука – пошто прво прође фазу његовог огорчења, повлачења у себе, па самосажаљења – може бити оправдана његовим гневом. Срби на северу, иако под притиском албанске парадржаве, НАТО-а, Европске уније, САД, срамних и призмених уцена политичких сподоба из СНС и СПС, изашли су на изборе у симболичном броју. Пред крај је неко, а то не морају бити они чији је бојкот несумњиво успео, разлупао неколико бирачких места. Правдени први потпредседник српске владе, један неодликовани народни херој, будући мученик и ходајућа икона, рикнуо је коначно понудивши пријатељима из ЕУ и НАТО да „дају Србији 45 минута да среди ствари на северном Косову“. Дакле „идеологија“ која је 1990. планирала да индустријским загађењем протера Албанце (!), а 1999. обећавала да у случају рата на Косову и Метохији неће остати нити један Албанац (!!), окренула је данас своје одвратно лице Србима. Тачију је остало само да се осмехне и каже: нека се српска влада бави криминалцима у Србији, овде ће то учинити власт Републике Косова (кад већ кажете да треба).
Неко је поредио Вучића и Дачића са кнезом Милошем Обреновићем. Кнежево дело било је велико. Историјски гледано – веће од његове несумњиве бруталност и бескрупулозност. Овде видимо само бескрупулозност и бруталност.
(Напредни клуб)
