Две пријатељске и добросуседске државе треба да потпишу споразум о границама. Обе су на путу ка чланству у ЕУ, обе су од стране САД и СР Немачке признате као демократске (мада је она у којој Србима не признају права што их уживају сви други на Балкану, оцењена као „демократскија“)… И… ипак настају проблеми !

Како је то могуће? Зашто?

Чинило се да ће Република Црна Гора и Босна и Херцеговина лако регулисати питање међусобних граница. Истина, до 1995. и коначног међународног признања и конституисања БиХ њих две нису имале заједничу међудржавну границу. Комунистичке власти су после 1945. повлачиле границе за које су лагали како ће бити безначајне шаре у мермеру (јер је њихов идеолог већ тада говорио да је Југославија „само ходник“ кроз који ће њене републике проћи ка пуној независности).

Када су се споразумевали око граница често су прихватали у савременом добу бесмислене и у модерној политици неразумне принципе према којима је Дубровачка Република дошла до Рта Оштро или излазе Османског Царства код Суторине и Клека на Јадран у енклавама у монолитној млетачкој и касније аустријској територији. Тако је испало да НР Босна и Херцеговина има два излаза на море који заједно не прелазе 40 километара дужине обале. Црној Гори је потенцијално блокиран изаз из Боке, Словенији је „затворен“ Пирански залив, Србија ће изгубити важан део леве обале Дунава и граница ће јој бити надомак ове велике реке коју ни Хитлер није дао у том опсегу свом последњем и највернијем европском савезнику (НДХ)…

О АУТОРУ

Чедомир Антић ,магистрирао историју на Универзитету у Бристолу, а докторирао је на Универзитету у Београду.
Проучава српско-британске односе, а запослен је као доцент на одељењу Историје Филозофског факултета, Београдског универзитета.
Антић је био председник Главног одбора Студентског протеста 1996-1997.
Чедомир Антић је аутор националног програма Нацрт из 2002. године.
Тренутно је председник Напредног клуба.

Споемнимо и неколико српских села у сред прибојске општине која остају у Републици Српској, а једног дана, ако САД и ЕУ створе великобошњачку муслиманску државу и баглербегуку династије Изетбеј (ваљда су схватили да су им презиме посрбили, како  тврди бивши Џуџевић сада Џуџо из Србије у којој је Босанаски језик признат пре него у Зеници)…

И ко сада тражи промену граница? Срби?

Њима је противно тадашњем уставу и свим демократским начелима уништена држава у којој су живели уједињни. САД и СР Немачка нису желеле да очувају федералну Југославију, али су ратовале за унитарну БиХ !  Онда су Србе прогнали са територија већих од Македоније или Словеније. Па су Републици Српској наметнули статус и границе које су уже од оних које су обећали у Дејтону. Па су помогли обесправљивање Срба у Црној Гори, учинили Косово независним, одузели права Србима на северу…

И око Суторине се не буне Срби?! Замислите ! Тај дивљи, геноцидни народ чини већину и у Источној Херцеговини и у Боки, а не учествује у најновијој јагми око државног излаза на море у Бококоторском заливу. Шест милиона Срба у Србији, 1.1 милион у Српској и двестотине хиљада у Црној Гори не дају гласа о својој земљи, о посредној луци за највећу балканску нацију без слободног излаза на море… Али о томе има став недемократки режим који не представља ни тристотине хиљада Црногораца и наравно група од стотинак интелектуалаца из муслиманског  Сарајева. И док Ђукановићев афрички режим овде начелно брани европске вредности, дотле муслимански интелектуалци испољавају у кратком времену све оне фазе националног развоја које су други народи (па и балкански) проживљавали стотинак година. Они су у фази империјалног великодржавља. Треба им још један излаз на море…

Али пошто Срби имају права у Босни и Херцеговини ова нова тековина, које се Ђуро Пуцар Стари одрекао усмено и без много размишљања, има да буде дистрикт (или што би они рекли „диистрихт“), попут Брчког, али и под пуном влашћу Сарајева пошто Брчко није део Републике Српске само формално и по платама које чиновници  тамо примају.

Док у Сарајеву припадници елите – народа  чији радници  управо чекају у Орашју дозволу да пређу границу и иселе се из своје земље –  сањају великоржавне снове бошњачког хегемонизма. Док у Црној Гори тврде да бране европске врендости које су формулисале НАТО касетне бомба, а утемељене су на доброти једног Броза и мудрости Ђ. П. Старог…

Шта ради званична Србија?

Укида Министарство за српски народ у дијаспори и региону. Смањује буџете које друге европске државе повећавају? Који су интереси Србије у Црној Гори а који у Босни и Херцеговини? Да ли нешто на овом свету иде даље од делова тела Николића и Вучића који се у теорији најлакше гоје? Прошле седмице посетио нас је др Младен Иванић председавајући председништва БиХ. И… О чему су разговарали прваци српске државе и вођа опозиције у РС који је тренутни шеф државе БиХ? Разговарали су углавном о Додику. Остале изјаве су готово религиозно монотоне и ускоро ће имати функцију хипнозе (као што данас има „суверенитет Србије на Косову“). Да ли су споменули споразум који је Савез за промене, опозициона коалиција из РС,  потписао са Бакиром Изетбеговићем? Нисам чуо.

Како онда очекивати промену политике у Црној Гори? Како се надати формулисању  националних али и државних интереса у Боки?

(Напредни клуб)

Ознаке: БиХ, међудржавна граница, Србија, Црна Гора, Чедомир Антић